Piše: Jelena Gavrilović, dramaturškinja
Predstava „U potrazi za Tašanom“, nastala po tekstu i u režiji Nebojše Bradića, premijerno je izvedena 21. oktobra 2026. godine, na otvaranju 46. Borinih pozorišnih dana u Pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju. U godini obeležavanja 150 godina od rođenja Borisava Stankovića, pozorište koje nosi ime po slavnom piscu, odlučilo je da se, umesto još jednoj inscenaciji njegovih poznatih dela, okrene njemu samom.
Međutim, Bradić ne pristupa Stankoviću kao istorijskoj ličnosti čiji život treba rekonstruisati, već kao tragičkom junaku i čoveku rastrzanom između sopstvenog stvaralaštva, istorijskih okolnosti i sredine kojoj pripada.
Radnja predstave smeštena je pred sam kraj Stankovićevog života, kada se njegova sećanja, stvarnost i književni svetovi koje je stvorio intenzivno prepliću. U središtu je Borina potraga za izgubljenom dramom „Tašana“, čiji je rukopis nestao tokom evakuacije iz Niša za vreme Prvog svetskog rata. Ipak, potraga za izgubljenim tekstom samo je početni okvir za mnogo složenije pitanje: šta umetnik zapravo pokušava da pronađe kada se vraća delu koje ne uspeva da dovrši?
Jedna od najzanimljivijih dramaturških odluka jeste preplitanje biografskog i fiktivnog. Stanković istovremeno postoji kao pisac i kao junak sopstvene drame, dok njegovi književni likovi izlaze iz prostora literature i postaju deo njegovog unutrašnjeg sveta. Ovakva struktura omogućava publici da Stankovićev život postepeno otkriva kroz fragmente sećanja, susrete i prizore koji pripadaju različitim vremenskim i dramskim ravnima.
Posebno je značajno što se jedan deo radnje odvija u pozorištu, tokom proba za predstavu „Tašana“, čime predstava dobija i metateatarsku dimenziju, a pozorište postaje prostor u kojem se susreću stvarni Bora Stanković, njegovi književni junaci i različita tumačenja njegovog života.
Iako naslov u prvi plan stavlja Tašanu, suštinski sukob predstave vezan je za Borin odnos prema sopstvenoj prošlosti, naročito prema optužbama za saradnju sa okupatorom tokom Prvog svetskog rata. Bradić izbegava da na ovo pitanje ponudi jednostavan odgovor. Stanković nije predstavljen ni kao nedužna žrtva istorijskih okolnosti ni kao čovek čiji postupci mogu biti objašnjeni jednom moralnom presudom. Njegova tragedija proizlazi iz nemogućnosti da pomiri sliku koju ima o sebi sa slikom koju o njemu stvara društvo. Time, predstava otvara i pitanje odnosa umetnika i politike, ali i granica do kojih umetničko delo može da odbrani ili opravda život svog autora.
Posebno je zanimljiva paralela između Stankovića i likova koje je stvarao. Njegovi junaci su ljudi čije su želje i potrebe često u sukobu sa društvenim pravilima i porodičnim očekivanjima. U Bradićevoj predstavi sam pisac postaje jedan od takvih junaka. Poput Sofke, Koštane i Tašane, i on pokušava da se izbori sa svetom koji mu ne dopušta potpunu slobodu. Time se uspostavlja važna veza između Stankovićeve književne poetike i njegove lične sudbine. Čovek koji je čitavog života pisao o borbi pojedinca sa društvom na kraju se i sam nalazio u istoj poziciji.
Ulogu Bore Stankovića tumači Bojan Jovanović, pred kojim se nalazio zahtevan zadatak da objedini nekoliko različitih aspekata istog lika: pisca, porodičnog čoveka, javno osporavanu ličnost i bolesnika suočenog sa sopstvenim krajem. Nasuprot njemu, Tašana, koju igra Kristina Janjić Stojanović, zauzima posebno mesto u strukturi predstave. Ona je istovremeno i predmet piščeve potrage i figura koja sve vreme izmiče njegovoj kontroli. Simbol nemogućnosti da se život do kraja razume i objasni.
Režijski pristup oslanja se na smenjivanje različitih nivoa stvarnosti, pri čemu scenski prostor istovremeno funkcioniše kao mesto istorijskih događaja, sećanja i pozorišne igre. Iz takvog postupka proizlazi i važnost ansambla, koji učestvuje u stvaranju sveta u kojem se granice između prošlosti i sadašnjosti neprestano pomeraju. Kostimi Marine Vukasović Medenice, svetlo Radomira Stamenkovića i muzika Zorana Erića deo su scenskog oblikovanja tog sveta. Posebno je značajna mogućnost da se različite vremenske ravni uspostavljaju bez potrebe za doslovnom rekonstrukcijom istorijskog ambijenta, čime se pažnja usmerava na psihološki i simbolički prostor predstave.
Najveća vrednost Bradićevog autorskog koncepta jeste u odbijanju da se Borisav Stanković pretvori u nedodirljivu figuru nacionalne književnosti. Umesto spomenika velikom piscu, pred nama je čovek sa slabostima, strahovima i protivrečnostima. Takav pristup posebno je važan u kontekstu jubileja, kada se značajne kulturne ličnosti često predstavljaju isključivo kroz njihova dostignuća, bez preispitivanja njihovih životnih i istorijskih okolnosti.
„U potrazi za Tašanom“ je zato i priča o poslednjim danima Borisava Stankovića, i polemika o odnosu između umetnosti i života, između onoga što čovek stvori i onoga što iza sebe ostavi. Bora može ponovo da prizove svoje junake, da se vrati svojim tekstovima, ali ne može da vrati prošlost. Njegova poslednja potraga tako nije samo potraga za Tašanom, već i pokušaj da pronađe odgovor na pitanje da li je, uprkos svemu, mogao da živi drugačiji život.
O autorki
Jelena Gavrilović rođena je 2005. u Novom Sadu. Studentkinja je druge godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, na smeru Dramaturgija. Sarađivala je sa različitim kulturnim i umetničkim organizacijama, među kojima je i Kazalište Ulyesses na Brijunima. Koautor je scenarija za vebseriju „Bolji“ koja je trenutno u postprodukciji. Učestvovala je i u realizaciji radijske emisije „Samo na čas“ na Slobodnom radiju SKC. Član je Kulturno-umetničkog udruženja mladih u Beogradu. Razvija pozorišne, filmske i televizijske projekte, sa posebnim interesovanjem za društveno angažovane teme i savremene oblike pripovedanja.
