Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Sve vreme od početka NATO bombardovanja Kopnena zona bezbednosti (KZB) za Srbe je bila „zabranjena zona“.
Policajci kojima je posao bio da tamo održavaju red i mir sa strepnjom su odlazili na dežurstva.
Srpski civili izbegavali su svaku pomisao da borave u tih „pet kilometara“ uz administrativnu liniju.
O tome najbolje svedoči slučaj dvojice meštana iz Domorovca i Lopardinca.
Goran Stanković (19) iz sela Domorovce (Kosovo) i Zoran Tomić (30), njegov brat od ujaka iz sela Lopardince (Bujanovac), nestali su 12. avgusta 2000. godine.
Goran i Zoran su traktorom otišli u kosovsko selo Odanovce da natoče gorivo, a otuda se nikada nisu vratili.
Svi pokušaji jugoslovenskih vlasti i međunarodnih organizacija da ih pronađu, ostali su bez rezultata.
Ubijena trojica pripadnika OVK
Jedna formacija od stotinak pripadnika OVPMB, u jutarnjim satima oko 7.40, pokušala je da automatskim oružjem i ručnim bacačima iznenadi pripadnike lokalne policije.
Usledio je žestoki obračun u kome su ubijeni Ekrem Hodža (23) i Betim Beriša (19) iz Prizrena, te Škeljzen Krasnići (20) iz okoline Orahovca, svi pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Hodža, Beriša i Krasnići nisu bili samo borci OVPMB.
Oni su pre svega bili njihovi ratni instruktori kojima su Albanci iz Bujanovca, na predlog Udruženja ratnih veterana, podigli spomenik pored puta Dobrosin – Lučane.
Ovaj slučaj samo je potvrdio ranije informacije da se u redovima pobunjenih Albanaca iz Bujanovca i Preševa borio veliki broj Albanaca sa Kosova.
Selo Veliki Trnovac, za koje su Albanci tada tvrdili da ima oko 10.000 stanovnika, oduvek je bilo centar i utočište nezadovoljnih Albanaca.
Tu je uspostavljanjem Kopnene zone bezbednosti situacija bila posebno naelektrisana iz razloga što su sve policijske patrole, na putu do kontrolnih punktova uz administrativnu liniju u Malom Trnovcu, Breznici, Muhovcu i Zarbincu, prolazile kroz Veliki Trnovac.
U toj činjenici treba tražiti razlog što su naoružani Albanci 13. oktobra 2000. godine, nedaleko od kontrolnog punkta Rudnik kod Velikog Trnovca, postavili protivtenkovsku minu na putu koji vodi za Mali Trnovac.
Od posledica eksplozije dva policajca su nastradala, a jedanaest ih je teže i lakše povređeno.
Nastradali su Dragan Joksimović (1978) i Jovica Stojanović (1970), a povrede su zadobili Saša Radovanović, Goran Radisavljević, Mirko Vukomanović, Sebastijan Mirković, Goran Vukašinović, Radiša Balović, Vladica Marinkov, Zoran Nikolić, Ivica Ivanović, Joca Janjić i Saša Radovanović.
Od tada do danas policija je uvek, kada je to bilo izvodljivo, u svojim aktivnostima zaobilazila selo Veliki Trnovac.
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
