Četvrte večeri 41. festivala Borini pozorišni dani u Vranju, u sklopu takmičarskog programa, u utorak uveče se pred vranjskom publikom našao jedan savremeni komad, predstava 64 koju je po tekstu Tene Štivičić režirala Alisa Stojanović u izvođenju ansambla beogradskog Ateljea 212.
Komad govori o intimi savremenog bračnog para koji se lomi pod teretom očekivanja.
U epicentru dešavanja i ovoga puta su muško-ženski odnosi, ali sa akcentom na ženu (Hana Selimović u ulozi Eve) koja smelo i odvažno vodi celu priču.
Predstavu odlikuje intenzivna interakcija - tekst je dopadljiv, pitak, ali sa jako teškom temom, koju autorka predstavlja na duhovit način i sa ironijskim otklonom, objavljeno je u Biltenu festivala u osvrtu na ovaj komad.
"Sredovečni bračni par nalazi se pred izazovom vantelesne oplodnje i prolazeći kroz ovaj proces, nailazi i na brojne druge bračne i porodične izazove.
Od sopstvenih očekivanja, preko očekivanja roditelja, prijatelja i društva, porodica prolazi kroz bolne, ali inspirativne situacije", navodi se.
U predstavi maestralno igra Hana Selimović (Eva), a tu su još Miloš Timotijević (Danijel), Vladica Milosavljević (Helena, Evina mama), Branislav Zeremski (Oliver, Danijelov tata), Jelena Đokić (Bela, Evina prijateljica), Ivan Jevtović (Aleks, komšija), Vladislav Mihailović (doktor) i Denis Murić (Luna, avatar).
Scenograf je Darko Nedeljković, kostimografkinja Jelisaveta Tatić Čuturilo, a kompozitor Ivan Brkljačić.
Za dizajn zvuka bio je zadužen Dragan Stevanović Bagzi, a za scenski pokret Jelena Bulatović.
Reč kritike
Nataša Gvozdenović, pozorišna kritičarka koja prati festival i piše prikaze o svakoj predstavi, podseća da komad 64 Tene Štivičić nosi taj naziv po šezdeset i četiri injekcije koje žena, ako se odluči na vestačku oplodnju, treba samoj sebi da aplicira u stomak. Ovo je izvod iz recenzije.
"...Predstava 64 opisuje svet današnjice, svet u kojem nema ni Pevanja ni Mišljenja. Ima puno artificijelnih opterećenja i pokušaja da se uspostavi jasan misaoni tok. Eva navodi da joj lekari kada je ušla u proces za veštačku oplodnju, kažu da ne očekuje puno, jer su male šanse da veštačka oplodnja uspe, ali i da sve vreme bude „pozitivna“. Suprotstavljeni zahtevi in adiecto. Savremeni svet vas ubeđuje da je moguće da ste kreator sopstvene sreće, koji ne afirmiše odnos sa Drugim. Bog je umro, danas nosi Vaš samostvaralački lik. Rediteljka Alisa Stojanović postavljajući protagonistkinju i antagoniste na crnu čistinu koja ima nagib, aludira na stalnu napetost kroz „balansiranja“ aktera dok se kreću po tom prostoru. Govori o položaju Žene pogotovo kroz odnos Eve sa majkom Helenom (autentično i sa lakoćom igra je Vladica Milosavljević) koja umire od raka, ali je još uvek vedrog duha, u miru sa sobom. Majka je pripadala generaciji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. U tom aspektu spisateljica projektuje verovatno sopstveno iskustvo. Pruža nam refleksiju o promišljanju položaja Žene danas: Od žene se očekuje da se uda, ukoliko je udaja ‘’dobra’’ ona će bolje biti pozicionirana u društvu i više prohvaćena. Očekuje se da neizostavno rodi, postane majka. Sasvim konzervativan i prastaro neizmenjen koncept polne uloge, a sa druge strane histerično marketinško- društveno- politička obmana, obmana modernosti, samostvarajućeg Bića, koncept žene od karijere neverovatno narcistične i samodovoljne koja istovremeno treba biti prepuna ljubavi, empatije i saosećajnosti. To je shizofreni svet. Za demonstraciju tok dubokog precepa uloge i očekivanja Helena će reći Evi da je u njeno vreme odluka žene da nema dece smatrana hrabrom, vrstom slobode izbora, dok danas žena koja nema dece se odmah smešta na vrstu margine..."
..."Hana Selimović igra Evu privlačno i na momente upravo zbog košnice misli koju nosi u glavi nepodnošljivo. Eva pokazuje i koliko čovek ophrvan nemogućim zadacima zaboravlja na druge i postaje upućen samo na sebe. Bela će reći da je Eva nikada ne pita kako je.
Muškarcima, pomenuću opet Miloša Timotijevića koji tumači Aleksa blisko, jasno, jednako nije lako, oni su deo gotovo iste bespoštedne trke koju trče žene. U različitim valerima trče istu Trku poput Žena (pomenimo samo biološki sat) ali su i zahtevi pred njih postavljeni jednako shizofreni, u svojoj osnovi pradoksalni. Evin brak sa Aleksom je nakon deset godina u krizi koja sa procesom veštačke oplodnje kulminira, da bi se kriza okončala u pokušaju da se ta veza sačuva. Šta se tu zbog čega radi i šta se spašava? Protagoniste i agoniste komada ostavljamo u čekanju ishoda veštačke oplodnja"...
Predstava traje nešto manje od dva sata, ali se gleda u jednom dahu.
Eva (Hana Selimović) praktično je sve vreme na sceni i "nosi" ovaj komad.
Njen partner Danijel (igra ga Miloš Timotijević), ali i ostatak ansambla bili su neka vrsta podrške Hani da izgura predstavu što je bolje moguće.
Igra jeste timska, ali je Hana Selimović bila pokretač, "gurajući" celu predstavu.
Čak je ostatak ansambla, na "razgovorima" nakon predstave, potencirao da su, zapravo, svi ostali na neki način "bili tu za nju".
Prema glasovima publike, koja od ove godine odlučuje kome će pripasti novoustanovljena Nagrada Radosava Radivojević (po bivšem upravniku vranjskog teatra i utemeljivaču festivala), predstavi 64 dala je ocenu 4,79.
Prethodne je večeri Ivanovo samoubistvo dobilo 4,40, a ranije od ostalih predstava u takmičarskom programu Ana Karenjina Novosadskog pozorišta 4,78 i dosad najveću ocenu 4,83 Pučina Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izvedena na početku festivala.
No, to je samo jedna od nagrada na ovom festivalu, a o onim vrednijim odlučivaće žiri festivala koji će na kraju dodeliti priznanja u četiri klategorije - za najbolju predstavu, za dramaturgiju, dramatizaciju ili adaptaciju, za najbolju mušku ulogu, za najbolju žensku ulogu.
Ove nagrade nose ime po Borisavu Stankoviću, čuvenom vranjskom književniku.
Imena dobitnika nagrada o kojima će odlučiti stručni žiri festivala (reditelj Vladimir Lazić, glumica MIlena Pavlović i teatrolog Zoran Maksimović) biće poznata u sredu kasno uveče kada se komadom Ako dugo gledaš u ponor Regionalnog pozorišta Novi Pazar, koji je po knjizi Enesa Halilovića režirao Zlatko Paković, završava takmičarski program 41. Borinih pozporišnih dana.
U četvrtak će u čast nagrađenih van konkurencije biti izvedena predstava Placebo Narodnog pozorišta u Prištini, koju je po tekstu Aleksandra Jugovića režirala Isidora Goncić.
