Gde su nestale vranjske česme

Nekada se u Vranju nije išlo samo po vodu. Odlazak na česmu bio je deo svakodnevnog života, prilika za susret, razgovor i razmenu vesti.

U vremenu kada vodovodna mreža još nije bila dostupna domaćinstvima, javne česme i bunari imali su važnu ulogu u svakodnevnom snabdevanju grada vodom.

Oko pojedinih česama nastajale su priče, legende i pesme koje su se prenosile generacijama.

Danas, kada je dovoljno otvoriti slavinu da bi voda potekla, teško je zamisliti koliko je nekada jedan izvor vode značio za život čitavog kraja.

U Vranju su pojedine česme ostale sačuvane u gradskom prostoru, dok su druge nestale ili promenile svoju prvobitnu funkciju.

Njihova imena, međutim, još postoje u pričama, pesmama i sećanju starijih Vranjanaca.

Đerenka – česma koja je postala deo identiteta Vranja

Među vranjskim česmama posebno mesto zauzima Đerenka. Grad Vranje je predstavlja kao jednu od uspomena na legendu o nesrećnoj ljubavi između Turčina i srpske devojke, dok Turistička organizacija Vranja ovu priču takođe navodi kao deo tradicije vezane za česmu.

Prema legendi, mlada Srpkinja odlazila je po vodu na kladenac, gde ju je ugledao Turčin Đerđelez, poznat kao Đera. Očaran njenom lepotom, pokušao je da je zadrži, ali je ona uspela da pobegne.

Priča o njegovoj neostvarenoj ljubavi ostala je povezana sa česmom koja je dobila ime Đerenka. Važno je naglasiti da je reč o predanju, a ne o istorijski potvrđenom događaju.

Značaj Đerenke, međutim, ne počiva samo na legendi.

Ona je bila deo istorijskog ambijenta starog Vranja i ostala je zabeležena u lokalnoj tradiciji i pesmama.

Prema podacima Turističke organizacije Vranja, prvobitni izvor se vremenom spustio, pa je 1946. godine nova česma napravljena oko trideset metara južnije od prvobitne lokacije.

Na taj način i sama Đerenka svedoči o promenama koje su se tokom vremena događale u gradu.

Mačkina česma

Ni Mačkina česma nije samo jedan od starih izvora vode.

Nalazi se u dolini Vranjske reke, ispod Bujkovskog mosta, a Turistička organizacija Vranja navodi da je čitav deo grada dobio ime po njoj.

Uz česmu je vezano predanje o Dimani, nesrećnoj srpskoj majci kojoj su, prema legendi, Turci ubili sva tri sina.

Ostala je sama sa svojom mačkom, a kasniji događaji sa zlatnicima i smrću mačke postali su deo priče kojom se objašnjava ime česme.

Kao i u slučaju Đerenke, ovu priču treba posmatrati kao deo lokalnog predanja, a ne kao dokumentovanu istorijsku činjenicu.

Njena vrednost je upravo u tome što pokazuje kako su se oko pojedinih mesta vremenom stvarale priče koje su postajale deo identiteta grada.

Mačkina česma se tako našla među mestima koja povezuju današnje Vranje sa starijim slojevima njegovog urbanog i kulturnog pamćenja.

Česme kojih više nema

Posebno zanimljiva je priča o Šarenoj česmi.

Grad Vranje navodi da se nekada nalazila u centru grada, da je davno srušena, ali da je obnovljena tokom devedesetih godina.

Istovremeno, na gradskom sajtu stoji da je danas veoma zapuštena.

Dakle, preciznije je reći da je njena prvobitna forma nestala, ali da je na tom mestu kasnije obnovljena česma.

Njena posebna vrednost ogleda se i u tome što je ostala zabeležena u vranjskoj muzičkoj tradiciji.

O Šarenoj česmi postoje zapisi u narodnoj pesmi, pa je njeno ime preživelo i onda kada je njen prvobitni izgled nestao iz gradskog prostora.

Slična sudbina vezuje se i za Kajnak.

U jednom novinskom zapisu iz 2005. godine, zasnovanom na izjavi vranjskog profesora i istraživača Momčila Zlatanovića, navodi se da se Kajnak nalazio na Vranjskoj reci, iznad mosta kod nekadašnjeg turskog kupatila.

U istom tekstu Zlatanović navodi da su Šarena česma i Kajnak tada već bili nestali kao stare česme.

Pošto je ovaj podatak zasnovan na svedočenju, a ne na primarnom istorijskom dokumentu koji smo pronašli, najbezbednije je upravo tako ga i predstaviti.

Dolazak vodovoda promenio  život grada

Velika promena nastupila je razvojem organizovanog vodovodnog sistema.

Prema zvaničnom istorijatu JP „Vodovod“ Vranje, Narodni odbor Opštine Vranje doneo je 14. oktobra 1956. godine odluku o osnivanju „Preduzeća za izgradnju spoljnjeg i unutrašnjeg vodovoda i kanalizacije“, koje je počelo da funkcioniše 1. januara 1957. godine.

To je označilo početak novog poglavlja u istoriji vodosnabdevanja Vranja.

Međutim, ne treba mešati osnivanje preduzeća sa trenutkom kada je čitav grad dobio vodovodnu mrežu.

Jedan kasniji zapis navodi da je Vranje vodovodnu mrežu dobilo 1959. godine i da su se do tada stanovnici snabdevali iz sopstvenih bunara i javnih česama.

Dolazak vodovoda doneo je ogromnu promenu u svakodnevnom životu.

Voda je postepeno postajala dostupna u domaćinstvima, čime je potreba za svakodnevnim odlaskom na javne česme počela da se smanjuje.

Ono što je nekada bilo neophodno za svakodnevni život postajalo je deo prošlosti.

Ali sa tom promenom počeo je da nestaje i jedan deo društvenog života koji je bio vezan za javne česme.

Česma kao mesto susreta

Danas javnu česmu uglavnom posmatramo kao praktičan objekat. Međutim, u vremenu pre široko dostupnog vodovoda ona je imala mnogo širu ulogu.

Bila je mesto na koje su ljudi dolazili po vodu, ali upravo zato i mesto na kojem su se ljudi susretali.

Odatle možemo razumeti zašto su neke česme dobile posebno mesto u lokalnim pričama i pesmama.

One nisu bile izolovane tačke u prostoru, već deo svakodnevnog života grada.

Kod česme se čekalo, razgovaralo i susretalo.

Vesti su se prenosile usmeno, a svakodnevni život odvijao se mnogo više u javnom prostoru nego danas.

U tom smislu, možemo reći da je javna česma bila jedna od tačaka društvenog života starog Vranja.

Naravno, poređenje sa današnjim društvenim mrežama može biti samo metafora, ali ono dobro pokazuje koliko su mesta susreta bila važna u vremenu kada nije bilo telefona, interneta i društvenih mreža.

Voda je postala svakodnevnica, ali su priče ostale

Danas o starim česmama najčešće govorimo kao o istorijskim ili kulturnim objektima.

Međutim, njihova vrednost nije samo u kamenu, arhitekturi ili starosti.

One predstavljaju trag svakodnevnog života ljudi koji su živeli u drugačijem Vranju.

One nam mogu pomoći da razumemo kako je grad funkcionisao, gde su se ljudi okupljali i koliko je voda određivala svakodnevni život.

Zato priču o vranjskim česmama ne bi trebalo svesti samo na pitanje koliko ih je sačuvano.

Važno je sačuvati i priče koje ih prate (postoji jedna izdata monografija o toma pod nazivom "Tekla česma i pesma", autora Dragana Stojanovića, pokojnog vranjskog novinara i publiciste, p.r.).

Jer kada nestane jedno mesto, često nestane i deo sećanja vezanog za njega.

U slučaju Vranja, neke od tih priča ipak su sačuvane kroz legende i pesme.

Đerenka je ostala povezana sa legendom o nesrećnoj ljubavi, Mačkina česma sa pričom o Dimani, dok je Šarena česma ostala prisutna u muzičkoj tradiciji grada.

Da li Vranju treba mapa starih česama?

Upravo zbog toga bilo bi zanimljivo napraviti mapu starih vranjskih česama – ne samo onih koje još postoje, već i onih koje su nestale ili promenile svoju funkciju.

Na takvoj mapi mogle bi da se nađu Đerenka, Mačkina česma, Šarena česma, Kajnak i druge javne česme koje se mogu pronaći u starim dokumentima, fotografijama i svedočenjima Vranjanaca.

Uz svaku lokaciju mogla bi da stoji kratka istorija, fotografija, podatak o njenom nastanku ili obnovi, kao i priča ljudi koji je pamte.

Takav projekat ne bi bio samo turistički vodič. Bio bi svojevrsni arhiv sećanja na Vranje.

Grad se menja, ali pamćenje ostaje

Vranje se, kao i svaki drugi grad, stalno menja.

Stare kuće nestaju, ulice dobijaju novi izgled, a način života postaje drugačiji. To je prirodan deo razvoja grada.

Međutim, upravo zbog toga postaje sve važnije sačuvati tragove onoga što je postojalo pre nas.

Stare vranjske česme predstavljaju takve tragove. One nisu samo kamen i voda.

One su svedoci vremena u kojem je jedan izvor mogao da bude važan deo svakodnevnog života čitavog kraja.

Svedoci su vremena kada se po vodu išlo sa posudom, kada su se vesti širile usmenim putem i kada su se ljudi mnogo češće susretali na javnim mestima.

Danas nam voda iz slavine deluje kao nešto što se podrazumeva. I upravo zbog toga možda zaboravljamo koliko je njena dostupnost promenila život grada.

Zato pitanje „Gde su nestale vranjske česme?“ zapravo nije samo pitanje o vodi.

To je pitanje o tome koliko starog Vranja još možemo da pronađemo u današnjem gradu i koliko smo spremni da sačuvamo od njega.

A odgovor možda još uvek postoji kod samih Vranjanaca.

Neko možda čuva staru fotografiju.

Neko pamti mesto na kojem je nekada bila česma.

Neko zna priču koju mu je pričala baka ili deda.

Neko se možda još seća gde se išlo po vodu, kako je česma izgledala i ko se kod nje okupljao.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.