Tradicionalno "Vranjsko veče" održano je proteklog vikenda u Beogradu, ovog puta u svečanoj sali restorana "Stadion Hol", u beogradskom naselju Voždovac.
Veče je bilo kao i svako dosadašnje, prožeto osmesima, veseljem, igrom, pesmom, ponekom suzom, sa ukusom nadaleko čuvene vranjske mesečine, onog vranjskog apstraktnog što je teško objasniti nevranjancima...
Samo da se još neko seti da ga proglasi kao vranjski brend.
Mitkini monolozi, u izvedbi vranjskog glumca Dragana Stankovića, opet su izazivali emocije onih koji su iz Vranja odavno otišli.
Pa, pesme Ivane Tasić, Čede Markovića, Branimira Stošića Kaceta, Slobodana Jovanovića Cobija, uz pratnju Kolorado benda i trubačkog orkestra Nenada Mladenovića.
Bilo je i Vranjanaca u originalnoj vranjskoj gradskoj nošnji, što je naišlo na posebne simpatije.
Prigodnim besedama i evociranjem značajnih trenutaka za Vranjance u proteklom periodu i očekivanjima za budućnost obratili su se gradonačelnik Vranja Slobodan Milenković i predsednik Udruženja Vranjanaca u Beogradu prof. dr Dragan Mikić.
Vranjsko veče okupilo je ove godine oko 800 gostiju.
U pratećem programu Vranjanci i svi ostali kojima je Vranje pri srcu mogli su da vide predstavu "Igra" vranjskog teatra koja je odigrana uoči Vanjske večeri na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.
Dan posle centralne proslave, delegacija Zavičajnog udruženja Vranjanaca položila je cveće na spomen bistu Bori Stankoviću na Kalemegdanu, na dan rođenja jednog od najvećih srpskih pisaca.
Organizator svih programa Dana Vranja bilo je Zavičajno udruženje Vranjanaca u Beogradu "Žuto cveće".
POHVALA JEDNE GOŠĆE ORGANIZATORIMA
- Ne mogu da se ne pohvalim kakav je bio doživljaj na Vranjskoj večeri. Već ulazak u salu gde goste dočekuje orkestar, domaćin i fotograf stvara vam osećaj pripadnosti. Kada tome pridružite odnos između samih gostiju koji se i ne poznaju, a koji vam stvori osećaj prihvaćenosti, e – to je vrh koji se retko gde dostiže. Prvi zvuci koje čujete na ulazu isključuju vam biološki ritam srca i vi dobijate „kolektivni pesmejker“ koji će vas voditi celo veče i nećete biti u stanju da sedite, a da vas ritam muzike ne odvuče u kolo. A, kada daire zatrepere, srce vam prelazi u fibrilaciju od koje ste u ektstazi. To što svi igraju, a opet niko nikom ne smeta je čarobno. Igraju sve generacije i nikog ne bole noge niti žuljaju cipele. Kako samo vešto i lepo pletu i klize oni stariji, tamo nema ni koks ni gonartroze. A, oni fit, mlađi, što im "noga zemlju ne dira" neće da vas uvrede i izguraju, nego kad vide da vam koraci ne idu, šapnu vam "dva na tam’ – pa promeniš nogu"! I stvarno, eto ga, i ne znaš šta igraš nogama, a kolo te samo nosi. Ako se umoriš možeš sesti na bilo čije mesto i popričaće sa tobom koju prijateljsku reč. Kada prođeš kolom dva puta salu, treći put si ubeđen da si te ljude na neki način ti već poznavao. A za našim stolom poznati - dve Valentine, organizatorka i ona univerzalna Val, Ivankin lekovit osmeh, sigurni Deki admin, a ja, kad sam videla moje srednjoškolce, Dekija sa Baltimora i Branku, kao da sam ušla u vremeplov. Sinoć nisam imala više od 19. Još toga ima za priču, puna sam utisaka ali neka ostane za uživo na putu za Vranje. Ako sam ovim prekršila meru – brišite poruku, neću drugi put - napisala je jedna gošća.
