Post festum Bunuševačkog uranka: Moša, Đoša, Šone, Bulat...

Dok su u subotu zalihe visokokaloričnog zaječarskog piva u podrumima pića u Vranju bile na minimumu, a rezerve mesa u vranjskim mesarama i kod seoskih domaćina na periferiji grada na istorijskom minimumu, sve kako bi vlast dovela trbuhe "kapilarnih glasača" do tačke pucanja i stvorila kod njih privid osećaja „instant blaženstva“, nekadašnji "stubovi" lokalnog SNS-a bili su na nekom, ko zna kom mestu, zaboravljeni i prežaljeni od svih koji su juče u obližnjem Bunuševcu jeli i pili za vlast "Jednog čoveka" pod izgovorom da, navodno, „Srbija pobeđuje“.

Na stranu to što je, suprotno zakonu, u periodu kada nisu raspisani izbori i van zvanične kampanje na tom mestu promovisan vladajući SNS, uz svojevrsno "podmićivanje" domicilnog i dovedenog pučanstva iz raznih krajeva Pčinjskog i drugih okruga. Taj skup i objavljeni foto i video materijal na stranačkim i stranicama plaćeničkih propagandnih Biltena Iz Medijskog Blata, otvaraju brojna pitanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti trenutno vladajućeg političkog subjekta u Srbiji. A pre svega o ljudima.

Moja teza je da, uprkos tome što "Jedan čovek" uporno ponavlja mantre tipa „ne dam ovog, ne dam onog“, njemu ljudi zapravo nisu naročito važni. Svi koji su u subotu bili u Bunuševcu predstavljaju tek politički resurs, potrošni materijal koji služi za stvaranje iluzije o navodnoj masovnoj podršci i za održavanje jednog čoveka na vlasti. Kada je potrebno da se maše zastavama, ljudi su dobrodošli. Kada je potrebno da se popune autobusi, ljudi su neophodni. Kada treba da se preuzme odgovornost za afere, loše odluke ili pad popularnosti, ljudi postaju višak. Ni iole pametniji naprednjaci više ne sumnjaju da kad kaže "ne dam ovog ili onog", u stvari poručuje "ne dam sebe".

Na čemu temeljim ove tvrdnje?

Pre svega na brojnim primerima iz prethodnih godina. Već smo videli kako su pojedinci koji su godinama predstavljani kao najvažniji ljudi sistema, preko noći postajali teret. Ne zato što je vrhu stranke zaista zasmetalo ono što su radili, jer u sistemu postoje i oni iza kojih stoje mnogo ozbiljnije afere. Već zato što je u određenom političkom trenutku bilo potrebno poslati poruku javnosti da se navodno vodi nekakva borba protiv korupcije i zloupotreba. Naravno da je to laž. Korupcija je razorila ovu državu i razara je i dalje.

Kakav je mehanizam? Jednostavan.

Kada rejting počne da klizi ili javnost, prema parametrima svakodnevnih ispitivanja javnog mnjenja, postane previše nezadovoljna, pronađu se oni koji najviše bodu oči građanima. Potom se predstavi da je sistem reagovao, da niko nije zaštićen i da institucije rade svoj posao. U stvarnosti, često je reč o političkom žrtvovanju pojedinaca zarad očuvanja šire slike i rejtinga Onog Koji Odlučuje Hoće Li Nas Biti Ili Ne.

Tako su u Vranju, za dobrobit "Šefa" i stranke, politički „izginuli“ Moša, odnosno Momir Stojilković, nekadašnji direktor Komrada i potpredsednik Gradskog odbora SNS-a. Potom Đoša, Goran Đorđević, godinama jedan od najuticajnijih ljudi lokalnog odbora i čovek koji je praktično vodio najveći deo stranačke mašinerije, jer drugi ne umeju. Zatim Šone, Nenad Milojević, nekadašnji lider stranačkog Odbora za socijalna pitanja i čovek čiji je uticaj, zahvaljujući bliskim vezama sa Batom Gašićem, jedno vreme bio gotovo neprikosnoven. Na kraju i Bulat, Slaviša Bulatović, do juče predsednik lokalnog SNS-a, koji je od zaštitnog lica kampanje „Je suis Bulatović“ i jednog od najpopularnijih funkcionera stranke postao politički "suficit", pa se nakon marginalizacije povukao i iz rodne Vranjske Banje u udaljenu Crnu Goru.

Zajedničko za sve njih nije to što su bili različiti, već upravo suprotno. Svi su u jednom trenutku predstavljani kao važni, nezaobilazni i odani. Svi su verovali da pripadaju unutrašnjem krugu. I svi su, kada je procenjeno da više nisu potrebni ili da mogu postati teret, sklonjeni bez mnogo objašnjenja.

Zato bi danas mnogi u vranjskom SNS-u trebalo ozbiljno da razmisle o svojoj političkoj budućnosti. Posebno u trenutku kada se formira "Pokret za narod i državu", koji sve više liči na rezervni politički gumeni čamac za slučaj da SNS počne ozbiljnije da tone. Već se govori da u tom novom projektu nema mnogo mesta za one koji su se kompromitovali u lokalnim odborima, a naročito ne za istaknute predstavnike sadašnje vlasti.

U tom smislu, fotografije iz Bunuševca nisu samo fotografije još jednog stranačkog skupa sa roštiljem, muzikom i besplatnim "zaječarcem". One predstavljaju fotografije političke prolaznosti. Na njima su ljudi koji možda danas veruju da su važni, uticajni i nezaobilazni. Ali, isto su to do juče verovali Moša, Đoša, Šone, Bulat...

Njihove sudbine pokazuju da u sistemu zasnovanom na jednom čoveku ne postoje trajni saradnici, saborci, ni prijatelji. Postoje samo privremeno korisni ljudi. Kada prestanu da budu to, kada postanu teret ili kada zatreba nova predstava za javnost, biće sklonjeni bez mnogo buke i bez mnogo zahvalnosti.

I moraće da nastave da žive u Vranju i da se sa onima koji su svih ovih godina bili na strani zakona  pogledaju u oči.

Možda je zato najvažnija poruka subotnjeg skupa upravo ona koja se nije čula sa bine - da vlast, koja svoje ljude troši kao potrošni materijal, vremenom počinje da troši i sopstveni politički kapital. A. kada politička organizacija počne da se odriče onih koji su je godinama gradili, to ne govori o snazi već mnogo češće o strahu, nesigurnosti i pukotinama koje više ne mogu da se sakriju ni muzikom, ni roštiljem, ni gajbama piva. Jer, jutro je za njih mamurno.

(Autor je urednik portala Vranje news)

Foto Vranje news