Vranje - grad kao pozornica

Specijalno za Vranje news

Svaki put kada dođem u Vranje, imam osećaj da se uključi sat koji je stao onog dana kada sam otišao za Švedsku. Kao da je neko tada pritisnuo pauzu, a onda je, čim se vratim u tazbinu, ponovo pusti.

I tako već dvadeset i kusur godina. Uvek isti prizor, ista scena, isti zvuk mehanizma koji neumorno ponavlja sebe.

Vranje danas često liči na lepo osvetljenu pozornicu.

Fasade kuća su doterane, trgovi ulepšani, sve izgleda spremno za fotografiju, za prolaznika, za kratak boravak. Grad ume da se predstavi.

Ali, kao i na svakoj pozornici, dovoljno je da se napravi samo nekoliko koraka u stranu — iza kulisa.

Tamo nema reflektora. Tamo su slomljene pločice, razbacano kamenje, prašina koja se godinama ne pomera, rupe koje se krpe samo da bi se ponovo otvorile.

Tamo su ulice koje nisu zapuštene zato što se ne može, već zato što se ne gleda. Grad koji se šminka spolja, a iznutra ostaje neuredan.

Ne pišem ovo kao neko ko mrzi Vranje. Naprotiv.

Pišem kao neko ko mu se redovno vraća, kao neko ko ima dovoljno distance da vidi razliku između promene i ponavljanja.

Nisam političar, nisam član nijedne stranke, niti imam ambiciju da ikoga učim pameti. Živim u uređenoj zemlji, ali to ne znači da verujem da su sve njene ideje primenljive ovde. Neke jesu, neke nisu. Ali jedno je univerzalno: odnos prema javnom prostoru pokazuje odnos prema samom gradu.

Jedan od simbola tog odnosa je i Ulica Kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Ulica koja nosi ime velikog dostojanstvenika, ali u kojoj se, nažalost, ne vidi ni trunku tog dostojanstva.

Nije ovde reč o monarhiji, Karađorđevićima ili političkom opredeljenju. Mogla je to biti i ulica cara Dušana, ili bilo koja druga u ovom gradu. Isti bi bio princip, isto razmišljanje.

Ime ulice nije samo tabla na ćošku. Ono nosi poruku. A poruka koju danas šalje ova ulica jeste da se simboli mogu koristiti, ali ne i poštovati. Da je dovoljno da se ime izgovori, ali ne i da se prostor koji ga nosi uredi, očuva i neguje.

Prošle godine sam gradskoj upravi poslao predlog - idejni plan za uređenje te ulice. Bez zahteva, bez očekivanja, bez interesa. Jednostavno kao građanin koji je želeo da ponudi rešenje, a ne samo kritiku.

Taj plan nije bio revolucionaran, niti skup. Bio je racionalan, postepen, prilagođen realnim mogućnostima. Mogao je da se primeni i u bilo kojoj drugoj ulici u gradu.

Odgovor nisam dobio. Možda nije bilo vremena. Možda nije bilo sluha. A možda se predlozi koji dolaze spolja lakše izgube u fiokama. Ne zameram. Samo konstatujem.

Ono što zabrinjava nije jedna ulica, niti jedan plan. Ono što zabrinjava jeste utisak da se grad zadovoljava prividom. Da je važno kako izgleda na prvi pogled, ali ne i kako funkcioniše u svakodnevnici. Da se ulaganje meri vidljivošću, a ne trajnošću. Da se problemi prekrivaju, umesto da se rešavaju.

Grad se ne voli tako što se našminka za goste. Grad se voli tako što se poštuje svakog dana — i na glavnoj sceni i iza pozornice. Tako što se razmišlja unapred, a ne od izbora do izbora. Tako što se imena ulica ne koriste samo kao dekor, već kao obaveza.

Možda je vreme da se sat, koji se svaki put iznova uključuje i staje, konačno pokrene. Ne naglo, ne spektakularno, već tiho i uporno. Da se pozornica ne ruši — ali da se konačno urede i kulise.

Jer grad nije samo ono što se vidi. Grad je i ono po čemu hodamo, spotičemo se i ćutke prelazimo svaki dan.

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač)

Foto lična arhiva Lj.T.D.