Od vranjske čaršije do švedske tišine

Pišem ovo iz Švedske, nekoliko dana nakon povratka iz Vranja.

Kofer je raspakovan, letnja odeća je ponovo u ormaru, frižider je pun švedskih namirnica, ulica ispred kuće je mirna, a život se polako vraća u onu poznatu svakodnevnicu – posao, obaveze, termini, telefon, računi i ono švedsko: „Vi hörs!“ – čujemo se.

Ali čovek koji se vratio nije baš isti onaj koji je otišao.

Jer kada nekoliko nedelja provedete u Vranju, a onda se vratite u Švedsku, počnete da primećujete stvari koje ranije možda niste. Vranje vam nedostaje upravo onda kada ponovo osetite švedsku tišinu.

U Vranju je sve nekako glasnije.

Ljudi pričaju glasnije, automobili su glasniji, kafići su glasniji, rasprave su glasnije.

Čak i običan susret na ulici može da potraje pola sata.

„Gde si, bre, čoveče? Kako si? Kako su tvoji? Jesi li dolazio prošle godine? Koliko ostaješ?“ I onda kafa. Pa još jedna kafa. Pa ručak. Pa ono čuveno: „Ajde još malo.“

U Švedskoj je drugačije.

Ovde čovek može da živi pored nekoga godinama, a da mu ne zna ni ime.

Ne zato što su ljudi loši – naprotiv, Šveđani su uglavnom ljubazni, korektni i spremni da pomognu – ali postoji neka nevidljiva granica između čoveka i čoveka.

U Vranju se ta granica mnogo lakše pređe.

U Vranju sam ponovo osetio nešto što se teško može objasniti nekome ko nije odrastao na Balkanu – merak.

Merak nije samo kafa, nije ni pesma, niti je samo dobro jelo. Merak je ono kada nemaš razloga da ustaneš od stola, ali ipak ne ustaješ. Kada razgovor traje duže nego što si planirao. Kada neko kaže: „Ajde još jednu“, iako ste već popili tri. Kada se priča o politici, komšijama, porodici, zdravlju, vremenu, starim vremenima i ljudima kojih više nema.

A onda se odjednom prisetite nekoga iz naftalina i shvatite da je prošlo 25 i kusur godina. To je Vranje.

U Švedskoj vreme ima drugačiju vrednost. Ovde se vreme planira. Termin u 14.30 znači termin u 14.30. Ako nekoga pozovete u goste, često se unapred dogovori kada dolazite i kada odlazite.

U Vranju možete otići kod nekoga „na pet minuta“, pa posle dva sata još ste tamo. I niko se ne pita gde su nestala ta dva sata, jer nisu nestala – potrošena su na ljude. A možda je upravo to ono što čovek počne da razume tek kada ode daleko od svog kraja.

Švedska me naučila redu, naučila me je odgovornosti, naučila me je da poštujem vreme, institucije i pravila.

Ali, Vranje me uvek iznova podseti da čovek nije samo ono što radi.

Nije samo posao, plata, kuća, automobil ili penzija.

Čovek je i ono kome može da pokuca na vrata.

Čovek je i onaj telefonski poziv bez posebnog razloga, rođak koji se pojavi nenajavljen ili komšija koji zna kada vam nije dobro.

I upravo tu nastaje paradoks života u dijaspori. Dok ste u Vranju, ponekad vam nedostaje Švedska: red, mir, uređen sistem i osećaj da će autobus doći kada piše da će doći. A kada se vratite u Švedsku, počne da vam nedostaje Vranje. Nedostaje vam glas, gužva, miris hrane iz komšiluka, razgovor preko ograde i ono „gde si, bre?“. Nedostaje vam čak i ono što vas je u Vranju nerviralo.

Ove godine sam Vranje gledao drugačijim očima. Možda zato što čovek sa godinama počinje više da ceni ono što je nekada smatrao običnim. Vranje nije samo grad.

To je sećanje, porodica, ljudi, ulice kojima ste prolazili, kuće koje se menjaju, ljudi koji stare i oni kojih više nema. To je posebna vrsta vremena – vreme koje ne možete vratiti, ali možete ponovo osetiti.

Zato nije slučajno što se tokom leta u Vranje vraćaju ljudi iz dijaspore.

Neko iz Nemačke, neko iz Austrije, neko iz Švajcarske, neko iz Slovenije ili Švedske. Dolaze sa različitim pričama, različitim životima i različitim iskustvima, ali kada se pojave u Vranju, mnogi ponovo postanu samo – Vranjanci.

Ovogodišnji „Dani Vranja“ održani su od 30. jula do 1. avgusta, upravo u letnjem terminu, kada se mnogi ljudi iz dijaspore vraćaju u svoj kraj, pa tako imaju priliku da učestvuju i u životu grada. I možda je to jedna od najlepših stvari koje jedan grad može da ima: ljude koji su otišli, ali nisu zaboravili put nazad.

Ali postoji i druga strana.

Kada čovek dođe iz Švedske, Vranje vidi i drugačije.

Vidi ono što je lepo, ali vidi i ono što nije.

Vidi mlade ljude koji razmišljaju o odlasku, prazne kuće, porodice koje su razdvojene, roditelje koji čekaju decu da dođu za praznike i decu koja su odrasla u inostranstvu, pa Vranje poznaju više kroz priče roditelja nego kroz svakodnevni život.

I tada se čovek zapita: šta će biti sa našim gradovima ako svi odu?

Jer dijaspora može da šalje novac, može da gradi kuće, može da dolazi leti, može da puni restorane i kafiće. Ali, grad ne živi samo od poseta. Grad živi od ljudi.

Možda je zato najveći izazov Vranja upravo u tome da onima koji odlaze ostavi razlog da se jednog dana vrate. Ne samo zbog nostalgije, ne samo zbog roditelja i ne samo zbog godišnjeg odmora, nego zbog života.

Da čovek može da kaže: „Mogu ovde da radim. Mogu ovde da školujem decu. Mogu ovde da napravim nešto svoje. Mogu ovde da starim.“ To je mnogo veći zadatak od bilo koje letnje manifestacije.

Dok ovo pišem, kroz prozor gledam jednu tipičnu švedsku ulicu.

Tišina. Nema galame, nema čoveka koji preko cele ulice doziva komšiju, nema onog vranjskog: „Ej, bre!“ Sve je mirno, uredno, organizovano i lepo. Zaista jeste. Ali negde u meni još uvek odzvanja Vranje.

Čujem glasove, smeh, muziku iz nekog lokala. Vidim ljude kako sede za stolom i nikome se ne žuri. I shvatam jednu stvar: možda čovek koji živi između dve zemlje nikada potpuno ne pripada samo jednoj.

U Švedskoj sam izgradio život, ali Vranje je deo mene koji se ne može spakovati u kofer. Mogu otići iz Vranja, mogu preći hiljade kilometara, mogu živeti u Švedskoj decenijama, ali kada ponovo čujem onu poznatu reč – „bre…“ – znam gde sam.

Možda je to sudbina svih nas iz dijaspore. Kada smo u Vranju, mislimo na Švedsku. Kada smo u Švedskoj, mislimo na Vranje.

Između dva sveta pokušavamo da pronađemo ono što je najbolje iz oba.

Od Švedske uzimamo red, odgovornost i sigurnost, a od Vranja nosimo toplinu, humor, porodicu, pesmu i merak. A negde između svega toga – ostajemo mi.

Ljudi koji su otišli, ljudi koji se vraćaju i ljudi koji, bez obzira gde žive, još uvek imaju svoj grad.

Moj grad je Vranje.

I zato, kada se sledeći put vratim iz Švedske u tazbinu, znam da neću samo otići u Vranje.

Vratiću se jednom delu sebe.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.