BOBAN MARKOVIĆ: Uvek sam hteo da budem najbolji

piše: Zorica Aleksić

A kad se završe nastupi i turneje, ja shvatim da sam i dalje onaj isti Hančanin koji voli kafanu, društvo, provod, ribolov, svoju porodicu, dobru hranu i sve one obične, male stvari

"Najbolji trubač", "Najbolji orkestar", "Prva truba", "Majstorsko pismo", "Najbolji trubač Balkana"... Nebrojena domaća i internacionalna priznanja u dugoj muzičkoj karijeri dobio je majstor trube Boban Marković. Najangažovaniji, najkvalitetniji i najbolje plaćeni trubački orkestar u poslednjih dvadeset godina, više nastupa u inostranstvu nego u zemlji, nastupali na svim kontinentima i u najuglednijim koncertnim dvoranama.

Firmirane kožne cipele, ešarpa oko vrata, kožna jakna vrhunskog kvaliteta, diskretno miriše na skupi parfem. Sve na njemu odmereno, stilski zaokruženo, svedeno ali skupo. Zatičemo ga u hanskom restoranu sa rođakom, koji mu je ujedno i školski drug, komšija, nekada i član orkestra a danas običan čovek sa gomilom naizgled trivijalnih i svakodnevnih problema pod čijim teretom se savio.

- Kad sam ga video, srce mi je prepuklo. Odmah sam ga izvukao iz kuće, zvao najbolje lekare koje poznajem da mu pregledaju bolesnog oca, pa Boga mu njegovog, on kopni a ja nemam pojma o tome, valjda smo neki drugari, rođaci, on ni da me pozove - ljubito objašnjava Boban Marković.

MALI ŽIVOTI

Racionalnom pričom ali i konkretnim prijateljskim gestovima nije uspeo da malo oraspoloži svog drugara.

- Eto, to ti je moj život. Odem na turneju pa me nema po petnaest, dvadeset dana. Sa porodicom se čujem redovno ali mi se desi da širu familiju i drugare ne vidim po nekoliko meseci.

Onda čujem jedan postao deda, drugi se odselio, treći boluje, ima i onih koji su nas zauvek napustili. Znam ja da se to svuda dešava, ali mislim da uvek, ma koliko obaveza imali i bez obzira na to za kolikim novcem jurimo, moramo da nađemo vremena jedni za druge i za naše male živote.

Šta će mi tolke pare ako znam da ljudi oko mene pate. Onda se ni ja ne osećam dobro. Čudan smo mi narod, ima onih koji stalno kukaju i žale se i kad treba i kad ne treba, a ima onih koji sami nose svoj teret poraza i problema a ponos im ne dozvoljava da zatraže pomoć.

Koliko su te uspeh, slava, putovanja i uvek novi ljudi, kontakti, kulture i zemlje promenili?

- Onoliko koliko sam dozvolio. Znaš, morao sam puno da radim na sebi, da učim jezike, pre svega engleski, da menjam navike, ponašanje, stil. Ništa mi nije bilo teško. Morao sam i da menjam i šetam kroz muzičke žanrove i da se prilagođavam modernim trendovima, ali sve to nekako ide jedno s drugim ako hoćeš da budeš dobar, ma ne dobar, najbolji, uvek sam hteo da budem najbolji. A kad se završe nastupi i turneje, ja shvatim da sam i dalje onaj isti Hančanin koji voli kafanu, društvo, provod, ribolov, svoju porodicu, dobru hranu i sve one obične i male stvari.

100 KONCERATA

Orkestar Marka i Bobana Markovića ove godine očekuje preko 100 već ugovorenih koncerata širom Evrope, izdali su novi CD pa će raditi i na njegovoj promociji a rado će ponoviti i koncert u Vladičinom Hanu, samo kada ih organizatori pozovu, kaže Boban Marković.

Za tvog sina Marka kažu da je pravo čudo u svetu muzike. Svetski kritičari ga porede sa retkim talentovanim trubačima koji su '60. godina svirali u Nju Orleansu.

- Marko je stvarno čudo. Koliko on ima energije, koliko je on neumoran na sceni, to je neverovatno. Uvek napravi neki novi aranžman, smisli novu kompoziciju i odmah bi da je uvežba, uči scensku igru, ples, pevanje, ma stalno je u nečemu novom.

Ima li većeg priznanja za oca nego kad čuje da ga je sin prevazišao. Lepota jedna. Ovo je novo vreme i on je svestan da samo ako napreduje i uči može da bude broj jedan i sačuva dobro mesto i glas na svetskoj i evropskoj sceni.

Mi retko sviramo u Srbiji, a u evropskim klubovima i koncertnim dvoranama on napravi pravi haos. On izaziva publiku specifičnim plesom, koketira sa publikom, peva i igra i mislim da ponekad ni sam nije svestan kako deluje na masu. Sve to jednostavno izlazi iz njega i on ne ume drugačije.

Mislim da je baš zbog toga kompletan umetnik, on uživa u onome što stvara celim svojim bićem. Zadovoljan sam, tako sam ga i učio.

Marko se ni jednom nije takmičio u Guči, misliš li da mu to treba i šta misliš o Guči danas?

- Mi u Guči poslednjih godina sviramo velike koncerte u revijalnom delu programa. Takmičenje sam ja odavno prevazišao. Osvojio sam sve nagrade koje se dobiti mogu a da ti pravo kažem, ni Guča više nije ono što je bila kada sam se ja tamo takmičio.

Marko nije saboraški trubač, on svira drugu vrstu muzike, uglavnom. Svira on i izvorne kompozicije ali Guča nije mesto na kome on može dobiti potvrdu kvaliteta za muziku koju izvodi.

Takmičili se ili ne, mi smo svake godine na saboru u Guči. Imam posebne emocije koje me vezuju za nju, tamo sam dobijao prve nagrade, počeo da gradim karijeru i ma kako se menjali i ja i sabor, ne možemo jedno bez drugog.
Prošle godine ste širom Evrope ali i pred beogradskom publikom u Sava Centru održali neobičan koncert, svojevrsno nadsviravanje sa rumunskim trubačkim sastavom Fanfare Cocarlia?

- Sa njima smo imali petnaestak koncerata svuda po Evropi. Oni su takođe veliki profesionalci i sjajni muzičari, a na koncertima je pravo ludilo. To se ne može opisati, publika vrišti, skače ali i peva, iako ne zna naš jezik.

Onda ih Marko dodatno podigne svojom igrom na sceni i nastaje totalni haos. U Sava centru smo za domaću publiku, po uzoru na crnačke trubače nekada, priredili klasično odmeravanje trubačkih snaga.

To je izgledalo i zvučalo svetski a dobili smo i odlične kritike stručne javnosti. Prošle godine smo svirali oko 150 koncerata, mahom u inostranstvu i verujte mi da sam se uželeo kuće i porodice pa sam zato odlučio da za Novu godinu ne nastupam nigde nego da budem sa svojima.

Posle skoro dvadeset godina, nastupio si pred svojom publikom u Vladičinom Hanu i to za doček pravoslavne Nove godine. Kakav je osećaj svirati za ljude koji te poznaju?

- Ja sam bio presrećan prvo kad su mi ponudili takvu ideju, koju sam prihvatio bez razmišljanja. Imao sam strah da li će biti publike, znamo da je Han finansijski opustošen, znamo da ljudi ne rade i da je svako u nekom svom problemu.

Malo kome je ovde danas do zabave. Međutim, kad sam dva sata pre koncerta prošao kolima kroz grad i video ljude da masovno dolaze kod bine, osetio sam neverovatno uzbuđenje ali i rasterećenost jer sam znao da će biti dobro.

Dva dana pre dočeka mi je pukao čir na želucu, bio sam pod jakim bolovima i malaksao, neposredno pre koncerta sam primio inekciju i infuziju i nije mi bilo zgodno. Onog momenta kada smo Marko, momci iz orkestra i ja stali na scenu i odradili tonsku probu, znao sam da za te ljude moramo da sviramo bolje nego bilo gde u svetu i tako je i bilo.

Uz trube smo ušli u Novu godinu i mojim Hančanima želim da je provedu u dobrom zdravlju i dobrom raspoloženju, veselo kao i te noći.

Najnovije vesti