Treće veče takmičarskog programa 46. "Borinih pozorišnih dana" obeležila je predstava "Martin udio", rađena po romanu dramatizaciji Sanje Milosavljević, a u režiji mladog i talentovanog reditelja Nikole Bundala. Rođen je u Banjaluci, pozorišnu i radio režiju završio je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorki Ivane Vujić i Snežane Trišić, a master studije pod mentorstvom profesora Kokana Mladenovića. Kako je rekao na okruglom stolu posle predstave, ovo ostvarenje je posvetio svojoj majci, čime je dodatno naglašena njena emotivna dimenzija i značaj ženskih sudbina u ovoj porodičnoj sagi. Koristimo ovu festivalsku priliku za intervju sa njim.
Razgovarao: Bojan Tasić, dramaturg
Veoma mi je drago što mogu, nakon sinoćnjeg intervjua sa našom Ivom Milanović, večeras razgovarati sa podjednako talentovanim rediteljem iste generacije. Prvo bih voleo da te pitam, kakav odnos gajiš prema Bori Stankoviću?
"Za početak, prvi put sam u Vranju. Moja velika želja bila je da odem u kuću Bore Stankovića. Što se samog odnosa prema Bori tiče, gajim veliko poštovanje. Mislim da su naši krajevi, iako udaljeni, ipak slični po velikim piscima koji ih predstavljaju. Vranje ima Boru Stankovića, dok mi imamo Petra Kočića. Mogu slobodno reći da su i njih dvojica izvesna poveznica. Na kraju dana, naš festival, kao i pozorišna scena, nose naziv po njemu".
Kako biste povezali Boru i Kočića?
"To su pisci koji se drže lokalnih priča i mitova. Jako su dragoceni, jer bez njihovog pisanja takav jezik možda ne bi opstao. Odnegovali su dijalekte, tako da ih se ne stidimo, naprotiv, sastavni su deo lektire. Pored jezika, ono što su bitno sačuvali jeste mentalitet naroda od najsloženijih likova do arhetipova. Mislim da su obojica jako aktuelni".
Već smo se na okruglom stolu dotakli razumevanja dijalekata, šta misliš kakav bi utisak bio kada bi neki tekst (ili predstava) sa vranjskim temama došla pred publiku u Banja Luci?
"Iskreno mislim da bi kod nas Bora Stanković bio dobro prihvaćen, i zastupljen je. Naša podneblja su u mnogim stvarima slična. Ipak smo u pograničnim mestima. Samim tim siguran sam da bi i savremeni autori koji tretiraju teme južnije od Beograda bili dobro prihvaćeni kod nas".
U poslednjih par godina imaš aktivni stvaralački kontinuitet koji je jako primećen, koliko je od materijala koje dobijaš da radiš „nametnut“ od strane kuće u kojoj radiš, a koliko si sam uspeo da predložiš nešto?
"Sve što sam radio bio je zadatak unutar kuća u kojima sam radio, osim Ni riba ni meso što je moja prva profesionalna predstava na maloj sceni Petar Kočić. Do toga smo došli zajedno sa tadašnjim umetničkim direktorom Ljubišom Savanovićem, jer smo tražili nešto što bi bilo idealno za repertoar male scene i ansambl".
Najskorije si radio u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali su tu Gradsko pozorište Čačak, Narodno pozorište Subotica, Beogradsko dramsko pozorište (u sklopu projekta „Novi glasovi“), Dečjem pozorištu Republike Srpske i Gradskom pozorištu u Banja Luci. Kakve su bile okolnosti iz kojih se razvio ovako plodonosan niz zapaženih režija?
"Mogu se zahvaliti okolnostima, sreći, Bogu... Kod nas je stvarno najčešće bitno da se nađeš na dobrom mestu u dobro vreme kako bi se kockice posložile. Svedoci smo da ima mnogo potentnih reditelja, glumaca, pisaca... umetnika generalno. Nekima je teže da dođu do posla, zato mogu reći da sam imao sreću jer potičem iz grada koji brine o mlađim autorima. Banja Luka ima prilično stabilnu pozorišnu tradiciju, imao sam sreću da upravo tu i počnem. Ne mogu baš reći da sam zahvalan gradu, tačnije i ispravnije bi bilo reći da sam zahvalan određenim ljudima u mom gradu. Prvenstveno Dijani Grbić, Ljubiši Savanoviću, Dušku Mazalici... nekim ljudima koji su imali dovoljno hrabrosti da me primete kao dete Banja Luke koje je na studijama u Beogradu i da me još za vreme studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti pozovu da režiram u svom gradu. Imam potrebu da to stalno potenciram jer na žalost gradovi ne čuvaju dovoljno svoju decu. Naravno još mlađih kolega je dobilo priliku da radi u Banja Luci".
To je zaista pokazatelj poverenja koje su imali u tebe.
"Upravo tako. Ja sam stvarno imao sreću da su imali i poverenja i hrabrosti. Mogao sam da napravim promašaje, ali uspeli smo. Samim tim, prvi koraci u Banja Luci otvorili su mi priliku da nastavim dalje".
Nadam se da ćemo gledati još mnogo ovako divnih predstava u tvojoj režiji...
"Želim vam dug i lep festival. Moram za kraj napomenuti kako mi je velika čast što sam učesnik Borinih pozorišnih dana. To sam tek osvestio nakon perioda selekcije, čak dok smo bili u putu kada sam video plakat sa najavom naše predstave na festivalu koji ima ovakvu tradiciju i veliki značaj na regionalnoj kulturnoj sceni. Čast mi je što sam deo takmičarskog programa 46. Borinih pozorišnih dana".
