Hoće li veštačka inteligencija preskočiti Vranje

Uvek će biti dovoljno mudraca koji će nam objasniti da je veštačka inteligencija ili spas za čovečanstvo ili njegova propast.

Jedni će reći da AI otvara vrata kakva do sada nismo imali. Drugi će upozoravati da deca više neće učiti, da će učenici prestati da pišu, razmišljaju i istražuju sami. Jedni će u veštačkoj inteligenciji videti priliku za razvoj, drugi pretnju koju treba ograničiti.

Istina je, međutim, verovatno mnogo komplikovanija. I upravo zato pitanje veštačke inteligencije ne bi trebalo da bude samo: da li je AI dobar ili loš? Mnogo važnije pitanje jeste: šta ćemo mi uraditi sa njim?

Jedna učionica u Malmeu

O ovoj temi razmišljam i iz perspektive nastavnika, ali i iz ugla blogera na Pedagog Malmö.

U osnovnoj školi u Malmeu u kojoj radim već razgovaramo o prednostima i problemima koje donosi veštačka inteligencija. I nije tajna da su mnoge moje kolege skeptične prema njenom korišćenju u nastavi. Razlog je razumljiv: učenici ponekad koriste AI na pogrešan način.

Umesto da im pomogne da nauče, AI im ponekad odmogne i posluži da izbegnu učenje. To jeste problem. Ali pitanje je šta ćemo uraditi kada se problem pojavi. Hoćemo li naučiti učenike kako da koriste novu tehnologiju ili ćemo je jednostavno skloniti od njih?

U našim školskim računarima zato su se pojavila nova ograničenja. Ograničavaju se različite aplikacije i društvene platforme. Postoje i kolege koje zagovaraju povratak papiru i olovci, gotovo kao da bi se problem mogao rešiti vraćanjem škole u vreme pre računara. Papir i olovka imaju svoje mesto, kao što ga imaju računar, internet i veštačka inteligencija. Problem nije u tome što postoji jedno ili drugo, već kada prestanemo da znamo kada šta treba koristiti.

Tehnologija koju smo već platili

Grad je već investirao u različite digitalne alate i licence. U nastavi su nam dostupni programi kao što su Adobe Express, Gemini i Copilot. Ja se zato pitam nešto sasvim jednostavno: ako je društvo već investiralo u tehnologiju, zašto je ne bismo naučili koristiti na odgovoran način? Moji učenici ne dolaze na čas samo da bi gledali u ekran. Kod mene postoji raznovrsnost. Nekada radimo uz savremene digitalne alate. Nekada pišemo u sveske. Nekada koristimo papir. Nekada razgovaramo. Nekada stvaramo. Nekada grešimo i ponovo pokušavamo. Upravo ta kombinacija može biti mnogo važnija od pitanja da li je čas „digitalan“ ili „tradicionalan“.

Moji učenici dolaze nasmejani. To mi je možda važnije od bilo koje aplikacije. Oni znaju da ih na času očekuje nešto drugačije. Zato mi je teško da prihvatim ideju da bi učenici trebalo da izgube mogućnost korišćenja određene tehnologije zato što je neko drugi koristi pogrešno.

Ako učenik zloupotrebljava AI, zar nije naš zadatak da ga naučimo zašto je to pogrešno? Ako učenik ne zna da koristi internet, zar je rešenje da mu zauvek zabranimo internet? Ako učenik koristi kalkulator kada bi trebalo sam da računa, zar ćemo zbog toga ukinuti matematiku?

Ovde dolazimo do pitanja koje je mnogo veće od jedne škole u Malmeu.

Šta će se dogoditi sa sredinama koje već imaju manje mogućnosti? Šta će se dogoditi sa jugom Srbije? Šta će se dogoditi sa Vranjem? Ako veštačka inteligencija zaista može da pomogne učeniku da dođe do znanja, čoveku da radi za kompaniju koja se nalazi stotinama ili hiljadama kilometara daleko, preduzetniku da pokrene posao, nastavniku da pripremi kvalitetniji čas – onda bi AI mogao da bude upravo ono što geografsku udaljenost čini manje važnom.

Mladi čovek iz Vranja više ne mora nužno da bude fizički u Beogradu da bi sarađivao sa Beogradom. Ne mora nužno da bude u Beogradu da bi radio sa inostranstvom. Ne mora nužno da napusti jug Srbije da bi njegovo znanje stiglo do sveta. Ali samo ako mu tu mogućnost damo.

Tu dolazimo do pitanja iz naslova. Hoće li veštačka inteligencija preskočiti Vranje?

Ako se nova tehnologija razvija u velikim centrima, ako se znanje koncentriše u Beogradu i Novom Sadu, a jug Srbije ponovo ostane samo posmatrač, onda odgovor može biti potvrdan.

Ali zašto bi moralo da bude tako? Ako se u Beogradu razvijaju projekti zasnovani na veštačkoj inteligenciji, zašto se isto znanje ne bi sistematski širilo i prema jugu Srbije? Ako možemo da pravimo robote sa kineskim znanjem u srcu Srbije, zašto ne bismo istovremeno razvijali i znanje dece i mladih ljudi sa juga Srbije?

Zašto bi jug Srbije uvek morao da bude tržište tuđeg znanja, a tako retko mesto njegovog stvaranja? To su možda važnija pitanja od samog robota. Robota možemo kupiti. Znanje moramo izgraditi.

AI kao nova šansa za jug

Možda upravo veštačka inteligencija daje jugu Srbije nešto što ranije nije imao u istoj meri – mogućnost da se deo razvojne prednosti velikih gradova zaobiđe.

Jedan učenik iz Vranja može danas da ima pristup znanju koje je pre dvadeset godina bilo dostupno uglavnom onima koji su mogli da putuju, kupe određene knjige, pohađaju određene škole ili budu povezani sa određenim ljudima.

Ali pristup tehnologiji sam po sebi nije dovoljan. Potrebni su nastavnici koji znaju kako da je koriste. Potrebne su škole koje imaju opremu. Potrebni su učenici kojima se veruje. Potrebni su roditelji koji razumeju da tehnologija nije zamena za obrazovanje. I potrebna je lokalna politika koja neće čekati da sve dođe iz Beograda.

Ne treba nam ni slepo oduševljenje ni slepi strah

Zato mi smeta kada se rasprava o AI-ju pretvori u jednostavno pitanje: za ili protiv? Nisam ni za nekontrolisanu upotrebu tehnologije. Ali nisam ni za to da zbog zloupotrebe nekih učenika kaznimo sve učenike. Nisam za to da AI zameni nastavnika. Ali nisam ni za to da nastavniku oduzmemo alat koji može da mu pomogne. Nisam za to da učenik klikne na dugme i dobije gotov odgovor. Ali jesam za to da učenik nauči kako da postavi dobro pitanje, proveri dobijeni odgovor, pronađe grešku, uporedi izvore i napravi nešto svoje.

To je možda upravo nova vrsta pismenosti koja nam dolazi.

A šta ako problem nije u tehnologiji?

Možda bi trebalo da postavimo i jedno neprijatnije pitanje. Ako učenici ne postižu prolazne rezultate, da li je uvek kriva tehnologija? Ako učenik ne čita, ne piše, ne razume tekst ili ne može samostalno da reši zadatak, možemo li problem rešiti tako što ćemo mu oduzeti računar?

Ili moramo da se zapitamo šta se događa u samom procesu obrazovanja?

Tehnologija može da zloupotrebi naše slabosti. Ali može i da ih pokaže. AI nas možda upravo zbog toga prisiljava da ponovo razmislimo šta zapravo želimo da učenik nauči. Jer ako veštačka inteligencija može da napiše tekst za nekoliko sekundi, onda više nije dovoljno samo tražiti od učenika da napiše tekst. Moramo tražiti da razmišlja, da objašnjava, da razgovara, da proverava, da brani svoje mišljenje, da pokaže kako je došao do zaključka.

Drugim rečima – AI ne čini učenje manje važnim. Čini ga još važnijim i složenijim.

I zato se pitanje vraća u Vranje

Možda je upravo jug Srbije mesto na kojem bi ovo pitanje trebalo ozbiljno otvoriti.
Ne zato što je Vranje „zaostalo“. Nego zato što tehnologija možda prvi put pruža mogućnost da geografija bude manje važna.

Ako je znanje dostupno preko ekrana, onda je pitanje: da li ćemo ga učiniti dostupnim i deci sa juga Srbije? Ako kompanija može da zaposli čoveka koji radi iz Vranja, zašto bi taj čovek morao da napusti Vranje?
Ako učenik iz Vranja može da uči od najboljih dostupnih digitalnih materijala, zašto bi kvalitet obrazovanja morao da zavisi samo od toga u kom gradu je rođen? Ako mladi ljudi imaju ideje, zašto ne bismo ulagali u njih pre nego što odu?

Veštačka inteligencija zato nije samo tehnološko pitanje. Ona je pitanje obrazovanja. Pitanje ekonomije. Pitanje regionalnog razvoja. I na kraju – pitanje budućnosti. Možda će se za deset godina pokazati da su svi oni mudraci koji su danas tvrdili da je AI ili potpuno dobar ili potpuno loš bili podjednako u zabludi. Jer tehnologija sama po sebi neće odlučiti budućnost Vranja. Odlučiće ljudi koji budu znali šta da urade sa njom.

Zato moje pitanje nije samo: hoće li veštačka inteligencija preskočiti Vranje? Postoji još jedno, možda važnije: hoćemo li dozvoliti da Vranje bude preskočeno?
A isto pitanje postavljam i svojoj učionici u Malmeu: Hoće li AI opstati u razredu?

Ako bude zavisilo samo od onih koji se plaše njegove zloupotrebe – možda neće. Ali ako naučimo decu da razlikuju pomoć od prečice, znanje od gotovog odgovora i stvaralaštvo od kopiranja – možda upravo tu počinje najvažniji deo obrazovanja za budućnost.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.