Kuda Vranjanci toliko žure

Poslednjih godina, vozeći ulicama Vranja, stiče se utisak da se nešto promenilo. Nije reč samo o broju automobila, već i o načinu vožnje.

Preticanja tamo gde za njih jedva da ima mesta, nagla ubrzavanja između semafora, prolazak kroz žuto koje je već odavno postalo crveno i sve češće prekoračenje brzine – prizori su koji se danas mogu videti gotovo svakodnevno.
 
Postavlja se pitanje: kuda se toliko žuri?
 
Da li Vranjanci žure na posao? Da li kasne po decu?

Ili ih možda, u duhu stare gradske šale, čeka ljubavnica u drugom kraju grada?

Naravno, ovo poslednje treba shvatiti kao humor, ali pitanje ostaje ozbiljno – zbog čega je strpljenje za volanom postalo toliko retka pojava?
 
Stariji vozači često kažu da ovakvog ponašanja nekada nije bilo. Vozili su se stariji automobili, sa manje konjskih snaga, pa su i mogućnosti za divljanje bile manje.

Danas su ulice pune modernijih i snažnijih vozila.

Zahvaljujući različitim državnim merama i subvencijama, mnogi građani obnovili su vozni park.

To je svakako pozitivno – bezbedniji i ekološki prihvatljiviji automobili jesu napredak.
 
Međutim, postavlja se pitanje da li je deo vozača novu snagu automobila shvatio kao poziv da vozi brže nego što uslovi dozvoljavaju.
 
Vranje nije autoput. Njegove ulice nisu trkačka staza.

U gradu gde pešaci prelaze ulicu, gde se deca vraćaju iz škole i gde stariji ljudi svakodnevno obavljaju svoje poslove, svako nepotrebno preticanje povećava rizik od saobraćajne nezgode.
 
Nije teško primetiti da su sudari, makar oni sa materijalnom štetom, sve češći. Svaki takav sudar stvara dodatne gužve, nervozu i troškove, ali pre svega povećava osećaj nesigurnosti među svim učesnicima u saobraćaju.
 
Možda je problem i širi od samog saobraćaja.

Živimo u vremenu kada svi negde jurimo.

Mobilni telefoni, društvene mreže, posao, obaveze – kao da je svaki minut postao presudan. Ta žurba se, izgleda, preselila i za volan.
 
Ali vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: da li je nekoliko sekundi koje dobijamo agresivnim preticanjem zaista vredno rizika da ugrozimo svoj ili tuđi život?
 
Kultura vožnje nije pitanje snage automobila, već snage karaktera.

Dobar vozač nije onaj koji prvi stigne na odredište, već onaj koji svima omogući da bezbedno stignu svojim kućama.
 
Možda je došlo vreme da se u Vranju ponovo počne govoriti o saobraćajnoj kulturi. Jer nijedan sastanak, nijedna kafana, nijedan posao, pa ni ona šaljivo pomenuta ljubavnica, nisu vredni ljudskog života.
 
Na kraju, možda bi svi trebalo da usporimo.

Vranje je oduvek bilo grad u kome se nekada živelo sporije i razgovaralo duže.

Bilo bi lepo da takav duh ostane i na njegovim ulicama.

Jer nekoliko minuta manje u vožnji ne znači mnogo, ali jedan izgubljen život znači sve.

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač)

Foto lična arhiva Lj.T.D.