Vranje/Beograd - Kamere koje prepoznaju lice dok prolazite kroz školsku kapiju. Mikrofon u autobusu koji beleži razgovor. Sistem koji može da poveže registarsku tablicu sa rutom kretanja kroz više gradova.
Kako piše Birn, u poslednjih pet godina stotine javnih institucija u Srbiji nabavilo je preko hiljadu komada opreme za nadzor – od kamera sa funkcijama prepoznavanja lica, praćenja registarskih tablica i analize ponašanja, preko kamera koje snimaju i analiziraju zvuk, do dronova sa višestrukim zumom i termalnim snimanjem.
BIRN je u okviru višegodišnjeg istraživanja prikupio podatke o javnim nabavkama opreme za nadzor i mapirao ih na interaktivnoj platformi.
Podaci su prikupljeni iz javno dostupne dokumentacije uz pomoć internog alata TenderSpy, razvijenog za sistematsko praćenje javnih nabavki.
Rezultat je detaljan uvid u to gde se u Srbiji koriste kamere, koje prepoznaju lica i registarske tablice, gde se snima i zvuk, ko poseduje softver za analizu ponašanja i kako se širi mreža uređaja koji mogu pratiti kretanje ljudi i vozila.
Broj nabavljene opreme za nadzor je zapravo znatno veći, jer Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vojska Srbije, Vojnobezbednosna agencija VBA, Vojnoobaveštajna agencija VOA i Bezbednosno-informativna agencija BIA ovu vrstu opreme nabavljaju po posebnom režimu.
Stručnjaci, koji su govorili za BIRN, kažu da navedeni tipovi opreme imaju svoju bezbednosnu svrhu, ali nose rizik od zloupotrebe, pogotovo kada je u pitanju privatnost građana.
“Pravo na privatnost je ustavna kategorija i kada nemate adekvatan osnov da zadirete u privatnost to ne bi trebalo da se radi. Definitivno se tehnologija razvila preseljenjem velikih sfera života u online. Tehnologiju nije pratilo pravo. Vrlo često se dešava da se problem toliko nagomila, pa tek onda regulativa reaguje”, kaže za BIRN advokat Miloš Stojković.
Ovakav nadzor ne odnosi se samo na zaposlene u institucijama, već i na građane koji posećuju te objekte ili prolaze pored njih. U slučaju gradova, koji postavljaju kamere na javnim mestima, nadzor zahvata širok krug ljudi i podiže pitanja o ravnoteži između bezbednosti i privatnosti.
Pitanja koja se nameću nisu samo tehnička – koliko dugo se čuvaju snimci, ko može da ih koristi i u koje svrhe – već i etička, jer ovakvi sistemi mogu ugroziti privatnost, slobodu kretanja i pravo na okupljanje, posebno kod osetljivih grupa.
“Ove aktivnosti proširuju ‘socijalno sortiranje’ populacije u različite kategorije, tako da se sa ljudima može postupati različito, zavisno od njihovih evidencija. Ovo se uglavnom dešava bez znanja javnosti, a čak i kada postoji svest o tome, retko se preduzimaju dalji koraci. Ovo su ozbiljna pitanja, koja se tiču ne samo privatnosti”, kaže za BIRN Dejvid Lajon sa Kvins Univerziteta u Kingstonu, Kanadi.
Ovo istraživanje nastaje nakon što su u protekle dve godine novinari BIRN-a dokumentovali nelegalni digitalni nadzor nad aktivistima i novinarima, uključujući otključavanje telefona pomoću forenzičke opreme kompanije Cellebrite i ubacivanje domaćeg špijunskog softvera NoviSpy, kao i izraelskog programa Pegazus.
Istovremeno, Srbija nema poseban zakon koji uređuje biometrijski nadzor, a pokušaji da se uvede pravni osnov za masovno prepoznavanje lica povučeni su nakon pritiska javnosti.
U takvom okruženju, kontinuirana kupovina naprednih sistema za video-analitiku, prepoznavanje lica i druge oblike digitalnog nadzora dobija šire značenje, jer se odvija bez jasnih i nezavisnih mehanizama kontrole njihove upotrebe.
Pravo na privatnost je ustavna kategorija i kada nemate adekvatan osnov da zadirete u privatnost to ne bi trebalo da se radi. Definitivno se tehnologija razvila preseljenjem velikih sfera života u online. Tehnologiju nije pratilo pravo. Vrlo često se dešava da se problem toliko nagomila, pa tek onda regulativa reaguje.
U nastavku ovog istraživanja, BIRN otkriva gde se u Srbiji koristi audio i video-nadzor, kako se prate registarske tablice i lica, i kakve posledice takvi sistemi mogu imati na svakodnevni život građana.
Gde sve u Srbiji kamere snimaju i zvuk
Slučaj audio-nadzora putem kamera u autobusima GSP-a na dve linije u Beogradu od maja prošle godine, prema pisanju medija, podstakao je Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da pokrene inspekcijski nadzor, a Sekretarijat za javni prevoz naložio je isključenje autobusa u kojima su se pojavile nalepnice da je vozilo pod audio-nadzorom.
Ovaj slučaj otvorio je šire pitanje – gde se u Srbiji sve koristi oprema koja, pored slike, beleži i zvuk.
Međutim, kako BIRN otkriva gotovo sve kamere u autobusima GSP Beograd, pa i JGSP Novi Sad, imaju ugrađen mikrofon. Poslednja nabavka video nadzora za gradske autobuse u Nišu iz 2017. godine takođe navodi mogućnost audio snimanja u 16 vozila tog preduzeća.
“Mikrofon kvalitativno menja prirodu nadzora: za razliku od klasičnog video-nadzora, audio komponenta neposredno zahvata sadržaj govora i komunikacije, povećava rizik od prekomerne obrade i sekundarne upotrebe snimaka, naročito u osetljivim okruženjima kao što su škole i bolnice.
Kada sistem uključuje mikrofon, znatno se širi obim obrade podataka – prelazi se iz posmatranja u prikupljanje sadržaja govora”, kažu iz nevladine organizacije Partneri Srbija, koja se godinama bavi bezbednošću ličnih podataka, navodeći da u Srbiji ne postoji poseban zakon, koji uređuje audio-video nadzor javnih institucija van policijskog sistema. Partneri Srbije, inače, uradili su dva dokumenta o Digitalnom nadzoru u javnim ustanovama, kao i o upotrebi kamera sa mikrofonom.
Koristeći termine poput „audio dupleks“, „dvosmerna audio-komunikacija“, „ugrađen mikrofon“ i slično za pretragu tehničkih specifikacija na portalu javnih nabavki, BIRN je pronašao kamere sa mogućnošću snimanja zvuka na više lokacija, među kojima su železničke stanice u Zaječaru i Lapovu, Institut za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu, Gimnazija „Branko Radičević“ i Osnovna škola „Boško Palkovljević Pinki“ u Staroj Pazovi, pojedini vrtići u Sečnju, Pionirski park i park Ušće u Beogradu, kao i kazneno-popravne ustanove u Beogradu i Sremskoj Mitrovici, te pojedine ustanove socijalne zaštite.
Ovakvu opremu nabavljale su i lokalne samouprave, uključujući opštine Kula, Lazarevac, Kučevo, Valjevo i Lučani. Prema dostupnoj dokumentaciji, kamere sa ugrađenim mikrofonom kupovane su i za osnovne i srednje škole u više opština na severu Kosova.
Nabavke su realizovali i brojni drugi organi javne vlasti i javna preduzeća, među kojima su Transportgas, Infostan, sportski centar „Milan Gale Muškatirović“, Narodna skupština, Infrastruktura železnice Srbije, Republički hidrometeorološki zavod, Beogradske elektrane, Nacionalna služba za zapošljavanje, EPS, Informatika Novi Sad, kao i pojedini sekretarijati i uprave na republičkom i pokrajinskom nivou, uključujući Ministarstvo za evropske integracije i JP „Putevi Srbije“.
Posebno osetljivo pitanje audio-nadzora odnosi se na radna mesta. Kako je pisao 021 zaposleni u sektoru za naplatu putarine u okviru „Puteva Srbije“ godinama ukazuju na političke pritiske između ostalog i zbog toga što rade pod audio-nadzorom.
Na naplatnim stanicama istaknute su nalepnice koje obaveštavaju da se vrši audio i video snimanje, a predstavnici sindikata Puteva Srbije upozoravali su da takva praksa može da utiče na uslove rada i osećaj stalnog nadzora među zaposlenima.
“Zaposleni koji obavljaju poslove kontrole video nadzorom, odnosno kontrole rada zaposlenih na naplati putarine, preslušavaju audio snimke samo u slučaju detektovanih sumnji da je zaposleni učinio neku zloupotrebu u procesu rada ili u slučaju primljenih pritužbi na njegov rad i ponašanje od strane učesnika u saobraćaju, a što se ne može utvrditi samo pregledom video zapisa”, kažu iz Puteva Srbije za BIRN.
I pre 2020. godine ovakvu opremu nabavljale su brojne ustanove – među njima sportski centar „Soko“ u Somboru, Opšta bolnica Leskovac, Istorijski muzej Srbije, Osnovna škola „Stari Grad“ u Užicu, vrtić „Ljubica Vrebalov“ u Požarevcu, SMATSA, KBC „Dr Dragiša Mišović“, Dom za stare u Surdulici i Specijalna bolnica „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, kao i pojedina javna preduzeća i gradovi, uključujući Čačak, Aranđelovac, Gornji Milanovac, Arilje i Sentu.
Istraživanje BIRN-a nije pokrilo privatne video nadzore, čije snimke uz određene uslove mogu pribaviti organi reda. Filip Milošević iz SHARE Fondacije navodi slučaj sa kraja prošle godine kada je u tabloide procureo razgovor studenata u jednom ugostiteljskom objektu, a koji je snimljen putem kamere koja snima zvuk.
Da kamere ne snimaju zvuk, odnosno da ne poseduju takvu opremu u odgovorima na novinarska pitanja BIRN-a tvrde sportski centar „Soko“ u Somboru, Specijalna bolnica „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, Opšta bolnica Leskovac, Dom za stare u Surdulici, Gimnazija „Branko Radičević“ u Staroj Pazovi, Sečanj, vrtić „Ljubica Vrebalov“ u Požarevcu, KBC „Dr Dragiša Mišović“, SMATSA i RHMZ.
Softver za prepoznavanje glasa
Ministarstvo unutrašnjih poslova ima aktivnu licencu za opremu za prepoznavanje glasa. Prema saznanjima BIRN-a radi se o uređaju ruske kompanije Speech Tehnology Center iz Moskve čiji je MUP klijent duži niz godina. Kako se navodi na sajtu kompanije, softver omogućava identifikaciju govornika, poređenje audio uzoraka, pa i prepoznavanje akcenata, dijalekata i slično.
Poslednju nabavku ove opreme obezbedile su za MUP firme AIGO i IntellSec – potonja je poznata kao dobavljač špijunske opreme i enkriptovanih telefona za EPS, o čemu je BIRN pisao.
Privatnost na putu: kamere za prepoznavanje tablica
Sistem za automatsko prepoznavanje registarskih tablica (ANPR) postao je jedan od ključnih elemenata savremenog nadzora saobraćaja u Srbiji.
Kamere beleže prolazak vozila, vreme i mesto snimanja, a povezivanjem većeg broja kamera moguće je rekonstruisati rute kretanja i posredno pratiti kretanje vlasnika ili korisnika vozila. Pored registarske oznake, mnogi sistemi beleže i tip i boju vozila, pravac kretanja i druge podatke, a pojedini omogućavaju GPS lociranje i pretragu vozila kroz baze podataka.
Opština Inđija nabavila je sistem koji, prema dokumentaciji, omogućava evidenciju milion registarskih oznaka i pretragu kroz bazu podataka. Više gradova, među kojima su Mionica, Zrenjanin i Sombor, poseduje integracione platforme, koje omogućavaju objedinjavanje podataka sa većeg broja kamera i pretragu vozila sa određenom registarskom tablicom kroz čitavu mrežu povezanih uređaja.
Kamere sa funkcijom čitanja registarskih tablica, prema podacima o javnim nabavkama, nabavljale su brojne lokalne samouprave, uključujući Priboj, Vrnjačku Banju, Loznicu, Batočinu, Kruševac, Smederevo, Bor, Novi Sad, Prokuplje, Srbobran, Vlasotince, Kulu, Pirot, Zaječar, Obrenovac, beogradsku opštinu Stari grad, Niš, Ćupriju, Kikindu, Užice, Topolu, Rumu, Zrenjanin, Svrljig, Temerin i Vršac.
Kamera ima dosta, prepoznaju svi tablice, sve se to konstantno negde beleži i prati, imamo sad ove nove kamere koje prepoznaju i lica u samom automobilu.
Pored policije i „Puteva Srbije“, koji ovakve sisteme koriste za kontrolu saobraćaja, otkrivanje prekršaja i upravljanje saobraćajnim tokovima, kamere za prepoznavanje tablica nabavljaju i parking-servisi, javna komunalna preduzeća, gradske pijace i druge ustanove.
“Građani mogu strahovati da se njihovo kretanje prati – što je, naravno, uz pomoć takvih tehnologija i moguće, ili da se snimci prikupljeni u jednu svrhu mogu koristiti u neku drugu. Ovo su klizave tehnologije koje zahtevaju strogu regulaciju kako bi se sprečila ili barem ograničila njihova nezakonita ili zloupotrebljena primena”, kaže Dejvid Lajon, sociolog stručan za pitanja digitalnog nadzora sa kanadskog Kvins Univerziteta.
BIRN je Ministarstvu unutrašnjih poslova uputio pitanja o tome da li policija koristi softver za praćenje ruta kretanja vozila, koliko dugo se čuvaju snimci sa saobraćajnih kamera i pod kojim uslovima se ti podaci dele sa drugim institucijama. Odgovori do zaključenja ovog članka nisu stigli.
“Kamera ima dosta, prepoznaju svi tablice, sve se to konstantno negde beleži i prati, imamo sad ove nove kamere koje prepoznaju i lica u samom automobilu”, kaže Filip Milošević iz SHARE Fondacije.
U saopštenju od 2017. godine tadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, komentarišući kamere za prepoznavanje tablica koje koristi JP Putevi Srbije, naveo je da “ovi podaci mogu postati podaci o ličnosti samo u slučaju kada ih je moguće povezati sa vlasnikom, odnosno kada je, na osnovu njih, moguće identifikovati vlasnika vozila”.
Građani mogu strahovati da se njihovo kretanje prati – što je, naravno, uz pomoć takvih tehnologija i moguće, ili da se snimci prikupljeni u jednu svrhu mogu koristiti u neku drugu. Ovo su klizave tehnologije koje zahtevaju strogu regulaciju kako bi se sprečila ili barem ograničila njihova nezakonita ili zloupotrebljena primena.
Sadašnji Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti ističe za BIRN da obrada podataka putem video i audio nadzora može značajno da ugrozi privatnost, slobodu kretanja građana i druga prava, zbog čega je rukovalac dužan da pre uvođenja takvog sistema utvrdi da li je svrha nadzora „opravdana i zakonita“, kao i da li je obrada zaista neophodna i srazmerna toj svrsi, odnosno da li bi cilj mogao da se ostvari na manje invazivan način, uz obavezu transparentnog obaveštavanja lica čiji se podaci obrađuju.
Medijana, Užice, Stari grad, Smederevo i Vršac su na pitanja BIRN-a odgovorili da ne poseduju kamere sa mogućnošću prepoznavanja registarskih tablica niti imaju tu funkcionalnost, dok su Batočina, Kruševac, Topola, Vrnjačka Banja, Ruma, Pirot i Temerin naveli da te sisteme ne koriste, jer je za njih nadležan MUP.
Putevi Srbije su, s druge strane, naveli da “koriste ovu funkciju u svrhu kontrole naplativosti vozila u zatvorenom sistemu naplate putarine i detektovanja potencijalnog odbega vozila na divljim izlazima sa autoputeva”, te da “od početka primene sistema kontinuirano komuniciraju i konsultuju se sa Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti”, kao i da su njihovi akti i procedure “više puta zvanično provereni i odobreni u okviru redovnih i vanrednih kontrola”.
Biometrijski nadzor tamo gde mu nije mesto
Tehnologije za prepoznavanje lica spadaju među najinvazivnije oblike video-nadzora, jer omogućavaju identifikaciju konkretne osobe, koja se nalazi na nekom prostoru. Istraživanje BIRN-a je pokazalo da se ovakvi sistemi ne nabavljaju samo za potrebe bezbednosnih službi, već i u ustanovama u kojima se to ređe očekuje – pre svega u obrazovanju i zdravstvu.
Među novootkrivenim slučajevima nabavki video-nadzora sa funkcijama prepoznavanja lica nalazi se veći broj škola u Zrenjaninu. Medicinska škola, Ekonomsko-trgovinska škola „Jovan Trajković“, Elektrotehnička i građevinska škola „Nikola Tesla“ i Zrenjaninska gimnazija, prema dostupnoj dokumentaciji, preko istog ponuđača nabavile su snimače sa naprednim analitičkim funkcijama, uključujući prepoznavanje lica.
Sličnu opremu nabavila je i Gimnazija „Sveti Kirilo i Metodije“ u Dimitrovgradu, kao i Prva beogradska gimnazija i Kožarska škola, dok su među ustanovama predškolskog i socijalnog sistema evidentirani vrtić „Mali kapetan“ u Čačku i Prihvatilište za decu grada Beograda. U zdravstvenom sistemu, među nabavljačima se našao i Centar za palijativno zbrinjavanje u okviru Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.
Prva beogardska gimnazija nabavila je kamere za prepoznavanje lica
Prva beogradska gimnazija je 2024. godine realizovala nabavku Dahua AcuPick video snimača sa funkcijom prepoznavanja lica.
Brankica Janković, bivša Poverenica za zaštitu ravnopravnosti kaže za BIRN da “video nadzor može da dodatno ugrozi položaj i ljudska prava posebno osetljivih društvenih grupa i taj nadzor na određenim mestima je neprihvatljiv”.
“Zamislite da u trenucima kada je naše zdravlje ugroženo, kada smo u prostoru gde očekujemo da imamo svoj intimni kutak, imate neke bolove ili nevoljne pokrete što sigurno ne bi voleli da neko to gleda.
Da ne pričam o razgovorima u centrima za socijalni rad, snimanje razgovora sa decom, gradjanima kojima je potrebna podrška socijalne zaštite za prevazilaženje različitih životnih teškoća. Neko vas gleda onda kada vam je najviše potrebna zaštita privatnosti”.
Prepoznavanje lica koriste ili su koristile i pojedine lokalne samouprave i javna preduzeća, uključujući JKP „Vodovod“ u Sremskoj Mitrovici, Gradska opština Novi Beograd, JP „Skijališta Srbije“ na Staroj planini, JKP „Grejanje“ Pančevo i Gradska uprava Loznice.
BIRN je i u ranijim istraživanjima ukazivao na to da su nabavke sistema sa naprednim analitičkim funkcijama, uključujući prepoznavanje lica, u Srbiji postale učestale i da takvu opremu poseduje veliki broj javnih institucija i preduzeća.
Iako se ove tehnologije najčešće opravdavaju potrebama bezbednosti i zaštite imovine, stručnjaci upozoravaju na širi spektar mogućih posledica.
„Takve tehnologije mogu da vas svrstaju u određene kategorije, da se od fotografija formiraju baze podataka, kao i da se vrši profilisanje i predviđanje ponašanja, što u nekim slučajevima može biti i zabranjeno.
Istovremeno, mogu imati i legitimnu primenu, na primer u potrazi za nestalom decom, ali je neophodno obratiti posebnu pažnju na mogućnost zloupotreba, jer su one realne i verovatne“, kaže za BIRN istraživačica Tamara Zavišić, koja se bavi pitanjima etike u sistemima veštačke inteligencije.
Na pitanja BIRN-a odgovorili su JKP „Grejanje“ Pančevo, vrtić „Mali kapetan“ u Čačku, JP „Skijališta Srbije“,, JKP „Vodovod“ u Sremskoj Mitrovici, Novi Beograd, Elektrotehnička i građevinska škola Zrenjanin, Ekonomsko-trgovinska škola „Jovan Trajković“ Zrenjanin i Zrenjaninska gimnazija tvrdeći da ne poseduju niti koriste navedenu funkcionalnost.
Analiza ponašanja i efekti naprednih sistema video-nadzora
Brojanje ljudi predstavlja još jednu od sve češćih analitičkih funkcija savremenih sistema video-nadzora. Pored procene broja osoba u kadru, ovi sistemi često omogućavaju i izradu takozvanih „heat-mapa“, koje prikazuju zone najčešćeg zadržavanja i pravce kretanja.
U pojedinim slučajevima softver može detektovati i specifična ponašanja, poput okupljanja većeg broja ljudi, brzog kretanja ili trčanja, bacanje predmeta …
“Kamere za analizu ponašanja mogu se predstavljati kao neutralni alati za kontrolu mase i unapređenje bezbednosti, ali u stvarnosti one suštinski menjaju način na koji ljudi doživljavaju javni prostor.
Kada su sistemi dizajnirani da označavaju ‘neuobičajeno kretanje’, detektuju ‘sumnjiva’ okupljanja ili klasifikuju ponašanje, oni legitimne demokratske aktivnosti – proteste, štrajkovi, uopšte, boravak u javnim prostorima- unapred tretiraju kao potencijalno sumnjive”, kaže Aljoša Ajanović iz evropske organizacije za digitalna prava EDRI.
U okviru ovog istraživanja BIRN je identifikovao nabavke kamera sa funkcijama brojanja ljudi i analize ponašanja u više gradova i institucija. Među korisnicima su sportski centar „Milan Gale Muškatirović“, Sportski centar Košutnjak, Beogradska arena, turistički kompleks gondole Brzeće, kazneno-popravne ustanove u Kruševcu, Beogradu i Sremskoj Mitrovici, gradovi Bor, Loznica, Užice, Dimitrovrgrad, Vladičin Han, Gornji Milanovac, Temerin, Priboj, Obrenovac i Barajevo…
Nepoznato je da li MUP Srbije koristi kamere sa analitičkim funkcijama i brojanjem ljudi kako bi prebrojao ljude na protestu i dao svoje procene, koje su često osporavane.
Kada su sistemi dizajnirani da označavaju ‘neuobičajeno kretanje’, detektuju ‘sumnjiva’ okupljanja ili klasifikuju ponašanje, oni legitimne demokratske aktivnosti – proteste, štrajkovi, uopšte, boravak u javnim prostorima- unapred tretiraju kao potencijalno sumnjive.
Opština Smederevska Palanka je 2020. godine, tokom pandemije Kovid-19 kupila kamere koje, prema dokumentaciji, imaju mogućnost brojanja ljudi i detekcije tzv. „social distancing-a“, odnosno procene fizičke udaljenosti između osoba.
Tehnologija detekcije ponašanja
“Upotreba takvih sistema kamera ima negativan potencijal po slobodu okupljanja. Širi uticaj bi verovatno bili takozvani efekat zastrašvanja povezani sa kamerama, koji stvaraju strah među onima koji bi mogli biti deo takvih okupljanja”, kaže Dejvid Lajon sa Kvins Univerziteta.
On podseća na slučaj kada je policijski dron netačno detektovao korišćenje telefona pri vožnji zbog čega je policija izrekla visoku novčanu kaznu jednoj Kanađanki koja je zapravo stajala na crvenom svetlu i izvadila telefon kako bi slikala dron za koji je smatrala da ugrožava njenu privatnost.
Upotreba dronova u nadzoru poslednjih godina postaje sve rasprostranjenija i u Srbiji.
Različiti organi javne vlasti nabavljali su godinama unazad bespilotne letelice, najčešće kineskog proizvođača DJI, koje se koriste za nadzor terena, inspekcijske poslove ili potrebe bezbednosti ali se tehnički mogu koristiti i za nadzor protesta ili praćenje pojedinaca.
Iz ovog istraživanja uglavnom su izuzete obrazovne, naučne i istraživačke institucije, koje su nabavljale dronove u edukativne i naučne svrhe.
Među kupcima dronova nalaze se lokalne samouprave i institucije poput opština Kruševac, Negotin, Svrljig, Kladovo, Bor, Lazarevac, Pančevo, Loznica, Kovačica, Bač i Mali Zvornik, zatim Kazneno-popravni zavod Zabela, kao i Kriminalističko-policijski univerzitet.
BIRN je i ranije pisao o nabavkama policijskih dronova i njihovim karakteristikama, a podaci iz novijih tendera pokazuju da je Ministarstvo unutrašnjih poslova nastavilo modernizaciju ove opreme. Tehničke specifikacije ukazuju da savremeni dronovi koji se koriste u nadzoru imaju veće mogućnosti nego ranije generacije.
Modeli iz poslednjih MUP-ovih nabavki imaju hibridni zum sa uvećanjem do 200 puta, kamere visoke rezolucije sa termalnim, noćnim snimanjem i stabilizacijom, “stealth mode”, automatsko praćenje objekata, prenos slike u realnom vremenu i drugo.
Dejvid Lajon, sociolog sa univerziteta Kvins u Ontariju kaže da “upotreba nadzornih dronova od strane policije ima nekoliko nedostataka – mogu se koristiti za prikriveno snimanje privatnih prostora kao što su domovi ili automobili”.
Aljoša Ajanović iz EDRI kaže da to što dronove čini posebno zabrinjavajućim jeste “njihova fleksibilnost i nepredvidivost”.
”Ljudi mogu znati gde su postavljene fiksne kamere, ali dronovi se mogu iznenada pojaviti i delovati na širokim područjima. Ta nepredvidivost dodatno pojačava ‘efekat zastrašivanja”: ne znate kada ste pod nadzorom, niti odakle vas posmatraju. Lako je zamisliti da sam zvuk drona koji zuji iznad javnog prostora može stvoriti osećaj da ste meta ili pod prismotrom, čak i kada ne radite ništa protivzakonito”, dodaje Ajanović.
Kako se tehnologija razvija, dronovi postaju još jedan sloj šire infrastrukture nadzora – zajedno sa fiksnim kamerama, sistemima za prepoznavanje tablica i video-analitikom – čime se značajno proširuje mogućnost praćenja kretanja i aktivnosti ljudi u javnom prostoru.
Aleksa Tešić
