"Zovem se Milena Milenova. Nastavnica sam geografije u Bosilegradu. Godinama već radim na ugovorima na određeno vreme, bez sigurnosti i izvesnosti koju bi nastavnik trebalo da ima. Ovo pišem zbog onoga što iza toga ostane.
Učionica je drugi svet. Tamo nema veza, nema spiskova, ne pita se čiji si čovek. Tamo dete ili razume ili ne razume, a tvoj je posao da ga naučiš. Tih četrdeset pet minuta jedino je vreme u ovom sistemu kada je sve čisto.
A onda zvoni. I izlaziš u hodnik u kome sve zavisi od toga čiji si.
Govori se o prosveti kao o problemu plata, normativa i zgrada. Nije to. Prosveta je jedino mesto gde država svakog svog građanina drži osam godina zaredom i pokazuje mu kako svet funkcioniše.
Jer, dete ne uči samo ono što mu predajete. Dete gleda. Gleda ko je dobio posao i kako. Gleda nastavnika koji radi petnaest godina bez stalnog ugovora. Gleda kako čovek koji je postavio pitanje odjednom ostane sam u zbornici. I izvuče zaključak koji nijedan čas građanskog vaspitanja ne može da popravi: snalazi se, ćuti, nađi vezu.
To je pravi nastavni plan. Ostalo je gradivo.
SISTEM NE TRPI LOŠE LjUDE
On uzima dobre ljude i stavlja ih u položaj u kome je poštenje luksuz. Čovek dobije posao preko nekoga – ne zato što je hteo, nego zato što drugačije nije mogao. Drugi ćuti na sednici – ne zato što se slaže, nego zato što mu ugovor ističe u avgustu. Treći potpiše nešto za šta zna da nije u redu – jer ima dete, kredit, bolesnog roditelja.
Nijedan od njih nije zao čovek. I svaki od njih sutra ulazi u učionicu i treba da nauči tridesetoro dece šta je pravda.
Tu se lanac zatvara. Ne može država postati bolja ako one koji je nasleđuju vaspitavaju ljudi koje je ta ista država prethodno savila. Ne zato što su izdali – nego zato što su platili cenu i znaju koliko košta. Čovek koji je jednom bio prinuđen da pristane teško će detetu reći: „Ne pristaj.“
To je naše dno. Ne plate, ne zgrade – nego to što se model prenosi dalje kroz ljude koji su i sami njegove žrtve.
Ovog leta gledala sam film „Kolonija“. Zaraženi u njemu nisu pojedinci – oni su jedan um. Što sazna jedan, istog trenutka znaju svi. Uče, prilagođavaju se, kreću se kao jedno telo. Među sobom nemaju nesporazuma – jer nemaju šta da ne razumeju. Svi misle isto. Film je hteo da prikaže kolektivni um kao nečiju utopiju: svet bez svađe, bez razlike u mišljenju, bez čoveka koji kaže: „Čekajte malo.“
Gledala sam to i pomislila: pa ja taj mehanizam poznajem.
Evo kako on radi kod nas. Institucije su zamišljene tako da jedna kontroliše drugu – inspekcija školu, uprava inspekciju, ministarstvo upravu. To je celina zaštite. Ali kada sve to postane jedno telo, kontrola više ne postoji, jer ništa ne kontroliše samo sebe. Pošaljete dopis na tri adrese – stigne isti odgovor, kao da ga je pisala ista ruka. Ukažete na propust – propust se preko noći „ispravi“, jer svi već znaju šta treba reći. Greška se više ne popravlja. Ona se zaključava.
I tada čovek koji postavi pitanje nije neprijatelj. On je samo strano telo. Nezaražen. Smetnja.
Posledica nije to što jedna nastavnica nema ugovor. Posledica je da se gubi kadar. Ne otpušta se – on se povuče. Prvo prestaneš da se javljaš na sednici. Onda prestaneš da predlažeš.
Onda radiš samo ono što moraš, jer si naučio da inicijativa donosi neprijatnosti, a ne rezultat. Nastavnik koji bi držao dodatnu nastavu, vodio decu na takmičenje, pisao projekat – taj čovek fizički ostaje u školi, ali ga više nema. To je najskuplji gubitak u prosveti i nigde se ne evidentira.
A sa motivacijom odlazi i osećaj pravde. To je ono što me najviše boli. Kad godinama gledaš da pravilo važi za jedne, a ne za druge, prestaneš da veruješ da pravilo uopšte postoji. I onda uzdahneš i kažeš ono najstrašnije: „Takva su vremena.“
Tog trenutka kolonija je pobedila – ne zato što te je slomila, nego zato što si prestao da razlikuješ ispravno od neispravnog.
Ja nisam prestala – borac sam, ne umem drugačije. Nepravdu osetim pre nego što se dogodi. Postigla sam u životu mnogo toga za šta mi niko ništa nije poklonio i upravo zato ne pristajem da mi neko objasni da je ćutanje mudrost.
Ali, u tom filmu ima jedan detalj koji sve menja.
Kolonija nije nepobediva. Ona ima jednu osobinu koju ne može da kontroliše: takvi organizmi uvek proizvedu varijantu. Uvek se pojavi neko ko odstupa – to je zakon prirode, a ne izuzetak. I važi drugo pravilo: kada se jedan promeni, menja se cela kolonija sa njim.
Promena u jednom je promena u svima.
To je jedina uteha koju sam iz tog filma ponela u školu.
Jer ako se sistem prenosi kroz ljude – onda se kroz ljude i menja. Ne dekretom, ne reformom, ne strategijom od sedamdeset stranica. Jednim nastavnikom koji kaže: „Ovo nije po propisu.“ Jednim direktorom koji odbije spisak. Jednim inspektorom koji napiše šta je stvarno video. Svaki od njih je varijanta koju kolonija nije predvidela.
I zato ja ne odustajem. Ne zato što verujem da ću dobiti odgovor u roku od trideset dana, nego zato što znam šta deca gledaju.
Ona će promeniti ovaj svet. Ne mi – ona. Ja sam stajala uz naše učenike i studente kada su tražili odgovornost, jedina iz svoje škole, i videla sam kako izgleda generacija koja još nije naučila da se ćuti.
Njima sistem nije stigao da objasni da je uzalud. To je restart. To je tačka na kojoj se kolonija vraća na početak.
Naš posao – posao učitelja – jeste da ih do tog trenutka ne izneverimo. Da ne budu jedini koji stoje uspravno.
Jer ako ne učitelji – ko će prvi? Nas su za to školovali. Nama daju odeljenje puno dece i kažu: naučite ih šta je ispravno. To se ne može raditi pognute glave.
Ja se ne uklapam petnaest godina. Ne planiram da počnem sada.
Ali, pitam sebe, i pitam svakog kolegu koji ovo čita: kada nas ova deca jednog dana pitaju gde smo bili – hoćemo li imati odgovor?
Ja hoću da imam.
Idemo dalje".
Milena Milenova
nastavnica geografije
Osnovna škola „Georgi Dimitrov“, Bosilegrad
