Glumica Narodnog pozorišta u Beogradu Iva Milanović, inače rođena Nišlika, ponovo je igrala pred vranjskom publikom, ovog puta u okviru 46. "Borinih pozorišnih dana", i to u predstavi "Božji ljudi" (režija Jug Đorđević). Sa ansamblom istog teatra gostovala je u Vranju i pre dve godine, sa ostvarenjem "Očevic i oci". Mlada je, ali i glumica sa zavidnim iskustvom i značajnim nagradama za svoj glumački angažman. Gostovanje na BPD bila je prilika za još jedan razgovor s njom.
Razgovarao: Bojan Tasić (dramaturg)
Iva, pošto je iza tebe veliki broj izvedenih predstava koje su ovenčane brojnim nagradama i generalno su prisutne na festivalima, kolika je razlika kada igraš u manjim gradovima, na festivalima u odnosu na matičnu scenu?
"Velika je razlika, pogotovo u ovom slučaju, kada igram materijal koji je vezan za područje u kome igram. Imala sam osećaj da je publika možda očekivala malo više realizma, što naša publika nije. Ona je građena minimalistički, bez mnogo dramskih odigravanja... to je prosto jezik predstave. Zato sam imala drugačiji utisak razumevanja samih informacija koje nemamo kada igramo u Beogradu. Tamo imamo stalnu potrebu da pređemo preko barijere na nivou informacija, od jezičkih do geografskih. Ovde sam imala osećaj da komuniciramo sasvim tečno i tačno sa ljudima u sali".
Kao mlada umetnica sa juga, pripadaš jednoj generaciji glumaca koja je jako talentovana i prisutna (što na scenama, što u ekranskim medijima), kakav odnos imaš prema takozvanom beogradskom miljeu? Da li je bilo teško izboriti se za svoje mesto u prestonici?
"Apsolutno jeste. Moram da napomenem, velika je razlika u odrastanju i kulturi, nekim lokalnim ritualima. Ponovo moramo uzeti u obzir istorijski kontekst iz koga dolazimo i u koji dolazimo. Sever naše zemlje je većinski bio pod austrougarskim uticajem, dok je jug bio pod turskim. To su različiti kulturološki elementi. Meni je jako bilo teško da pomirim razlike koje pronalazim i u samoj sebi".
U kom smislu?
"Dugo nisam imala osećaj da sam bilo šta ponela sa juga osim temperamenta i humora koji se sadrži u našoj jezičkoj melodiji. Opet, kako vreme prolazi, smatram da će veza sa jugom biti jača, jer ću sve bolje razumevati. Moram se opet vratiti na taj segment različitih odrastanja, za njih se vezuje veliki broj predrasuda i rivaliteta između severa i juga".
Oko čega?
"Počev od toga da smo se mi plašili onoga šta će čaršija da kaže... zato je i na primer stopa kriminala drugačija. U malom mestu smo svi tu, srećemo se, ne možeš da pobegneš tek tako. Ne možeš da prođeš gradom a da te niko ne prepozna. U Beogradu to nije tako, toliki je protok ljudi da može proći čitav život a da ne sretneš dva puta istu osobu".
Da li ti takva urbanost prija?
"Ja jesam urbana, ali kako vreme prolazi imam sve veću potrebu za selom. Mislim da je to usud naše generacije. Toliko smo pretrpani informacijama da ćemo se polako vraćati prirodi i mirnijem načinu života. Žurili da se što pre upustimo u sve čari prestonice da nam sada dođe da najrađe pobegnemo iz one gužve i buke... Ponovo da se vratim na prethodno pitanje, razlika je velika".
U čemu?
"Predrasude postoje još kakve, čim neko čuje dijalekat odmah nas smešta u određeni kontekst. To su pravila života, borimo se sa njima. Tako su nam podeljene karte, mogu drugi da nas na prvi pogled ocenjuju kako god žele. Njihov problem. Nas to ne sme i neće definisati. Svi individualno treba da se otkačimo od toga kako nas doživljavaju".
Smatram da si ti odličan primer toga, jer si došla sa juga, nisi se promenila, govoriš na svom dijalektu... prisutna si u različitim medijima i što je još bitnije prepoznatljiva si.
"Mene su svi smeštali više u taj korpus filmske i TV glumice, a zapravo angažmani su demantovali te pretpostavke jer sada radim možda više u pozorištu nego na filmu. Moram reći da mi taj pozorišni trening mnogo znači. Potpuno sam drugačija glumica od kada prolazim različite procese i upravo je to jako važno za mlade glumice i glumce".
