Vučiću, Orbane

Tekst je izvorno objavljen na portalu Peščanika

Vučiću, Orbane - orilo se na skupu podrške televiziji N1. Nova parola je dobra – ne samo jer Vučić i Orban po metodama vladavine liče kao jaje jajetu, već i zato što Vučića sigurno nervira da ga porede sa novopečenim gubitnikom.

Izbore je izgubio kolega, prijatelj i komšija autokrata.

Kind reminder da se to može desiti i njemu.

Sigurno je sebi obećao da neće i da će stisnuti jače (sve i svakoga) kako mu se ne bi dogodilo orbanovsko poniženje.

Međutim, koliko god da je poređenje trenutno zabavno, Vučić ipak nije Orban, a Srbija nije Mađarska.

Orban jeste izgubio, ali je već isto veče priznao poraz i čestitao pobedniku.

Iz iskustva znamo da domaći autokrata na to nije spreman i da oko devet, dok se džakovi još premeću po opštinskim upravama, on uvek i pouzdano zna da je baš on pobedio (obično sa nekom nulom; jer kako drugačije). Nema naznaka da će se to promeniti.

Pogledajmo i preliminarni izveštaj posmatrača izbora održanih u nedelju.

Posmatračke misije na čelu sa ODIHR-om su saglasne da je Orbanov Fides imao sistemsku (medijsku i finansijsku prednost) i da su u kampanji bile izbrisane linije između vladajuće partije i države.

U javnom prostoru vladajuća koalicija se služila retorikom zastrašivanja, kažu posmatrači.

Ove konstatacije, od reči do reči, čujemo i nakon svakih izbora u Srbiji.

I opet, tu se sličnosti završavaju. Jer u preliminarnom izveštaju se navodi da su kandidati mogli slobodno da vode kampanju.

Dakle, bilo je teško i neravnopravno, ali kandidatima nije bilo onemogućeno da učestvuju u izborima i vode kampanju.

Ako znamo kako su izgledali lokalni izbori prošle i ove godine i ako znamo da kriminalistička policija razbojnički upada u Rektorat radi preventivne kriminalizacije budućih kandidata – da li iko može da zamisli da će izveštaji o narednim parlamentarnim i predsedničkim izborima u Srbiji sadržati konstataciju o kandidatima koji su slobodno vodili kampanju.

Posmatrači tvrde da su građani Mađarske na izbore izašli masovno, u svečarskoj i porodičnoj atmosferi, često sa decom.

Znamo da to u Srbiji više nije moguće, te naredne izbore, kada god oni budu bili, čekamo spremni da budemo napadnuti sekirama, toljagama ili pesnicama iskusnih kriminalaca.

Decu moramo da sklonimo na sigurno, izbori više nisu mesto za njih.

Sem fizičke nebezbednosti, mađarski preliminarni izveštaj posle izbora u nedelju (ali ni finalni izveštaj nakon izbora sprovedenih 2022. godine) ne ističe kao ključne probleme ono što su primarni problemi u Srbiji: zastrašivanje i pritisci na birače i veliki problemi sa grupnim glasanjem i kupovinom glasova.

Mađarska nema problem ni sa biračkim spiskom, dok se u srpskim izveštajima uporno ponavlja preporuka o značajnoj reviziji biračkog spiska, uz učešće opozicije i civilnog društva.

Sve ovo nam govori da Mađarska i Srbija boluju od iste antidemokratske bolesti ali da je u Srbiji to oboljenje više napredovalo (iako je Orban bio na vlasti dve godine duže od SNS u ovom trenutku) i dobilo formu koja je teško uporediva sa severnim susedima.

Poređenje je moguće u osnovi, ali ne i u krajnjim posledicama.

Naravno, to nikako ne znači da poraz Viktora Orbana nije inspiracija u današnjoj sumornoj globalnoj političkoj slici.

Ona to jeste pre svega jer vraća veru (onima koji su je izgubili) da je autokratama moguće videti leđa, čak i kada ih podržavaju najmoćnije svetske autokrate.

Ali Orbanov poraz je opomena koliko za Vučića, toliko i za opozicionu javnost. Pobeda je, ako uzmemo mađarski primer, moguća u podnošljivo lošim izbornim uslovima.

Šta je moguće u apsolutno nepodnošljivim uslovima? I da li ih je moguće svesti na podnošljivo loše?

Još uvek nema odgovora na ta pitanja, ali nikad nije kasno da ih učesnici na narednim izborima napokon otvore.

Time bi se prekinula neprijatna ćutnja u javnosti na ovu temu.

Prijatna iluzija da je izbore moguće dobiti na juriš nikome zapravo nije od koristi.

Upravo zato – jer je iluzija.

 

(Autorka je članica Centra za pravosudna istraživanja)

Foto Medija centar Beograd