Aleksandar Milosavljević bio je dramaturg na predstavi "U potrazi za Koštanom", koja je u sredu uveče, nakon svečanog otvaranja 46. "Borinih pozorišnih dana" u Vranju, premijerno izvedena na večeršnjoj sceni Pozorišta "Bora Stanković". Predstava vranjskog ansambla ujedno je bila i prva u takmičarskom programu festivala. Premijera je bila prilika za razgovor sa Milosvljevićem o radu na predstavi i utiscima nakon njenog premijernog izvođenja, aktuelnim teatarskim temama i utiscima o Vranju.
Pre svega, kakav je bio Vaš zadatak kao dramaturga u procesu predstave U potrazi za Tašanom, teksta koji je napisao reditelj Nebojša Bradić?
"Moj zadatak kao dramaturga jeste da odredim ravnotežu, da sagledam šta je to što je Boru Stankoviće u Beogradu učinilo nesrećnim čovekom, a to je famozna čaršija. Zbog čega je on hteo da se vrati u Vranje, jer je ono zapravo izvor svega onoga što ona jeste. Naravno, govorim o njegovoj literaturi".
O čemu tačno?
"Na jednom mestu on kaže kako u Beogradu, na Dorćolu, sedi u svojoj avliji i piše prepodne, a popodne samo sedi. Nerado odlazi u čaršiju... Jer Beograd je takav, nekoga prihvati nekoga ne prihvati (iz različitih razloga). Najednostavnije bi bilo reći da Boru nisu prihvatili posle rata jer je bio kolaboracionista. Međutim to nije istina".
Kako je to prikazano u ovoj izvedbi?
"U ovoj drami je Nebojša jako lepo napisao jednu disproporciju. Boru je Beograd prihvatio zbog Koštane, ali je taj isti tekst Narodno pozorište igralo kao Ivkovu slavu. Naravno da Bora nije bio time zadovoljan. Proveravao sam arhivu gde sam jasno video podatke da se publika na premijeri Koštane smejala. Promašila je sve ono što je suština Borine literature. Otuda njegovo nezadovoljstvo".
Oni su očekivali Sremca...
"Tako je, oni su očekivali Sremca, a dočekao ih je vranjski govor, karasevdah, folklor... Ne zaboravimo premijera Koštane je podrazumevala (uz glumce na sceni) i orkestar odmah ispod scene. Znači glumci su morali da prebace sve, još da se razume... ako tome još dodamo romantičarsku tradiciju tadašnje glume, lako ćemo doći do zaključka da Beograd Koštanu nije razumeo".
To se nastavilo...
"Nije Srbija ni mnogo kasnije razumela Boru, pa je Koštana igrana isključivo kroz folklor. Da li je to olakšavajuća okolnost za Beograd ne znam, jedino što mogu da razumem jeste da Bora nije bio zadovoljan još pre okupacije. Međutim u Vranju ga je dočekala situacija da su na staroj kući skinuti prozori, da je ona sama u lošem stanju, još poharana... to je Bradić jako dobro uradio jer vidimo umetnika koji ne pripada nigde. Još snažniji motiv Bori da traži Tašanu koja simboliše slobodu. Ona je žena iz mitologije Vranja. Smela, hrabra, pušila je, nosila kuburu, prkosi normama. Bora tražeći Tašanu u stvari traži prostor za sebe".
Čak i dan danas odnos prema stvaraocima koji dolaze iz provincije, sa temama koje donose iz svoje sredine, jeste slična. Često Beograd nema sluh za teme koje su van njihovog beogradskog miljea.
"To nije beogradski milje, uopšte to gledanje ka Beogradu je već pomalo usiljeno. Beograd je palanka, samo je nešto malo veći grad pa drugačije funkcioniše. Suštinski, pozorišni Beograd osluškuje svetske i evropske trendove, i retko kada se pojavi autentični spisateljski rukopis kao što je Milena Marković ili Biljana Srbljanović. Retkost je da se pojave tako autentični rukopisi koje delimično možemo da svrstamo i povežemo sa Beogradom i ujedno sa aktuelnim trendom evropske dramaturgije. Ipak su i Milena i Biljana temama i likovima vezane za ovaj prostor pa se onda dođe do takvog prepoznavanja u svetu. Naravno, u pravu ste, jer Beograd kao i svaka palanka prvo čeka da čuje odjeke iz nekih drugih sredina, da bi definisala svoj odnos prema onome što je trend".
Sa kakvim ćete utiscima otići iz Vranja?
"Vranje pratim već godinama i poznajem ansambl, međutim kao kritičar. Prvi put ovde radim, kao i reditelj Bradić, ali imao sam poverenja u ansambl i očekivao sam ovu vrstu požrtvovanosti i sinergije koju su uložili da podrže Bojana Jovanovića koji je tragao za likom Bore Stankovića".
Bradić je posle predstave naglasio da je komad izneo ceo ansambl...
"To je dobra grupa glumaca, oni se razumeju pogledom. Izuzetno mi je drago i srećan sam što smo uradili ovu predstavu uz sve probleme. Ti problemi su na žalost svuda prisutni. Sa druge strane odlazim sa strahom da bi Vranje moglo da podeli sudbinu srpskog teatra"...
Kakvu sudbinu?
"Jedne potpune nebrige za ono što neki ljudi nešto rade uprkos kapacitetima, volji i želji za radom. Naravno, ne mislim na publiku, nego na ceo pozorišni sistem Srbije koji decenijama ne funkcioniše, a danas je baš skliznuo".
