Dr Borislav Petrović: Malo poznati heroj vranjske medicine FOTO

Vranje - Dr Borislav Petrović rođen je 28. oktobra 1893. u selu Čitluk kod Kruševca, u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom selu i Kruševcu 1905. godine. Gimnaziju je upisao u Kruševcu, a potom učiteljsku školu u Jagodini gde je maturu položio 1913. godine. Po izbijanju Prvog svetskog rata, jula 1914. godine mobilisan je na Suvoboru.

Bio je pripadnik skopskog đačkog bataljona „1300 kaplara“. Početkom oktobra 1915. povlačio se sa srpskom vojskom i stigao u Skadar januara 1916. godine. Već 26. januara pristigao je na Krf, gde je pronašao oca. Sa Krfa je upućen prema bugarskoj granici gde je teško ranjen, zbog čega je poslat u Bizertu na lečenje.

Posle proboja Solunskog fronta boravio je u Kumanovu, Nišu, Kiškeru (Bačko Dobro Polje), Srbobranu i Vrbasu, gde je 30. juna demobilisan. Kao maturant učiteljske škole u Jagodini oktobra 1919. otišao je u Tuluz i upisao industrijsku hemiju. Tu je upoznao francuskog akademika i nobelovca Pola Sabatjea. Januara 1920. godine napustio je hemiju i upisao medicinski fakultet, koji je završio 1924. godine.

Posle diplomiranja vratio se u Srbiju. Završio je staž u Nišu i dobio mesto lekara Sreza pčinjskog u Vranju. Od maja 1924. do početka Drugog svetskog rata dr Petrović je bio i školski lekar Vranjske gimnazije.

Po dolasku u Vranje, dr Borislav Petrović se nije bavio samo lekarskim pozivom već se odmah uključio u društveni i kulturni život grada. Vranje, koje je pretrpelo velika stradanja od bugarskog okupatora, dobilo je novi kulturni impuls zahvaljujući povratnicima iz Francuske, pre svih inženjera Mihajla M. Simonovića Gočobana.

Sredinom 1919. osnovana je Građanska kasina sa čitaonicom u kojoj je vladao „francuski duh“. U maloj, zaostaloj varošici, koja je imala između 8.500 i 10.000 stanovnika organizovali su se masken-kostim balovi što je bila retkost ne samo u Vranju i Srbiji, već i u Kraljevini SHS.

Kao francuski đak, dr Borislav Petrović se po dolasku u Vranje aktivno uključio u rad Građanske kasine sa čitaonicom i 6. decembra 1924. postao je član njenog prvog pozorišnog odseka. Ubrzo nakon učlanjenja u Kasini je počeo da drži predavanja.
Kako je posle rata tuberkuloza bila velika pretnja u čitavoj Srbiji i Vranju, prvo predavanje dr Petrović je održao 31. avgusta 1924. na temu „O tuberkulozi“. Njegovi tekstovi iz medicine su izlazili u Vranjskim novinama, i tako je aktivno učestvovao u zdravstvenoj edukaciji stanovništva. Godine 1925. održao je predavanje „O zaraznim bolestima“, a 1930. održao je niz predavanja obuhvatajući raznovrsne teme.

Pisao je o značajnim pronalazačima iz medicine, o metodama lečenja bolesti, kao i o poznatim francuskim naučnicima i književnicima. Neki od njegovih radova bili su: „Život i rad Pastera“, o francuskom nobelovcu za književnost Sili Pridomu, kao i članci „Lapsus lingve“, i „O podmlađivanju“. Godine 1931. održao je predavanje „O sugestiji i njenoj primeni“.

Kako su Bugari tokom okupacije nekontrolisano sekli šume, okolna vranjska brda bila su ogoljena, zbog čega je napisao članak „O čuvanju šuma i pošumljavanju goleti u okolini Vranja“. Godine 1932. objavio je članak „Pesma o Rolanu“, a 1933. održao je predavanje o Pasterovim pomoćnicima „Ru i Kalmetu, nekadašnjem direktoru i potdirektoru Pasterovog zavoda u Parizu“.

Njegovi radovi iz tog perioda aktuelni su i danas: „O metodi za imunizaciju protiv besnila“; (1936) kao i o istraživanjima iz oblasti psihoanalize, među kojima je članak „Frojdovo tumačenje snova“. Godine 1937. objavio je rad „Nasleđe u biologiji“.
Iste 1937. godine Rista Simonović je održao dva predavanja u Građanskoj kasini o temi „Stankovićeva Nečista krv“, nakon kojih je usledila diskusija. Kao dobar poznavalac Stankovićevog stvaralaštva dr Petrović je aktivno učestvovao u razgovoru o Borinom romanu.

Bio je veoma angažovan u radu „Građanske kasine sa čitaonicom“, i na devetoj redovnoj skupštini Kasine, aprila 1928. izabran je za člana njene uprave. Marta 1934. postao je predsednik Kasine.

Krajem 1930. upravni i nadzorni odbor Kasine predložio je pokretanje nedeljnika Vranjske novine, koje su sa prekidima izlazile od 1931-1934. Bile su nezavisne, nisu imale nikakvu državnu pomoć, a izdržavale su se od pretplate i i objavljenih oglasa. Ukoliko nije bilo dovoljno novca da se plate štamparski troškovi, članovi redakcije bi svojim parama pokrivali troškove štampanja. Zato su saradnici Vranjskih iznosili probleme koji su zadirali u društveni, privredni i zdravstveni život Vranja i okoline.

„Prvu redakciju Vranjskih novina sačinjavali su: urednik je bio Ljubiša Stojković, novinar, vlasnik Vukašin J. Vučković, bankarski činovnik, i članovi Milorad T. Vučković, sudski pripravnik Okružnog suda u Vranju, Borislav Petrović, sreski lekar Sreza pčinjskoga i Stojan M. Simonović Gočoban, pravnik.

"Urednik i njen prvi član je dr Borislav Petrović, popularan vranjski lekar, naročito priman zbog svoje ljubaznosti. On se nije rodio u Vranju, ali se potpuno prilagodio njegovom životu i kako se govori uskoro će se u njemu i oroditi. Isključivo se viđa na vranjskom korzou, jer je tu svoju naviku stekao prilikom studija u Francuskoj. On se razlikuje od ostalih Vranjanaca po tome što je uvek gotov da se nasmeje i uvek nosi avijatičarski kaput od kože, kao da će svakog trenutka preduzeti let na Severni pol. Lepo se oseća i rado uzima učešće u gotovo svim kulturnim, humanoženskim društvima. Piše sa istom lakoćom novinarske članke kao kada bi pisao svoje lekarske recepte. Njegova lekarska reputacija i stručnost mu ne smetaju da govori o francuskom pesniku Sili Pridomu. G. Petrović je tajna sila redakcije. Mislimo i da je time sve rečeno“ (Iz Društvene istorije Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka Riste M. Simonovića).

U isto vreme dr Petrović se afirmisao kao novinar i urednik Vranjskih novina. Iskoristio je boravak četničkog vojvode Koste Milovanovića Pećanca u Vranju i sa njim obavio razgovor. Objavio ga je u Vranjskim novinama 1931. pod naslovom: „Uspomene iz doba četovanja u okolini Vranja pod okupacijom“. Zahvaljujući dr Petroviću, iz ovog razgovora saznajemo kako je jedan od najpoznatijih srpskih vojvoda delovao i ratovao protiv Nemaca u Prvom svetskom ratu. To su bili nepoznati podaci o delovanju vojvode Koste Pećanca u Ristovcu i okolini, sve do Bosilegrada koji je pripao Srbiji posle Prvog svetskog rata.

Sa osnivanjem „Narodnog univerziteta“ u Vranju, dr Petrović se uključio u njegov rad i nastavio sa predavanjima. Postao je član Jadranske straže, saradnik Sokolskog društva, član uredske komisije za bolovanja zaposlenih lica, predsednik komisije i predavač u školi za učenike zanatske škole i trgovce, veštak kod Okružnog suda u Vranju, veštak za sudsku medicinu.

„Pri ovdašnjoj Osnovnoj školi Bora Stanković (danas Vuk Karadžić), osnovana je đačka kuhinja za ishranu siromašnih učenika. Radi njenog finansiranja obrazovan je poseban odbor u kome su bili g. Borislav Petrović, načelnik sreski i dr Konstantinović, upravnik Zdravstvenog doma…“ (Delajte dokle god videla imate, Tomislav R. Simonović, Vuk Karadžić, 2022.)

Godine 1931, 25. oktobra, dr Petrović je stupio u brak sa ćerkom poznatog vranjskog advokata i bankara Aleksandra R. Hristića Leče i tako ušao u porodicu bankara i jednog od najimućnijih ljudi u Vranju. Sklopio je građanski brak, venčanje je obavljeno u Crkvi Sveta Trojica. Kao istaknutom građaninu Vranja, i kao saradniku o njegovom venčanju pisale su Vranjske novine.

Na poslaničkim izborima 5. maja 1935. bio je kandidat za narodnog poslanika u Srezu pčinjskom. Dr Borislav Petrović je bio veoma cenjen i uvažavan, a kao lekar poštovan ne samo u Srezu pčinjskom, već u celom vranjskom okrugu.

U autobiografiji Iz moga života i rada ostavio je značajne podatke o svom lekarskom i političkom angažmanu. Na insistiranje svog kuma dr Dragoljuba Mihajlovića, koji je osnovao Muzej zdravstvene službe, dr Petrović je napisao izveštaj o svom radu u Srezu vranjskom (pčinjskom) u svojstvu sreskog lekara u periodu od maja 1924. do aprila 1941. godine. Nažalost, eksponati iz Muzeja dr Mihajlovića (u današnjem ATD-u) Vranjanci su uništili, tako da Muzej dr Mihajlovića više ne postoji kao i dragoceni izveštaji i statistički podaci o bolestima Vranjanaca.

Godine 1937. u Vranju je bio osnovan prvi odbor za izradu spomenika Borisavu Stankoviću, a među članovima se našao i dr Borislav Petrović. Odbor su činile istaknute ličnosti iz kulturnog života Srbije i Vranja: advokat, tast dr Petrovića Aleksandar Leča Hristić (školski drug Borisava Stankovića), književni kritičar i profesor Borisava Stankovića Jaša Prodanović, književnik Veljko Petrović, urednik Politike Jovan Tanović, Vranjanci dr Toma M. Jovanović, pravnik Rista Simonović, dr istorijskih nauka Jovan Hadži Vasiljević i drugi.

U vreme dolaska dr Petrovića u Vranje, ekonomska situacija bila je veoma teška, što je dovelo do masovnog siromaštva i gladovanja stanovništva. Tuberkuloza je predstavljala veliko socijalno zlo a zbog pratećeg očaja, roditelji su neretko pribegavali samoubistvu pijući živu sodu. Duševne patnje dece, stanovništva i oficira, pratile su mnoge zarazne bolesti - kolera, tuberkuloza, venerične bolesti, a naročito malarija koja je u Vranju i okolini bila česta pojava usled izlivanja reke Južne Morave.

Kada je general dr Jordan Stajić, načelnik Ministarstva vojske i mornarice, predložio izgradnju velikog sanatorijuma u Vranju za tuberkulozne oficire, podoficire i vojnike, dr Petrović je bio među prvima koji su podržali ovu inicijativu. U Vranjskim novinama marta 1931. godine objavio je članak kojim je pokušao da umiri strahove Vranjanaca koji su se bojali da će sa izgradnjom sanatorijuma doći do većeg širenja zaraze.

Širenje tuberkuloze bio je jedan od najozbiljnijih zdravstvenih problema u srezu o čemu je dr Petrović napisao: "Tuberkulozu su, po mom mišljenju, donosili uglavnom pečalbari, kojih je iz ovih krajeva oduvek bilo dosta. U nastojanju da iz pečalbe ponesu što veću zaradu, oni su mnogo radili, najčešće razne teške poslove, a hranili se slabo; stanovali su u rđavim, nehigijenskim prostorijama, eventualno i sa nekim tuberkuloznim bolesnikom, i oboljevali su od tuberkuloze koju su onda donosili kući".

Zbog velike angažovanosti, dr Petrović nije mogao sam da vodi evidenciju o broju umrlih pacijenata od tuberkuloze, pa je koristio podatke koje je vodila crkva. Analizirajući dostupne podatke za period od 1919. do 1928. godine, utvrdio je da se od tuberkuloze dosta umiralo. Na osnovu podataka koje je lično sredio i analizirao za ovaj period u Vranju je od tuberkuloze umiralo više od 20 odsto stanovništva. Najveća smrtnost zabeležena je kod odojčadi do jedne godine starosti.
Kao narodni lekar, dr Petrović je nastavio sa edukacijom zdravstveno nepismenog stanovništva Vranja i okoline putem javnog glasila Vranjske novine.

Na osnovu zapažanja da u Vranju ima mnogo ljudi sa rošavim licem, ukazivao je na rasprostranjenost velikih boginja, pa je u broju od 23. maja 1931. objavio članak „Zaštita protiv velikih boginja“. Obrazložio je je da je u severnim krajevima Jugoslavije rošavost bila neznatna, skoro nepoznata, dok je u Austriji i Nemačkoj rošavost nekoliko decenija bila potpuno nepoznata pojava. Ukazivao je na iskustva engleskog lekara Dženera da starije žene koje se bave mužom krava ne oboljevaju od velikih boginja.

Doktora Petrovića interesovao je zdravstveni bilans u srezu Pčinjskom, a bio je jedini lekar koji je, na osnovu zvaničnih podataka vranjskih sveštenika i crkvenih knjiga, došao do preciznih podataka o broju novorođenih i umrlih. Rad je objavio u Vranjskim novinama 1931. godine. Nije mogao da pruži tačne podatke o bolestima od kojih su ljudi umirali, jer se u različitim krajevima sreza za istu bolest upotrebljavali različiti nazivi.

Prema podacima dr Petrovića, u 1931. u srezu Pčinjskom živelo je 54.000 stanovnika. Rođeno je 1.017 muške i 920 ženske dece kao i 43 vanbračne. Najviše vanbračne dece, njih 18 (41, 8 %) rođeno je u avgustu mesecu. Na 1. 000 stanovnika bilo je 0,97 vanbračnih rađanja, što je činilo 2,22 odsto od ukupno rođene dece. Na svakih 1.000 stanovnika bilo je 35,87 procenata rađanja, što je predstavljalo značajan prirodni priraštaj.

Najveći broj rađanja bio je u avgustu i oktobru, a najmanji u junu i decembru. U istom vremenskom periodu umrle su 1.024 osobe - 546 muškog i 478 ženskog pola. Na 1.000 stanovnika bilo je 18,96 odsto umrlih, što je bio veliki broj, te je na osnovu broja rođenih i umrlih prirodni priraštaj bio je 16,91 procenata.

Najviše je umrlo dece do jedne godine života (259), što je 25,19 odsto od ukupnog broja umrle dece. Uzroci visokog mortalitata među decom bili su: nestručnost roditelja, zarazne bolesti, nedostatak lekova, loši higijenski uslovi kao i neki drugi manje važni razlozi.

Od broja umrlih na prvu godinu života bilo je 259 ili 25,19, ili na svaka 4 umrla bilo je po jedno dete ispod godine dana. Po mesecima najviše su deca umrla u julu, avgustu i septembru - u ova tri meseca umiralo je skoro polovinu dece. Po dr Petroviću to je i razumljivo, jer je najčešći uzrok smrti bio letnji dečji proliv.

Po statističkim podacima koje je dao dr Petrović za prvih 10 godina života umrlo je 612 osoba, što iznosi 50 odsto od ukupnog broja umrlih.

Najveći broj novorođenčadi umrlo je u toku prve godine: „Kao da je prva godina života bila kamen spoticanja. Ko nju preživi, ima izgleda da će duže živeti“, zaključio je dr Petrović.

Opšti zaključak dr Petrovića za srez Pčinjski bio je: Da je rađanje kod nas, u našem srezu, obilno, i da je pored dosta visokog broja umiranja prirodni priraštaj priličan, mada nešto manji od prosečnog prirodnog priraštaja u našoj zemlji; da je smrtnost kod dece neverovatno velika i da od četiri smtna slučaja jedan dolazi na decu ispod godine dana, dok polovinu od celokupnog broja umrlih čine deca do 10 godina; da je prosečni vek strahovito sveden jedva na nepunih 26 godina.

„Onespokojavajući, očajan bilans za zdravstvene prilike jednog kraja“, bio je zaključak dr Petrovića.

Svi lekari koji su u to vreme završili medicinu u inostranstvu bili su polivalentne struke. To je bio slučaj sa dr Petrovićem koji je Medicinski fakultet završio u Francuskoj, koji mu je omogućio da se u praksi uhvati u koštac sa različitim oblastima medicine. U to vreme nije se znalo za usku specijalnost pa su razne zdravstvene okolnosti i bolesti lekarima nametali da budu doktori opšte prakse, ginekolozi i akušeri, hirurzi za manje intervencije, pulmolozi, najčešće infektolozi.

Dr Petrović se nije bavio samo lečenjem pacijenata i vođenjem statističkih podataka o natalitetu i mortalitetu već je u nedostaku vakcine među prvima u Srbiji primenio BCG vakcinu protiv tuberkuloze.

„Gastro -intestinalni poremećaji bili su najvećim delom uzrok visoke smrtnosti odojčadi i male dece. Naročito dečji prolivi letnji, koje današnji lekari relativno retko susreću. Izazivale su ih razne crevne infekcije kod dece, ali je njihovu pojavu i održavanje olakšavala nepravilna, loša ishrana i loša nega dece. Majke su davale svaki čas deci da sisaju, kadgod bi se dete zaplakalo. One nisu shvatale da za dečji plač može osim gladi biti i drugih uzroka, mokre pelene, gasovi u crevima i td“, pisao je dr Petrović.

BCG vakcinu protiv tuberkuloze u Kraljevini SHS prvi je primenio dr Borislav Petrović u Vranju i selu Rataje decembra 1926. godine.

Francuski pronalazači Kalmet i Gerin 1921. godine su objavili svoju metodu vakcinacije dece protiv tuberkuloze BCG vakcinom koju su otkrili.

Do BCG vakcine došlo se osmatranjem i ogledima kada su primećene pojave prilikom vakcinacije dece u većim mestima jer se vršila spontana vakcinacija stanovništva u najranijem detinjstvu odmah posle rođenja. Ako bi dete unelo u organizam izvesnu količinu tuberkuloznih mikroba, koji nisu bili u stanju da ubiju dečji organizam, onda je dolazilo do stvaranja imuniteta tj. do otpornosti prema tuberkulozi. Ako se nije stvorio imunitet dešavalo se da supružnici ne obole od tuberkuloze a da im sva deca umru od nje,“ savetovao je dr Petrović majke u Vranjskih novinama.

U isto vreme kada su Kalmet i Gerin 1921. radili na dobijanju BCG vakcine, u Nansiju Vranjanka dr Stanislava Simonović poznatija kao dr Gočobanka radila na vakcinoterapiji osteomijelitisa rasta dece kod kojih se bakterijska infekcija kostiju širila putem krvi. Tuberkulozni osteomijelitis koji je dr Stanislava Simonović izučavala je jedan od oblika specifičnih infekcija kostiju i u direktnoj je vezi sa tuberkulozom. Verujemo da je od svih lekara koji su završili medicinu u Francuskoj, jedino njoj štampana knjiga na Univerzitetu u Nansiju 1922. godine. Mentor je bio jedan od najpoznatijih evropskih lekara, hirurg i ortoped, utemeljivač dečje hirurgije u Francuskoj dr Rene Froelich. On se usavršavao u Nemačkoj kod dr Lorenca (dr Stanislava Simonović Ilić, vranjska heroina prešla je preko Albanije, za vreme Drugog svetskog rata iz internacije (Njen rad štampan u Nansiju 1922. zaslužuje ozbiljniju analizu.)

Dr Petrović je pratio evropske stručne časopise od samog početka rada u Vranju, najviše u popularnoj štampi „Je sais tout“ (Ja znam sve) o čemu je pisao u Vranjskim novinama. Obratio se lično pronalazačima vakcine protiv tuberkuloze Kalmetu i Gerinu sa pitanjem gde se može nabaviti vakcina. Odgovorili su mu da je za njenu primenu i proizvodnju ovlašćen dr Ranković iz Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu. Vakcina je imala dosta protivnika, i dalje je bila pod strogom kontrolom Kalmeta i Gerina. Tako je dr Petrović BCG vakcinu prvi primenio u Vranju i Rataju krajem decembra 1926. godine. To je bila, verujemo, njena prva primena u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslavije.

„U toku prve godine moje lekarske prakse u Vranju objavili su Kalmet i Geren svoju metodu vakcinacije dece protiv tuberkuloze vakcinom BCG. Ubrzo po njegovom objavljivanju naišao sam na saopštenje u popularnoj štampi (Je sais tout) i o njemu napisao kratak prikaz u Vranjskim novinama. Vakcina se davala kroz usta odmah po rođenju novorođenoj deci tuberkuloznih matera. Obratio sam se neposredno autorima za obaveštenje gde se i kako može dobiti ova njihova vakcina. Oni su me veoma predusetljivo obavestili da je za proizvodnju i primenu njihove vakcine u Jugoslaviji ovlašćen njihov učenik Dr Ranković iz Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu, i preporučili mi da se njemu obratim. U to vreme je primena vakcine bila još pod strogom konrolom autora, jer je imala i protivnika. Kad god sam mu se obratio, Dr Ranković mi je slao vakcinu sa uputstvom za primenu. Vakcinu BCG, koja će se kasnije široko primenjivati za zaštitu od tuberkuloze, dao sam tada uspešno u nekoliko slučajeva, i to nekoliko vranjske dece vakcinisano je, verovatno, među prvom decom u Jugoslaviji, možda i u svetu. Ne sećam se više zbog čega sam prestao da i dalje dajem ovu vakcinu,“ (Citat je iz knjige (brošure), dr Borislava Petrovića koju je napisao na zahtev dr Dragoljuba Mihajlovića: Izveštaj o mom radu u srezu Vranjskom (Pčinjskom) u svojstvu sreskog lekara u periodu od maja 1924. do aprila 1941, Beograd, april 1974. godina.)

Primena BCG vakcine od strane dr Petrovića decembra 1926. u Vranju i Rataju, može se smatrati prvom primenom ne samo u Srbiji već u Kraljevini SHS. U primeni vakcine dr Petrović je bio prinuđen da napravi pauzu u trajanju od nekoliko meseci jer sam nije mogao da prati efekat njenog dejstva. I pored toga što je vakcina 1921. dala dobre rezultate, sa njenom primenom se odugovlačilo jer još uvek nije bila u potpunosti ispitana. Da bi nastavio da je i dalje primenjuje, dr Petrović je 3. maja 1927. u pomoć je pozvao direktora Pasterovog zavoda u Nišu dr Dragoslava Popovića. Njegova pomoć bi bila zbog bržeg vakcinisanja i praćenja tuberkulinskih proba o čemu je pisao:

„S proleća 1927. godine napravili smo sa dr Dragoslavom Popovićem, direktorom Pasterovog zavoda u Nišu, pokušaj da ispitamo putem tuberkulinske probe (Pirket) prokuženost stanovništva tuberkulozom u srezu vranjskom (tuberkulin-tuberculum, sredstvo (ili lek) protiv tuberkuloze spravljeno od tuberkuloznih bacila- to je bio pronalazak Roberta Koha, prim T. Simonović). Dogovorili smo se da to uradimo kod školske dece kad ja budem vakcinisao decu protiv velikih boginja u Rataju. I 3. maja, dok sam ja obavio vakcinaciju male dece, dr Popović je testirao tuberkulinom školsku decu. Nažalost ovaj naš pokušaj je ostao nedovršen. Rezultate tuberkulinske probe niko nije proverio, jer smo tog istog dana, 3. maja, na putu za Buštranje, gde je trebalo takođe da obavim vakcinaciju dece protiv velikih boginja, stradali u saobraćajnoj nesreći i dr Popović i ja. Dr Popović je umro usled zadobijenih povreda, a ja sam se jedva živ izvukao".

U vranjskoj Oblasnoj samoupravi u broju od 20. maja 1927. godine objavljena je vest o pogibiji dr Popovića.

„Javljaju iz Niša da je dr Dragoljub Popović upravnik epidemiološkog zavoda u Nišu, umro je od zadobijenih povreda. Pokojnik je pre izvesnog vremena u društvu sa g. Borislavom , lekarom Sreza Pčinjskog, išao po selima pčinjskog sreza radi vršenja eksperimenata sa tuberkulinom i kod sela Rataja kola im se prevrnu, od čega dobiju teže povrede. Dr Dragoljub je slomio nogu i od povreda koje su bile vrlo teške, on je juče umro u Nišu."

Zbog te nesreće dr Petrović je odsustvovao godinu dana sa dužnosti sreskog lekara u Vranju. Borba protiv tuberkuloze se nastavila, a vrlo aktivan je bio dr Staja Stajić.

Član Lige protiv tuberkuloze u Beogradu, Vranjanac dr Staja Stajić, uputio je pismo redakciji Vranjskih novina 1931. godine u kome je izneo broj zaraženih i umrlih od tuberkuloze u zemlji. Stajić je podigao glas i upozorio da je po pitanju rešavanja tuberkuloze država malo uradila, a kao posledica bila je velika smrtnost.

„Ono što njih malobrojnih znaju, ali što većina ne zna, treba glasno i svuda reći, da naš narod najviše žrtava prilaže tuberkulozi i da je do sada u cilju predohrane ili zaštite naših građana ili već palih žrtava u toj strahovitoj borbi čovečanstva - najmanje urađeno. 50.000 naših građana umire svake godine od tuberkuloze, a oko 800.000 svake godine boluje od nje. To su strahoviti i istiniti brojevi, pred kojim bi i najtvrđe srce zadrhtalo i najmračniji razum protestvovao“, pisao je dr Staja Stajić. (Vranjske novine, 7. septembar 1931.)

Vranjanac, akademik dr Dimitrije Jovčić, prvi je u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji dao značajan doprinos lečenju tuberkuloznih oboljenja hiruškim putem pojedinih delova čovečjeg tela. Njegove radove, oko 130 objavljenih u Srbiji i Francuskoj, zabeležio je i sistematizovao Rista M. Simonović u knjizi Ljudi i dela, biografski i bibliografski podaci objavljenih radova poznatih ljudi Vranja i okoline, Vranje 1984. godine, (Grad Vranje nije bio zainteresovan da i ovu knjigu štampa ali je zbog mukotrpnog sakupljanja vrednih bibliografskih podataka i radova koje je dr Jovčić objavio, Rista Simonović je i ovu knjigu štampao o svom trošku. Tako je sačuvano preko 130 radova koje je akademik Jovčić objavio u Srbiji i Francuskoj (ovom prilikom treba napomenuti da sam pre objavljivanja knjige Džon Frotingam zaboravljeni srpski dobrotvor ponudio nekoliko projekata iz istorije Vanja i značajnih Vranjanaca sa bibliografijom, svi ponuđeni predlozi su odbijeni uz obrazloženje i to me ne interesuje. Odlučivao je pojedinac koji do tada o nekim stvarima nije čuo.

Iz knjige Ljudi i dela, biografski podaci objavljenih radova Riste Simonovića, navešćemo samo one koji su vezani za tuberkulozu koje je dr Jovčić prvi u Kraljevini SHS rešavao hiruškim putem.

Jedan slučaj tuberkuloznog spondilitisa sa radiografijom, Srp. Arhiv, 1923; Hiruška tuberkulozna oboljenja pojedinih delova čovečjeg tela, Zdravlje, 1923; Dozglobni tuberkulozni osteititisi, njihova evolucija i lečenje, 10 godina rada Državnog lečilišta u Kraljevici, Zagreb, 1935; Tuberkulozno oboljenje kičmenog stuba i njegovo lečenje, Kongres Jug. Hir. Društva, 1923; Osteoartikularna tuberkuloza, koreferat na II jug. Radiološkom kongresu; Tuberculose pertioneelle, VIII Congres, International de Thalassotheraphie, Montpellier, 1938; Nove mogućnosti u lečenju osteoartikularne tuberkuloze, Medicinski pregled, Novi Sad, 1960.

Dr Petrović zbog velikog angažmana u lečenju stanovništva, sam nije mogao da vodi evidenciju o broju umrlih pacijenata od tuberkuloze. Koristio je evidenciju iz knjige umrlih vranjske crkve Sveta Trojica. Došao je do saznanja da je u srezu Vranjskom smrtnost odojčadi i male dece u periodu od 1919. do 1928. bila vrlo visoka, preko 20 procenata. Veliki natalitet pratio je veliki mortalitet pa se demografska slika nije znatno promenila. O ovome je dr Petrović održao predavanje u Narodnom univerzitetu u Vranju a članak su objavile „Vranjske novine“ i „Glasnik centralnog higijenskog zavoda.“ Statitstiči podaci o broju umrlih u periodu od 1919. do 1938. koje je dr Petrović uradio, nažalost nisu sačuvani jer su ih Vranjanci uništili sa uništenjem Muzeja dr Dragoljuba Mihajlovića.

U nekim naučnim radovima kao godina prve primene BCG vakcine navode se 1927.i 1928. godina.

O prvoj primeni BCG vakcine u Kraljevini SHS objavljen je rad dr Pešut i Gvozdenović u kome je kao godina prve primene naznačena 1927: „U Jugoslaviji i Srbiji vakcina BCG primenjena je prvi put 1927. godine, a od 1928. godine sistematski se primenjuje kod novorođenčadi na Akušerskoj klinici u Beogradu“ (Dragica Pešut, Eleonora Gvozdenović, Tuberkuloza -60 godina sistemske primene vakcine Bacille Calmette Guerin u Srbiji).

Doktor Borislav Petrović u svojoj autobiografiji Izveštaj o mom radu u srezu vrnjskom (pčinjskom) u svojstvu sreskog lekara u periodu od maja 1924. do aprila 1941. nije vodio evidenciju o svojim radovima sa predavanja u Građanskoj kasini. Radove koje je objavljivao u Vranjskim novinama, zabeležio je autor ovog rada. Predavanja dr Borislava Petrovića u Građanskoj kasini, obradio je njegov prijatelj i saradnik u Vranjskim novinama, hroničar Vranja Rista M. Simonović u svojoj knjizi Građanska kasina sa čitaonicom. Obojica se nisu bavili pitanjem ko je u Kraljevini SHS prvi primenio BCG vakcinu. Za dr Nadeždu Stanojević o kojoj se pisalo da je prva primenila BCG vakcinu u Kraljevini SHS, kao godina primene naveden je 9. februar 1927. godina, dr Petrović je kao godinu svoje primene BCG vakcine naveo decembar 1926. prva primenila dr Nadežda Stanojević 9. februara 1927. godine ili dr Petrović decembra 1926. godine.

Dr Petrović je u Vranju radio više od 20 godina, tokom kojih je u svojoj bogatoj lekarskoj praksi nailazio na veoma teške slučajeve. Često je pružao pomoć obolelima iz susednih srezova, pokazujući pravu posvećenost narodnom lekarstvu. Bez obzira na vremenske uslove, uglavnom noću, hrabro je na konju prelazio više desetina kilometara kako bi stigao do bolesnika i pružio im neophodnu medicinsku pomoć.

„Radio sam što sam znao i mogao, jer sam voleo rad i ljude kojima su moje lekarske usluge bile potrebne. A nije mi bilo ni lako da sada, posle tolikih godina, iznosim po sećanju ono što je najvažnije i najinteresantnije iz mog rada, koji je odista bio veoma obiman i mnogostruk.“

Sreski lekar je imao, pre svega, zadatak da leči bolesnike, čuva narodno zdravlje, suzbija zarazne bolesti i da kao referent sreskog načelstva vrši poslove sanitarne inspekcije i sudske medicine.

U cilju suzbijanja zaraznih bolesti i čuvanja narodnog zdravlja dr Petrović je imao obavezu da malu decu redovno, svake godine vakciniše protiv velikih boginja a ostalo stanovništvo po potrebi. Imao je zaduženje da vrši dezinfekciju i preduzima odgovarajuće higijenske mere. U okviru sanitarno-inspekcijskih poslova trebalo je da vrši higijenski nadzor objekata u kojima se vršila proizvodnja i prodaja životnih namirnica i zdravstveni nadzor nad osobljem zaposlenim u njima. Zbog nedostatka stručnih ljudi dobio je zadatak da vrši nadzor nad vodom za piće i objekata, primitivnih, nezaštićenih objekata za snabdevanje vodom koja je dolazila direktno iz sobinske reke bez hlorisanja.

Na poziv policije dr Petrović je bio obavezan da vrši obdukcije i kao sudski veštak da daje stručno medicinsko mišljenje po predmetima. Kao sreski lekar dr Petrović posle revakcinacije protiv velikih boginja morao je da pregleda decu pristiglu za upis u školu. Posao je bio utoliko teži jer je bio jedini lekar u Pčinjskom srezu koji je imao 20 opština sa oko 60.000 stanovnika. U Vranju kao okružnom središtu situacija nije bila mnogo bolja. Kasnije, osim dr Petrovića bilo je 4 lekara: okružni fizikus, dva lekara u maloj bolnici koja je imala oko trideset postelja i trupni lekar Prvog pešadijskog puka. Iako je osnovano Narodno zdravlje, broj lekara nikada nije bio stalan. Prevozno sredstvo koje je koristio dr Petrović bila je dvokolica sa konjskom zapregom-čeze za ravničarske krajeve a konj sa samarom za planinske krajeve. Brigu o gradskoj deci preuzelo je Narodno zdravlje, o seoskoj deci i dalje je brinuo sreski lekar. Sreski lekari bolesnike su lečili u svojim, privatnim ordinacijama.
Veoma siromašne pacijente dr Petrović je lečio bez novčane nadoknade a siromašnima je davao svoj novac:

„Jednoga dana doneo mi je na konju svoje povređeno dete seljak iz Vlasa, koga nisam poznavao. Dete je u toku vršidbe udario konj kopitom u glavu i povredio mu lobanju…Tu su previli dete i preporučili ocu da odmah nosi dete u Skoplje u bolnicu radi hiruške intervencije, jer u Vranju tada nije bilo hirurga. Međutim, otac nije imao para da dete vodi u Skoplje, pa je doveo dete da ga ja vidim i da mu pomognem….Otac mi je rekao da nema para da kupi kartu za voz pa ne zna šta da radi. Izvadio sam iz džepa 100 dinara…Dva dana posle toga došao je dečji stric i doneo mi 100 dinara. Pred takvim ljudima skoro da sam crveneo od stida što sam za pregled primao onih zlehudih 30 dinara“ napisao je dr Petrović u izveštaju o svom radu u vranjskom Srezu.
„U sećanju su mi ostala tri slučaja kada sam osim besplatnih usluga platio i prevoz autom. Jedan u Bujanovcu (vanmaterična trudnoća), drugi u jednom selu više Klinovca (porođaj sa poprečnim položajem) i treći u Gornjoj Lisini (trbušni tifus). Nijedan od ovih slučajeva nije bio iz mog, vranjskog sreza. Česti su bili i izlasci noću i po nevremenu. Primera radi navešću nekoliko takvih. Jedne februarske večeri išao sam po snežnoj mećavi preko Goča u Gradnju da ukažem pomoć porodilji, kod koje posteljica nije ispala po porođaju. U kuću porodilje stigao sam nešto iza ponoći i oslobodio porodilju zaostale posteljice. Drugi put opet po istom ali mnogo težem slučaju, išao sam takođe noću čak u Kozji Dol, kod Trgovišta, 45 km od Vranja. Bio je prvi dan Božića kada sam pozvan telefonom. Suprug porodilje objasnio mi je da već 11 dana neće posteljica da ispadne. Kako sam i da li sam mogao da se ne odazovem pozivu. Mogao sam naći neki izgovor, uostalom Kozji Do i nije u mom srezu. Ali činilo mi se da bi to bilo bekstvo ako bih odbio da se odazovem pozivu. Otišao sam, razume se, na konju. Pratio me je samo jedan slabačak dečak od 15 do 16 godina. Stigao sam u ponoć u Trgovište, a u Kozji Do u jedan i po po ponoći.To je bio svakako najteži slučaj u mojoj velikoj lekarskoj praksi. Pored tako dugo zaostale posteljice, porodilja je imala i zapaljenje pluća sa temperaturom od 39 i više stepeni. Dok sam spremao prokuvanu vodu i prokuvao instrumente dao sam joj dobru količinu kardijaka, pa onda polako, parče po parče čupao iz materice zaostalu posteljicu…Da ne duljim dalje, ova žena je živela još nekoliko godina posle toga.

„Treba da kažem i to da se, sasvim prirodno, svaka moja intervencija nije obavezno završavala uspešno. Svaki lekar koji se bavi lečenjem bolesnika ima svoje groblje. Imao sam ga sigurno i ja. Pravio sam u svom radu, sigurno, i ja greške, dijagnostičke i terapeutske. Često, vrlo često postavljao sam sebi pitanje da li sam preduzeo bar što mi moje znanje omogućuje da preduzmem. A bilo je slučajeva pred kojima sam stajao kao pred kakvom enigmom. Takvi slučajevi pokazivali su mi da se lekar pred njima ne sme da zaustavi i da čeka da se oni sami reše.

Još jedan težak, srećno završen slučaj, ali u njemu nisam bio učesnik samo ja, bio je i dr Palamarević. U Lalincu, 30 kilometara od Vranja, na padinama Kukavice, razjareni bik je rasporio rogom trbuh jednoj ženi i prosuo joj creva. Pozvali su me telefonom i ja sam zamolio dr Palamarevića da i on pođe sa mnom. Do Golemog Sela otišli smo mojim fordićem a odatle na konjima. Dr Palamarević je uz moju asistenciju fiksirao creva i omentum za kožu trbušnog zida previo ranjenicu i u tom stanju su je seljaci na nosilima preneli u bolnicu u Vranju, gde ju je lepo očistio i zašio trbušni zid. Žena je nakon deset dana otišla kući izlečena.
Dr Petrović je radio u do izbijanja Drugog svetskog rata a krajem 1942. bugarski okupator ga je mobilisao u Trevnu, iz Trevne poslali su ga u Demir Kapiju i Negotino gde je boravio dve godine, od 1942.g. do 1944. Tamo se povezao sa makedonskim partizanima, studentom Petrom Mihajlovskim Demireskim i sa njima je otišao na planinu Pljačkovicu iznad Štipa gde je komandant pozadine bila makedonska partizanka Vera Aceva Dosta.

U to vreme je u Štipu boravila engleska misija koja je partizane snabdevala ratnim i bolničkim materijalom. Kada je Vranje oslobođeno 7. septembra 1944. godine, dvadeset dana oslobođenju Vranja a po odobrenju Mare Naceve 27. septembra 1944. pošao je za Vranje. Preko Probištipa, Kratova, Kozjaka i manastira Prohora Pčinjskog stigao je u Vranje. Ljudi zaduženi za zdravstvo u oslobođenom Vranju znajući njegove stručne kvalitete, koriste njegovo iskustvo i stručnost pa mu dodeljuju važne dužnosti u obnovi zdravstvene službe. Poverenik Okružnog odbora u Vranju Mitar Tasić rodom iz Radovnice kooptirao je dr Petrovića za člana Odbora za narodno zdravlje. Postavio je dr Petrovića za načelnika u Povereništvu za narodno zdravlje i socijalnu politiku što je „za mene bilo još posla“, napisao je u svojoj autobiografiji. Malo je bolnica u Srbiji koje su doživele nekoliko preseljenja jer prave, namenske bolničke zgrade Vranje nije imalo.

Dr Petrović je među prvim lekarima došao iz internacije i početak organizovanja zdravstvene službe oako je opisao:
„Međutim situacija se uskoro počela popravljati. Lekari koji su pred rat radili u Vranju počeli su se vraćati. Svi oni, ko više ko manje, prihvatili su se odmah, bez ustezanja odgovarajućih poslova. Njima treba odati priznanje za požrtvovan rad i nesebično zalaganje u obavljanju u ono vreme vrlo teške zdravstvene službe. Ja to ovde, kao njen bivši rukovodilac, rado činim i ako je za njih to sada manje više bespredmetno. Dr Nada Lučki iako stomatolog, prihvatila je bez dvoumljenja da vodi bolnicu, u kojoj tada osim nje nije bilo drugog lekara. Dr Stanislava Ilić, koja je izgubila sina u partizanima, uključila se takođe u rad vranjske zdravstvene službe. (Vranjska heroina Stanislava Simonović Ilić doživela je dve golgote, u Prvom svetskom ratu prešla je preko Albanije, (nosilac je Albanske spomenice) u Drugom svetskom ratu Bugari su je internirali u Varnu a nakon kapitulacije Bugarske, pešice se vratila u Vranje. Po dolasku u Vranje zatekla je tragičnu vest-njen sedamnaestogodišnji sin koji nije želeo da pohađa bugarsku gimnaziju potražio je omladinu SKOJA. Uhvatio ga četnik i telo iskomadao, sahranjen je bez glave.)

„Dr Dragoljub Mihajlović je odmah po povratku iz makedonskih partizanskih jedinica pošao dobrovoljno u Preševo, gde je izbila epidemija pegavog tifusa i tamo ostao sve dok epidemija nije bila ugušena. Otuda je otišao u Beograd na kurs iz ftiziologije. Po završenom kursu vratio se u Vranje i organizovao antituberkuloznu službu za čitav okrug vranjski. Dr Radoslav Lekić je po povratku iz zarobljeništva dobrovoljno otišao u Trgovište za sreskog lekara. Tamo je oboleo od pegavca, koji je srećom preboleo. Dr Antonija Parhomenko je poslata u Bujanovac a u Bosilegradu se zatekao dr Ćira Popov. U Vranjsku Banju došao je iz Vrnjačke Banje dr Sreten Nikolić“.

U Vranju je kao načelnik Okružnog odbora za narodno zdravlje i socijalnu politiku, dr Petrović izabran za delegata ASNOS-a (Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije). Na poslaničkim izborima 1946. postao je narodni poslanik u okrugu vranjskom i član Prezidijuma Srbije. Iste godine postao je predsednik Društva za kulturnu saradnju sa SSSR-om, a Rista Simonović blagajnik koji će o dr Petroviću u svojoj knjizi „Građanska kasina sa čitaonicom“ napisati:

„Veliki praktičar i pun životnog iskustva, sav urastao u društvenu i porodičnu sredinu Vranja, lekar Petrović se viđao na svakom mestu i njegovo ime se svuda, u svim organizacijama spominjalo. On je bio svuda član i cenjen kao velika ličnost. Stizao je sve na vreme da uradi i važio je kao čovek čija se reč jela i cenila kod nadležnih. Sa njim se boriti nije bilo nimalo laka stvar“.

Krajem 1947. bili su ukinuti okružni odbori na teritoriji Srbije i dr Petrović je radio kao sreski lekar u vranjskom Srezu. Posle rata u Vranju je izlazio novi list Slobodna reč u kome je dr Petrović objavio više zanimljivih i naučnih članaka iz medicinske oblasti i društvenog života Vranja i okoline.

Posle 23 godina rada u Vranju visoki srpski političar Spasenija Cana Babović postavila ga je za rukovodioca zdravstvene službe beogradske filijale socijalnog osiguranja. Tako je postao viši savetnik i direktor Saveznog zavoda za narodno zdravlje.

Tokom više od 20 godina rada u Beogradu, dr Petrović je imao značajnu ulogu u oblikovanju zakonodavstva u oblasti zdravstva i socijalne politike Srbije i Jugoslavije. Njegov rad i stručnost omogućili su donošenje zakona koji su regulisali zdravstvenu zaštitu, socijalno osiguranje i brigu o svakom pojedincu. Sarađivao je sa svim značajnim lekarima iz Srbije, profesorom Urošem Jekićem, predsednikom SLD, prof. Vujićem, prof. Jovanom Ristićem, generalom, načelnikom VMA dr Herbertom Krausom i mnogim drugim istaknutim porofesorima i lekarima. Od dr Petrovića smo saznali ko je napisao Ustav iz 1974. kojim je omogućeno otcepljenje Kosova i Metohije.

Ustav iz 1963. godine, po mišljenju mnogih istoričara i političara, predstavljao je preteču Ustava iz 1974. godine, jer je njegovim donošenjem oslabljena Republika Srbija, a ojačan status autonomnih pokrajina-Vojvodine, Kosova i Metohije.

Odgovornost za nastanak Ustava iz 1974. godine često se pripisuje Josipu Brozu Titu i Edvardu Kardelju, ali pravi arhitekta ovih ustavnih promena, prema svedočenju dr Petrovića, bio je dr Leon Geršković, pravnik jevrejskog porekla iz Hrvatske. U svojoj autobiografiji Iz mog života i rada, dr Petrović (1970. Beograd, jedan primerak i svoju fotografiju koju objavljujemo, dao je svom saradniku iz predratnih Vranjskih novina Risti Simonoviću).

Dr Petrović je ostavio dragocen podatak da je upravo Geršković bio autor svih ustava od 1946. uključujući i Ustav Jugoslavije iz 1974. godine. Gerškovićevi ustavi, naročito iz 1974. često ostaju u senci Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja. Pravnici koji su se bavili Ustavnim pravom, naročito Ustavom iz 1974. kao autore navodili su ovu dvojicu kao autore. Tito i Kardelj nisu bili autori Ustava iz 1974. godine-oni su formalno potvrđivali predloge koje je pripremao i oblikovao Geršković. Odredbe koje su pokrajinama davale široka ovlašćenja, vodile su njihovoj širokoj autonomiji, postavile su temelj za buduće institucionalne, političke i vojne sukobe u Jugoslaviji.

Gerškovićevim Ustavom iz 1974. godine, pokrajine Kosovo, Metohija i Vojvodina dobile su status ravnopravnih republika. Dodatne provere potvrdile su tačnost Petrovićevih tvrdnji, što još više ističe značaj Gerškovićevog ustavnog rada u oblikovanju političkog i pravnog poretka tog doba. Posledice davanja pokrajinama staus ravnopravnih republika Ustavom iz 1974. došle su do izražaja 1999. godine bombardovanjem SR Jugoslavije i raspadom Socijalističke Jugoslavije. Nije naodmet spomenuti da su zagovornici stvaranja, nove, velike države bili upravo oni koji su nas bombardovali 1999. godine. Treba se podsetiti izjave kralja Aleksandra Karađorđevića posle posete ratištu u Francuskoj kada se posle povratka obratio ostacima srpskih ratnika na Krfu 20. (7)aprila 1916. godine kada od neodlučnih saveznika nije dobio objašnjenje kako če se zvati nova država: „Prijatelji Srbije pomoći će da se stvori Velika Srbija i moćna Jugoslavija.“

Doktor Petrović, je je posle dugogodišnjeg i uspešnog rada kao narodni lekar koji je radio u Vranju preko 20 godina, svoje bogato znanje i iskustvo pretočio u knjigu iz medicine, koju je, kao autor i redaktor, napisao u saradnji sa dr Petrom Dujanovićem. Ova knjiga, preko potrebna u to vreme, dobila je naziv Narodni lekar i prvi put je objavljena u izdanju Narodne knjige 1959. godine.

Tokom godina, Narodni lekar je doživeo nekoliko izdanja 1972. i 1978. godine, pri čemu se broj stranica stalno povećavao usled otkrivanja novih lekova, novih metoda lečenja, i usavršavanja uređaja za dijagnostifikivanje bolesti.

Konačno, 1979. godine objavljeno je kapitalno izdanje pod nazivom Veliki narodnoi lekar, u dva toma sa oko 1.850 stranica, takođe u izdanju „Narodne knjige“. U njegovoj pripremi, pored dr Petrovića i dr Dujanovića, učestvovalo je više autora, čime je ovaj medicinski priručnik postao obimno i sveobuhvatno medicinsko delo.

Iako je dr Petrović bio na visokom položaju u zdravstvenoj službi Srbije, njegov doprinos medicinskoj nauci nije se ograničio samo na domaće okvire. Za francuske čitaoce napisao je na francuskom jeziku 1958. godine naučnu studiju Zaštita zdravlja u Jugoslaviji, čime je svoje znanje i iskustvo proširio van granica svoje zemlje.

Od izbijanja Prvog svetskog rata bio je nekoliko puta odlikovan: Albanska spomenica, Beli orao sa mačevima, Zlatna medalja za hrabrost, Francuski ratni krst.

Važno je naglasiti da je zdravstveni sistem koji je građen u tom periodu bio orijentisan na dobrobit svakog građanina.

Zahvaljujući pravnim rešenjima u kojima je dr Petrović učestvovao, jačao je koncept socijalne države i zdravstvenog osiguranja za sve kategorije stanovništva. Njegov doprinos zaslužuje detaljnu analizu, jer nam omogućavada bolje razumemo načine na koje se razvijala briga o građanima u jednom od najznačajnijih perioda jugoslovenske istorije.

Istraživanje rada dr Petrovića bilo bi dragoceno za istoriju prava i socijalnepolitike, jer bi pomogao u rekonstrukciji pravnih procesa koji su doprinelirazvoju sistema socijalne zaštite. S obzirom na njegov dugogodišnji rad i učešće u donošenju najvažnijih zakona, njegovo delo ostaje kao značajan istorijski aspekt vredan pažljive studije.

Dvadeset i dve godine u saveznim organima radio je kao rukovodilac Zdravstvene službe beogradske filijale socijalnog osiguranja, bio je viši savetnik saveznog Zavoda za narodno zdravlje, honorarni lekar ureda za narodno zdravlje, glavni lekar zdravstvene službe Socijalnog osiguranja beogradske filijale, načelnik Velike medicinske škole(bio je pokušaj da se Medicinski, Stomatološki i Farmaceutsku fakultet objedine-ubrzo se odustalo od toaga), vršilac dužnosti direktora Saveznog zavoda za narodno zdravlje, direktor Saveznog zavoda za zdravstvo, predsednik Odbora za prava i dužnosti lekara, Viši savetnik, direktor Saveznog zavoda za narodno zdravlje, član Sekretarijata saveza lekarskih društava Jugoslavije. Odbio je da ide u Niš za načelnika Niške oblasti koja je ubrzo bila ukinuta.

Za 22 godine rada u republičkim i saveznim organima nije dobio nijedno priznanje. Dr Borislav Petrović Vranjancima nije nepoznat jer su o njemu pisali: dr Dragoljub Mihajlović kada je pisao „Sresku zdravstvenu službu“ od 1924. do 1941. godine, u knjizi „Organizacija zdravstvene službe u oslobođenom Vranju od oktobra 1944. do novembra 1947, “ Rista Simonović u „Građanskoj kasini sa čitaonicom“, i Društvenoj istoriji Vranja od početka 19. do kraja 20. veka, dr Vukašin Antić u u svojoj knjizi Vranjska bolnica, Tomislav Simonović u knjizi Znamenite ličnosti vranjske Gimnazije (izdanje Gimnazija Borisav Stanković).

„U julu 1962. godine zatražio sam i dobio penziju. Imao sam skoro 69 godina, sa radnim stažom preko 44 godine. No, radio sam ipak do kraja godine, a tada, u decembru, uz jednu prigodnu večeru, priređenu u čast devetorice ili osmorice penzionisanih veterana, otišao sam iz službe bez pompe, nagrada i odlikovanja, isto tako kao što sam u službu i ušao.Tokom dve tri naredne godine angažovao me je sekretarijat SIV-a za narodno zdravlje kao posebne organizacione jedinice da za njega obavim neke poslove. Time je moj rad na zaštiti narodnog zdravljabio završen. Sve slabiji sluh onemogućivao mi je interesovanje za rad lekarskih organizacija, posebno Srpskog lekarskog društva, tako da sam prekinuo skoro sve veze sa zdravstvenom službom.“

Zaboravljen od Vranjanaca i samog grada, dr Petrović preminuo je 1980. godine u Beogradu, a sahranjen je u porodičnoj grobnici svog tasta Aleksandra Leče Hristića, uglednog vranjskog advokata i bankara na Novom groblju. U istoj grobnici počiva i drugi Hristićev zet, dr pravnih nauka Milorad Vučković, Vranjanac koji se kasnije, nakon Gerškovića, pridružio dr Petroviću u stvaranju propis iz oblasti socijalnog osiguranja.

Nema namere da se umanji značaj bilo kog lekara koji je boravio u Vranju tokom Prvog svetskog rata ili proboja Solunskog fronta - poput dr Emsli Haton, čiji rad nije dovoljno poznat u lokalnoj istoriji, iako je stigla u Vranje 1918. godine. Uprkos kratkom boravku, Vranjanci su joj odali počast podizanjem spomenikai i davanjem njenog imena Srednjoj medicinskoj školi.
Isto tako, niko ne spori da heroji sa Solunskog frontazaslužuju priznanje, pa je tako i Milunka Savić, iako nije boravila u Vranju, dobila ulicu i spomen obeležje.

Međutim, prilikom otkrivanja tog obeležja, govornica je kazivala o „kulturi sećanja“.

Zašto tada nije pomenut doktor, rođeni Vranjanac, dr Borislav Đorđević koji je lečio Milunku Savić na Solunskom frontu? O njemu je pisala Slavica Popović Filipović, da je "kao kapetan I klase postavljen je za pukovskog lekara saniteta Drugog pešadijskog puka, poznatog Gvozdenog puka…Dužnost pukovskog lekara u Gvozdenom puku obavljao je od marta 1916. do septembra 1918. godine…Nosilac je sledećih odlikovanja: Orden Svetog Save V reda, (1914), Orden Svetog Save IV reda (19155), Orden Belog orla V reda (1920.), Orden Svetog Save III reda(1922). Zar je kultura sećanja u Vranju rezervisana samo za ličnosti sa marginalnim ili nikakvim doprinosom gradu, dok se znameniti lekari prepuštaju zaboravu? (U Ulici Ristene Gogovske nisam pronašao razlog zašto baš ona nosi njeno ime - naselje Raška).

O radu dr Emsli Haton se malo zna u Vranju jer je stigla 1918. godine. Za kratko vreme provedeno u Vranju, Vranjanci su joj podigli spomenik i Srednjoj medicinskoj školi dali njeno ime.

Niko ne spori da ratnici sa Solunskog fronta, poput heroine Milunke Savić koja nije prošla pored Vranja, dobila je ulicu i spomen obeležje.

Od lekara koji su neizmerno zadužili Vranje, treba izdvojiti Aleksandra Konstantinovića Papadopulosa, osnivača Narodnog zdravlja, (1928. godine), dr Tomu M. Jovanovića, koji je postavio temelje Higijenskog zavoda i dr Dragoljuba Mihajlovića, tvorca Antituberkuloznog dispanzera. Njihovim angažovanjem verovatno su sprečene epidemije koje su zaobišle Vranje.

Od lekara koji su po najgrim vremenskim uslovima konjskom zapregom i na konju posećivali bolesnike, bez premca su dr Borislav Petrović i dr Stanislava Simonović Ilić - poznata kao dr Gočobanka, čija je lekarska karijera u Vranju trajala čak dvostruko duže od Petrovićeve.

A ipak, nijedan od lekara i značajnih ličnosti koji su više od četiri decenije živeli, lečili i posvećeno radili u Vranju nije dobio zasluženo mesto u sećanju grada. Njihova imena nisu spomenuta, ni u jednoj reči, kao da nikad nisu postojali. Nijedna ulica ne nosi njihovo ime-čak ni kakvo slepo sokače. Pa zar ćemo se pravdati neznanjem?

Važno je naglasiti da je zdravstveni sistem koji je građen u tom periodu bio orijentisan na dobrobit svakog građanina.

Zahvaljujući pravnim i socijalnim rešenjima u kojima je dr Petrović učestvovao, jačao je koncept socijalne države i zdravstvenog osiguranja za sve kategorije stanovništva. Njegov doprinos zaslužuje detaljnu analizu, jer nam omogućava da bolje razumemo načine na koje se razvijala briga o građanima u jednom od najznačajnijih perioda jugoslovenske istorije.

Istraživanje rada dr Petrovića bilo bi dragoceno za istoriju prava i socijalne politike, jer bi pomogao u rekonstrukciji pravnih procesa koji su doprineli razvoju sistema socijalne zaštite. S obzirom na njegov dugogodišnji rad i učešće u donošenju najvažnijih zakona, njegovo delo ostaje kao značajan istorijski aspekt vredan pažljive studije.