Beznađe u nama - najveći neprijatelj Vranja

Dok ovih dana razgovaram sa ljudima po Vranju, sve češće čujem iste rečenice: „Opet će nekome pare ići u džep.“ Ili: „Ništa se ovde ne može promeniti.“

Neki idu i korak dalje, pa govore da će, ako ovako nastavimo, „parče po parče juga Srbije otići u tuđe ruke.“

Ne ulazim u to da li su svi ti strahovi opravdani.

Ali jedno znam – narod koji svakog dana živi u strahu, sumnji i beznađu teško može da gradi svoju budućnost.

Po mom dubokom uverenju, Vranjanci se već vekovima bore sa svojim unutrašnjim demonima.

Još od vremena Osmanlija ostali su ožiljci koji se nisu videli na telu, već u duši naroda.

Nepoverenje, zavist, podeljenost, poroci i uverenje da će nas neko uvek prevariti postali su deo našeg kolektivnog razmišljanja.

Možda će se neko naljutiti zbog ovih reči, ali ih pišem iz ljubavi prema Vranju, a ne iz prezira. Pišem ih sa velikim bolom u duši i srcu.

Dani našeg boravka u Vranju bliže se kraju. Vreme je da se pakujemo i vratimo u Švedsku.

Supruga uskoro počinje da radi, ćerka kreće u gimnaziju, a mene čekaju novi učiteljski izazovi. Mi odlazimo sa nadom.

Ali iza sebe ostavljamo grad koji volimo i ljude koje volimo.

Moja porodica i ja pokušali smo, koliko su nam vreme, mogućnosti i novčanik dozvoljavali, da pomognemo svojim sugrađanima.

Nekada savetom, nekada lepom rečju, nekada tekstovima koji su podsećali na istoriju, a nekada konkretnom pomoći.

Nismo očekivali ništa zauzvrat.

Ipak, jedno ne mogu da prećutim.

Mi putujemo, a ljudi ostaju u svom gradu.

Zato najveći posao ne čeka nas koji odlazimo, već vas koji ostajete.

Beznađe mora da se razbije.

Ne možemo svaku ideju dočekivati rečenicom: „Opet će nekome pare ići u džep.“

Ne možemo unapred odustajati od svega zato što verujemo da je svaka promena osuđena na propast.

Tako se ne čuva ni grad, ni narod, ni budućnost.

Kako kaže stara izreka koju često citiraju i naša braća Hrvati: „U se i u svoje kljuse.“

U toj jednostavnoj rečenici krije se velika istina.

Nijedan grad neće spasiti neko sa strane ako njegovi ljudi izgube veru u sebe.

Zato bih voleo da Vranje ponovo postane grad ljudi koji će reći: „Možemo.“ Grad u kojem će poverenje biti jače od sumnje, rad jači od kuknjave, a zajedništvo jače od podela.

Ako se to dogodi, onda će i sva druga pitanja lakše pronaći odgovor.

Do tada, odlazim sa tugom, ali i sa nadom da ćemo se ponovo sresti.

I za kraj, ostavljam rečenicu koju mnogi pamte:

„Vidimo se u nekom drugom filmu.“ – Boris Tadić.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač iz Malmea)

Foto lična arhiva Lj.T.D.