Razgovarala Ana Ogrizović
Ovo je u potpunosti tvoj dan - imala si premijeru na otvaranju festivala Borini pozorišni dani i dobila Godišnju nagradu vranjskog teatra. Moram da pitam, šta ova nagrada znači za tebe?
Jelena: Znači mnogo, jer je ovo meni već deveta sezona u pozorištu, još uvek nemam ugovor za stalno, i kad se desi ovako nešto bude veliki podstrek da se nastavi dalje kad je jako teško. Približava se i verujem da će se desiti, ali treba ti nešto kao podsetnik da tvoj rad i vredi. Počela sam da radim vrlo mlada, na drugoj godini fakulteta, skupilo se godina.
Da li postoji uloga koja ti je posebno draga?
"Ima, to je sigurno ova u Ništa nećemo zaboraviti, baš zato što se radi o jednoj velikoj ženi iz našeg grada. O njoj ljudi, pogotovo mlađi, i ne znaju. Pre početka predstave sam htela da kupim njene knjige i nigde nisam mogla da ih nađem - to je meni jezivo, jer je Vera Cenić tako bitna za ovaj grad. O njoj znam neke činjenice i malo sam je čitala, ali nije se pričalo dovoljno ni u školi, a ona je tek pre tri godine umrla. Ljudi su se mnogo stideli, ne samo jer su bili tlačeni, već i zato što su tlačili – zato se i ćutalo".
Smatraš li sebe sličnom sa svojom junakinjom?
"Da, izuzetno. Razmatrala sam da li treba da gradim neki lik u govoru i pokretu, ali stvarno smatram da to samo treba da bude jedna ponosna žena. U drugom delu ona priča sa rođakom i pominje hapšenje zbog jednog „ić“, kao znak principa. Isto tako ona je prosto odbijala da pristane da je špijun i otišla je na Goli otok, sa svega 19 godina! Jedna koleginica baš se interesovala da li je Vera Cenić stvarno bila tako hrabra. To ne možemo znati sigurno jer je u pitanju doku-fikcija, ali u ovoj priči ja jesam Belu tako gradila. Postoji sličnost, ja volim da se borim za pravdu. Što je više takvih hrabrih žena, biće nam lakše i bolje. Da nema njih, ne bi bilo ni nas danas, i ne bismo mogle da se borimo za slobodu da one tu borbu nisu započele".
