To nisam ja

Jedan moj prijatelj, porodičan čovek, priča mi juče.

Greje se na pelet, kad baš zagudi ubaci i po neko drvce.

Ogrev skladišti iza kuće, ima specijalan boks za to, sve po pe-esu.

Ovde pelet, pored iscepkana drvca, treskice, složeno sve to cakum-pakum, kao u rafu.

Tu idilu, međutim, remeti komšija.

Izgleda mu se zasviđalo to kako je sve skockano u šupici, a i kubici na izvolte, i tu dolazimo do zapleta...

Dve kuće okrenute su zadnjim stranama jedna ka drugoj, deli ih neki ogradni zid sa šupljinama, a ovaj moj baš u tom međuprostoru, koji nije veliki, postavio taj super-boks sa spremljenim ogrevom.

Što se kaže baš na međi, baš, baš blizu. Na rukohvat.

I… kako je u poslednje vreme počela noću da pada temperaturica, obrnuto proporcionalno tome počela drva da dobijaju nogice.

Komšija nije lenj, a i oslobođen straha, vidi kriminalci su na ceni, a možda i iz očajanja ili sa nekim n-tim motivom, ko gi ga znao, gurne povremeno očito dugu ručicu kroz njegovu i komšijsku ogradicu, cepanica za cepanicom, bukvalno samoposlugica bez kasice na izlazu.

Usladilo mu se, to ne staje, navadio se, gomila sve manja i grđa, on tako bukvalno evri dej…

Izgoreo kubik, završava drugi, ne staje.

- Šta li će da bude kad stvarno krene zima - pita me u neverici prijatelj.

Provalio ga on odma‘...

Reko mu: „Daj smanji malo, prijaviću te...“

Ovaj kao: „Izvini čiko, neću nikad više…“

No, ne sluša u nejbora desničica ruka, brža mu je od pameti.

Nastavlja on svakodnevno da je zabacuje preko plota za svojom dnevnom dozicom.

Kraducka tako, što bi reko Velja, i ne staje. Kao da niko ništa ne vidi.

Kad, onaj dan krenula ona kišetina, unutra zemunica, i valjda pod psihološkim utiskom one tamnine koja se nadvila nad Vranjem - on pojača dozicu.

A i hrabrost okrenuo „na trojku“.

Ne „peca“ više na udicu, zabacuje mrežu, grabi onu naseckanu buk‘u na veliko.

Preskočio onu ogradetinu, uleteo u šupu na otvorenom, razgoropadio se, što bi rekli Vranjanci, „ko veprina u mlad mumuruz“, tovari li tovari…

Baš u to doba, predveče, napolju već mrak, neka nelagoda obuzela uzornu domaćicu, ne da joj nešto mira, izađe i krene ka međi, kad ovaj bez fantomke sa punom „čuvarkom“ na delu stoj i gleda u nju.

To trajalo treptaj oka, ali kao da je čitava večnost.

Ovaj, valjda da ne pukne bruka, jer nije baš potrošio sav svoj ugled u komšiluku, udari u bežaniju uz povike „to nisam ja“, preskačući u svojim kasnim šezdesetim komšijske duvare kao Sergej Bubka u najboljim danima.

- Nađem ga ja posle i izbrukam ga pred celim komšilukom, kažem mu da nije lepo: „Imaš sto godina, a kradeš“. Reko sam mu i da je mogao lepo da mi potraži, dao bih mu ako je u razvalici, nema problema. Ali on i dalje negira“ – kaže ovaj moj.

- Nisam to bio ja, vi li verujete svojim očima ili meni – odriče on tvrdoglavo, itd, itd…

Zvao ovaj moj i policiju, rekli mu: "Ne možemo mi tu ništa, samo privatno da ga tužite".

Divna pedagoška poruka za ljude s one strane zakona - kradite štomogajeći...

Posle svega, pričamo mi o motivima.

Ja naivan, nagađam, teško je vreme, živimo doba imagine the ekonomskog tajgera, poskupelo je sve, čovek verovatno ne može sebi da priušti topli dom, nema gde. Došlo do d‘nce.

- Čeeekaaaaj - kaže ovaj moj drug - pa on ima svoja drva.

- Moooooliiim!

- Da be, pa ja li ti nisam reko.

- Dobro - dodam ja - možda nema dovoljno, pa kombinovano - malo tvoja, malo njegova, malo bukova malo šumova - i da pretera dugu toplu zimicu od najmanje šest, sedam meseci, jer unutra studen kamen…

- Ma jok be, prijatelju, reče mi jutros njegova žena, živ sram i nju izede, kako se vadio kod nje.

- Kako, ajde govori – kažem ja.

- Pa, reko joj: „Primetila li si kako tuđa drva bolje greju“.

 

(Autor je odg. urednik portala Vranje News)

Foto Vranje News