*Imena u ovom članku su izmišljena. Reč je o ispovestima žena koje su izašle iz nasilja i sada žive u bezbednom okruženju.
U Vranju i lokalnim zajednicama krajnjeg juga Srbije, iza zatvorenih vrata i tišine svakodnevice, nalaze se priče žena koje su preživele nasilje i odlučile da progovore. I njima je stalo do interesa javnosti, ali i do pravde i konačnog rastanka sa životom pretvorenim u pakao.
Pod velom potpune anonimnosti i zaštićenosti žena koje su nekada bile žrtve, Vranje news donosi njihove glasove. Ne kao statistiku, već kao svedočanstva borbe, straha, ali i upornosti.
Kroz raznolika iskustva sagovornica, uočljivo je kako izgleda put od prepoznavanja nasilja do pokušaja njegovog prevazilaženja. Iako svaka od tri priče tri različite žene nosi jedinstvene okolnosti, među njima se prepliću zajedničke teme – ćutanje, stigma, ali i potraga za podrškom i sigurnošću.
Kroz ove storije vidi se i uloga institucija, porodice i lokalne zajednice u procesu oporavka žena koje su preživele nasilje. Koliko je podrška dostupna, a koliko ostaje nedostižna, jedno je od ključnih pitanja koje se nameće kroz njihove ispovesti.
Uprkos preprekama, priče ovih žena otkrivaju i izuzetnu snagu i otpornost. Njihova iskustva svedoče o važnosti solidarnosti, razumevanja i pravovremene pomoći.
Ovaj članak nastoji da osvetli ne samo težinu problema, već i mogućnosti izlaska iz kruga nasilja. Sva imena u daljem tekstu su izmišljena, a priče su objavljene u konsultacijama i uz mentorsku podršku ljudi iz Odbora za ljudska prava u Vranju, organizacije sa tridesetogodišnjim iskustvom u zaštiti žrtava, kao i sa aktivistkinjama SOS telefona u Vranju.
Jedna od žena, zvaćemo je Helena, priča za Vranje news da je u njenom slučaju nasilje počelo “odmah po rođenju ćerke”, a da se vremenom intenzitet nasilja pojačavao.
“Neke sitnice, bezazlenosti dovele su do toga da moj partner udari dete, toliko jako da je devojčici odmah potekla krv iz nosa. Kad sam prišla da zaštitim ćerku, on me je išutirao nogama, udarao me i rukama po celom telu, kao da sam neki predmet. U nekoliko navrata je moje dete prebio i kaišem, zbog čega se devojčica u takvim situacijama više puta upiškila od straha”, navodi Helena.
Njen partner je “konstantno bio pod uticajem alkohola”, dodaje naša sagovornica.
“U više navrata me i silovao, amnogo puta me isprebijao. Znao je da me isprebija, pa da me potom siluje. Pred kraj te agonije, duge dve, tri godine, tokom kojih sam svu našu decu izdržavala sa 5.500 dinara mesečno, ignorisao nas je, nije nam davao svoj novac. Onda je došla faza kada je pretio da će sve da nas pobije”, navodi sagovornica Vranje news-a.
Tada je odlučila da pozove policiju, slučaj je završio na sudu, ali to nasilnika, kako navodi naša sagovornica, “uopšte niije uplašilo”.
“Kada sam videla kakva je stvar, odlučila sam da pokupim svu decu i da ga napustim. Sećam se da je bilo veče, zvala sam SOS telefon Odbora za ljudska prava, oni su mi u tom periodu već neko vreme bili podrška, bili uz mene. Mnogo mi je značilo da u takvoj situaciji imam s kim da popričam. Na kraju smo se izvukli iz tog pakla”, navodi ona.
Dodaje da posle svega nema stalno zaposlenje.
“Živimo uglavnom od socijalne pomoći za mene i decu, povremeno radim, ne biram posao, nije me sramota ni od metle, ni od krpe. Decu sam spasila, ne gledaju više fizičku i psihičku torturu, ne slušaju svađe. Niko me ne bije i šutira, niko me ne podcenjuje, ne vređa i ne ponižava. Sve ostalo ćemo postići i popraviti”, navodi Helena.
Naša druga sagovornica, zvaćemo je Silvija, priča za Vranje news kako je u braku sa suprugom - nasilnikom bila oko šest godina. Momenat početka nasilja sličan je kao kod prethodnog slučaja.
“Nasilje je počelo kada smo dobili prvo dete. Prvo sam dobijala šamare, nazivao me raznim pogrdnim rečima. Vremenom je postajao sve grublji. Šutiranje nogama, udaranje pesnicama bili su svakodnevica. Trpela sam dugo, čak su mi komšije, pa i roditelji i mnogi u mom okruženju govorili da sve to moram da trpim, da je to tako”, priča ova žena.
Dodaje da joj je suprug često govorio: “Unakaziću ti lice”. Što je na kraju i uradio.
“Nije taj intenzitet nasilja od starta bio odmah visok. Išlo je postepeno, ali se taj moj život pretvarao u pakao, malo-pomalo. Mislila sam u početku proći će, ali to je trajalo… Par dana, pa celu nedelju, pa mesec pa šest meseci pa godinu. I potom godinama.
Probudio bi me u pola noći, puštao preglasnu muziku. Onda bi krenuo da me bije, udara po celom telu. Deca su nam bila mala, vrištala su uvek u takvim situacijama.
Gledala sam da se uvek držim dece. Koliko sam njih štitila u tim situacijama, toliko sam se nadala da će kad ih privijem uz mene prestati, ali on je i dalje udarao, i to sve nas zajedno.
Iako je spavao sa mnom, tukao me je sve vreme, nazivao ponižavajućim pogrdnim imenima. Posle više godina maltretiranja i nasilja, pošto mi roditelji nisu dozvoljavali a slučaj prijavim policiji, obratila sam se SOS telefonu u Vranju”, navodi Silvija.
Ona se osmelila da čak ode i do prostorija Odbora za ljudska prava.
“Tu su me pitali da li zaista želim da ceo slučaj prijavim, na šta sam odgovorila potvrdno. I tada mi je celo telo bilo u modricama, bila sam izudarana od glave do pete, a oba moja deteta povređena, takođe zbog njegovih batina. Borila sam se, bila sam jaka, iako je ponovo posle toga počinio nasilje, maltretirao je moju ćerkicu. Tukli su je zajedno sa maćehom. Ponovo sam se u vezi s tim obratila SOS telefonu. Osećala sam se nezaštićeno - živim sa decom, primanja su mala, primam socijalnu pomoć, posla nema, nemam ni kuću, u velikim sam problemima, ali moram da budem jaka i da se borim za decu”, navodi ona.
Na kraju se osmelila da napusti dom i nasilničko okruženje.
“Apelujem na sve žene da ne dozvoljavaju da budu maltretirane, tučene. I da trpe nasilje. A pogotovo da ne dozvole da mala deca to gledaju. Da ne preživljavaju sve ono što su moja deca doživela. Ne dozvolite da budete žrtva, prijavite nasilje na vreme. Možda bih i ja, da se nisam osmelila da prijavim, do sad bila… ne žrtva… nego mrtva”, navodi Silvija.
Svedočenja žena iz ovog članka otkrivaju koliko je put izlaska iz nasilja složen, ali i koliko je hrabrost bitna i koliko je odvažnosti potrebno da se taj korak napravi.
Iza svake ispovesti stoji lična borba u kojoj strah, neizvesnost i osećaj nezaštićenosti često nadjačavaju nadu.
Ipak, upravo u trenucima kada odluče da potraže pomoć, otvara se prostor za promenu i novi početak.
Uloga institucija, ali i organizacija i neformalnih mreža podrške, pokazuje se kao ključna, iako ona nije uvek jednako dostupna svima.
Važno je da se o ovim temama govori odgovorno, uz puno poštovanje privatnosti i dostojanstva žena koje su preživele nasilje.
Njihove priče ne smeju biti svedene na senzaciju, već na poziv društvu da reaguje i prepozna problem na vreme.
Istovremeno, one svedoče o snazi, izdržljivosti i odlučnosti da se prekine krug nasilja.
Samo kroz razumevanje, solidarnost i efikasnu zaštitu moguće je stvoriti sigurnije okruženje za sve žene.
M. Dimić
Policajac u ulozi socijalnog radnika i advokata
Simptomatičan je slučaj treće žene, koja je zbog problema sa nasiljem od strane supruga i svekrve, jednog dana, nakon verbalnog napada svekrve na nju, pozvala policijske službenike koji su ubrzo stigli na lice mesta.
“Umesto da ispitaju okolnosti slučaja i vinovnike, policajci su me sve vreme verbalno i psihički pritiskali, čak pretili da će privesti mene, iako sam ja prijavila slučaj. Jedan od policajaca se postavio arbitrarno, počeo da mi deli savete šta ja treba a šta ne treba da radim, iako to nije u njegovoj nadležnosti. Govorio mi je ‘šta ti imaš da se svađaš sa suprugom, možeš li malo da se stabilizuješ’. Iako sam im sve vreme išta niz dlaku, taj policajac je i dalje pokušavao da me prevaspitava, stavljajući se na suprotnu stranu. Govorio je da je ‘zakon malo nezgodan za mene’, da se ‘uzmem u pamet’, da ja 'sednem da se dogovorim sa suprugom da se lepo dogovorimo i razvedemo'. Govorio mi je da sam ‘odrasla žena’, da treba da shvatim da policija, sud i Centar za socijalni rad ‘ne mogu da reše naš slučaj, nego samo mi sami’. Savetovao me je, kao da je socijalni radnik, šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da radim, iako zna da me je muž maltretirao i tukao, jer je više puta dolazio po pozivu. Na kraju je rekao da ako još jednom prijavim nasilje, da će ‘i protiv mene i protiv supruga biti podnete krivične prijave’. Govorio je da se i on svađa sa ženom, pa ‘ne zove policiju, jer policija tu ne može da pomogne’. I da se ‘uzmemo u pamet dok ne bude kasno”. Kao i da poslednji put, kako je rekao, 'dolaze zbog ovakve gluposti'. Pretio mi je da ću ‘završiti kod sudije za prekršaj i da sudija može da me osudi do 60 dana zatvora’ i da će ‘ići krivična prijava, jer će muž i njegova majka svedočiti’ protiv mene i da sam ja ‘gotova’. I posavetovao me je da odmah ujutro odem i da zatražim ‘da se podeli imovina između supruga i mene preko suda”, navela je ova žena u ispovesti za Vranje news.
Ova priča je nastala uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta SMS Facility – Small Media Support in Western Balkans, koji sprovodi Thomson Media. Sadržaj je isključiva odgovornost medija i autora i ne odražava nužno stavove, mišljenje ili vrednosti Evropske unije ili Thomson Media.
