Piše: Branka Marković
Mnogi se sećaju našeg Aleksandra Kondića i njegovog foto-dućančeta, ušuškanog u čaršijski centar tadašnje, a i sadašnje glavne ulice u Vranju, ukrašene drvećem, kioscima, raznim dućanima i sa Vranjancima koji su, sa novinama ispod ruke, hodali opuštenije, sporije i nigde žurili nisu.
Posle pionira vranjske fotografije krajem 19. i početkom 20. veka, i foto-ateljea Aleksandra K. Đinovskog (poznatog po fotografisanju građana i vojske od kasnih sedamdesetih 19. veka do 1888. godine), kao i rada foto-studija "Pepek" (o njemu sam već pisala u svojoj knjizi Hronika jedne nostalgije), koji je, pre otvaranja foto-radnje u rodnom Vranju zanat ispekao u Francuskoj, a fotografisao je portrete, imao zavidnu veličinu ateljea za fotografisanje većeg broja ljudi, evropske rekvizite i manire i obučavao učenike - buduće fotografe (posedovao je i filijalu, predstavništvo u Leskovcu), četrdesetih godina prošlog veka - u nostalgičnu prošlost naše južne varoši ušao je tako još jedan Aleksandar, opet značajan po svom fotografskom umeću i ljubavi prema dobroj fotografiji, koja će zauvek sačuvati nečiji trenutak, bio on dobar, loš, radošću ozaren ili tužan, melanholičan ili obojen ponosom.
Zbijen među mnogim dućanima starog nam Vranja (ispod njega se šepurila prodavnica obuće "Moda Debeljača", zatim pčelarska radnjica Vojislava Barke Trajkovića, jedno vreme i šah-klub, pa prostorija treće mesne zajednice - sve to "preko put na Velju Žabu na ćoš, pod lipu i kude Vukovu školu") - ipak je disao nekom domaćinskom energijom punim plućima i ovekovečavao vojničke zakletve, ljubav mladih bračnih parova, momka i devojke, rumene obraze novorođenčadi ili odrasliju decu sa porodicom, devojke svečano obučene što se tafriv, svatove "s's kitke zabodene u sako ili 'aljine k'd su polazili na svadbe".
Neretko je gospodin Kondić vodio svoje mušterije i do gradskog muzeja, preko puta: tamo je škljocao svojim čudesnim aparatom i stvarao večnost jer, fotografi su i zaduženi za nju.
Svi doterani, vedri, prazničnog raspoloženja, čekali su na škljocanje koje pravilo slike, crno-bele, kasnije i u boji, veselo čekajući da se u foto-komorama izrade, pa da dođu po njih.
I svi su oni imali mnogo vremena u svojoj skromnosti i jednostavnom životu, mnogo razloga da budu srećni sitnicama i samo zato jer su - živi i zdravi! Divno, zar ne?
I eto, posle Aleksandra Đinovskog i njegovog foto-ateljea, ograđenog daskama u vranjskoj avliji (ovaj je, fotograf, bio poznat po štampanju godine izrade fotografije na kartonskoj podlozi i korišćenju majolik - tehnike (to su fotografije u ovalu, krugu ili pravougaoniku zaobljenih uglova, odnosno, sa gornjim ivicama u obliku luka) i posle ekstravagantnog, modernog Pepeka, koji je u studiju imao najmoderniju evropsku odeću i obuću, šešire, kišobrane, rukavice, nakit, dečje igračke - konjiće na ljuljanje za potrebe fotografisanja Vranjanaca i njihove dece, vranjska je, čaršija - bila sasvim zadovoljna preciznim, umetničkim fotografskim okom i aparatom gospodina Aleksandra Kondića iz dvadesetog veka.
Ono, jest, izlog njegovog foto-studija, često je bio nož u srce "partizanovcima" - Vranjancima , tj. navijačima ovog fudbalskog kluba: čika Kondić je (ja ga tako zovem, jer ga još uvek tako i pamtim iz mojih dana detinjstva, kao čiku, koji me je davne 1972. fotografisao sa majčinim biserima oko vrata, kad su me roditelji poveli na svadbu moje sestre od strica, Dunje Popović, u stari hotel, kod današnjeg Pozorišta Bora Stanković).
Zašto su se partizanovci ljutili? Jednostavno zato - jer je Aleksandar Kondić, i kad je fotografisao i kad nije - bio strastveni navijač Crvene Zvezde i njene zastavice brižno čuvao, čak i u izlogu svog ateljea.
Onako izložene, meraklijski, očima protivnika - pretvarale su se one u čitave fešte veselja i slavlja i vijorile se naokolo - kad god bi Zvezda pobedila. Katkad bi i ispred njegovog dućana fotografije Vranjanci slušali na radiju ili tranzistoru - i prenos Zvezdine utakmice, bilo je baš bučno , a kad Zvezda pobedi, auuuu: čika Kondić je tada sve živo čašćavao, zvezdaše ponajviše, a trubače bi rado dovodio iz Gornje čaršije i čašćavao ih i ponekim zlatnikom, tako se pričalo. Temperamentan je bio naš foto- Kondić.
A rođen je davne 1921. godine, u Vranju, u porodici Vlajka Kondića (u tursko vreme prebegao je Vlajko iz Nikšića i radio je, kasnije, kao konobar u Beogradu) i Roksande, Vranjanke. Sam Aleksandar zanat je učio u Beogradu, a svoju prvu fotografsku radnju otvorio je 1948. godine, u glavnoj vranjskoj ulici, na mestu, gde je ranije bila prva građanska kasina iz 1919. godine, tj. iznad knjižare "Napredak" Vasilija Hadži Dinića.
Ovaj vranjski fotograf imao je i svoje šegrte. Pedantan, uvek u odelu, doteran, dobrog raspoloženja, domaćin, sa ili bez šešira koji je, posebno u ono vreme - bio obavezan dodatak otmenosti i prefinjenom ukusu i dama i muške gospode - imao je sina Tihomira, sa čijom se majkom (zvala se Vera) nedugo posle sinovljevog rođenja rastao, pa je ona, sa detetom koje je tada imalo svega godinu dana - otišla u Skoplje, 1946. godine, tamo se preselivši, da bi Tihomir Kondić, vremenom, bolje upoznao oca.
Postali su bliži, upoznavali se polako, odlazili jedan kod drugog, kroz godine druženja postali su i bliski, zaboravljajući na nesuglasice i razloge Verinog razlaza sa Aleksandrom. Tako je, recimo, Tihomir Kondić i krenuo očevim putem: kod njega je, dve godine u Vranju, učio i naučio fotografski zanat! A što da ne? Otac ga je, jednom prilikom odveo u Beograd, i to baš onde, kod svog učitelja, gde je i on, nekada, "učio fotografiju". Zavoleo je vredni Tihomir očev poziv, posvetio mu se, dao sve od sebe da bude dostojan fotografskog umeća svog oca.
Godine 1967. u Skoplju, u naselju "Đorče Petrov", Tihomir Kondić najzad otvara svoj prvi foto-atelje, "Tiho" i postaje jedan od prvih skopskih fotografa u to vreme, onih boljih, koji su svojim predanim radom obeležili jedno prohujalo doba.
A ja danas, eto, u tom istom naselju i u foto-ateljeu "Tiho", samo sada, kod Tihomirovog sina - Aleksandra Kondića, koji ponosno nosi ime svog dede, našeg vranjskog Aleksandra Kondića - sedim u divnom ambijentu i razmišljam kako krv zaista nije voda. Jer, unuk Kondićev je, kroz treću generaciju - nastavio fotografsku ljubav i tradiciju svog dede, pa zatim i oca. Zaštitnik je porodičnog imena, tradicije, porekla, zanata koji ti se uvuče u vene, pa struji i struji i čini umetnost!
On i njegova supruga Trajanka, s kojom vodi svoj studio "Tiho" (još uvek se tako zove), Skopljancima daruju večnost, trenutak zabeležen kamerom, objektivom, okom kreativnosti i iskustva. Ali, vidim da i njihov sin, školarac, drži u rukama foto-aparat i smeška se zadovoljno: ko zna, možda će i on, ako to bude voleo, kroz četvrtu generaciju foto-Kondića, nastaviti ovu umetnost koja ljudima znači.
Jer, sa fotografija uramljenih u različite ramove, gledaju nas prošlost, sadašnjost, budućnost je na pomolu kroz još usavršenije foto-tehnike. Uramljene su ljudske sudbine, vranjska svakodnevica, skopska, sačuvana su prohujala vremena i lica ljudi koji su nekad postojali ili koji i danas žive. Porodične fotografije su, bar meni, najlepše, najtoplije. Obasjane zajedništvom, korenima, spokojstvom - zrače večnošću i opominju na ljubav.
Dok sedim u udobnoj fotelji foto-ateljea Aleksandra Kondića mlađeg i pijem čaj, on priča:
"Da, sećam se dede Aleksandra. Bio sam mali, ali sam uživao u posetama Vranju. Vodio me je otac u dedinu kuću, tamo, u centru Vranja, u sokače ispod bivšeg Baba Dikinog dućančeta, ispod "Nolita". Kroz prolaz se prođe, pa se odmah naiđe na dedinu kuću. Tu je deda imao i sluge, brinuli su o avliji, podrumu, baštici. Domaćin i imućan je bio, ali i darežljiv, zaista! Dedina kuća tamo još uvek stoji. I iskrsnu mi, ponekad, sećanja na te lepše dane, na dedu, njegove reči, pouke.
Jednom sam, sećam se, čistio veliku bačvu u njegovom podrumu, učio me je kako se to radi. Spremali su je za novo vino, neposredno pre dedine smrti, 1978. godine.
Imao je ogroman vinograd u Asambairu, govorio je često o njemu. Mom je ocu deda poklonio i jedan pozlaćeni džepni sat, koji je od kralja Aleksandra dobio Vlajko, moj pradeda, dok je služio u nekoj beogradskoj kafani. Čuvam ga još uvek.
Ali najviše čuvam te posebne trenutke u srcu, kad mi je deda pričao o fotografskom umeću i šta ono znači ljudima: dok mu je stara "Leica" ("Lajka"), visila oko vrata, kao orden iz nekog davnašnjeg rata, moj me je deda jednom pozvao, dok su njegove ruke, već pomalo drhtave i išarane staračkim pegama, pažljivo nameštale prsten za fokus.
"Gledaj ovde, sine", šapnu mi, viknuvši da mu bliže priđem. Podigao sam se na prste, pogledao kroz malo staklence vizira: svet je, odjednom, dobio ram, okvir! Sunce, koje je zalazilo iza brda, bojilo je nebo u narandžastu i ljubičastu boju a zlatna prašina plesala je u vazduhu, oko nas.
"Šta vidiš?", upita me deda koji je zazvučao kao šuškanje starih fotografija.
"Vidim drvo i sunce, dedo", odgovorih mu jednostavno.
On nežno stavi ruku preko moje, vodeći moj prst prema dugmetu za škljocanje.
"Ne tragaj samo za onim što je lepo", reče mi tiho. "Traži ono što se nikada neće ponoviti. Svetlo je unikatno u ovom trenutku. Ako trepneš, nestaće! Ako ga slikaš, imaćeš ga zauvek".
Zadržah dah. U tom trenutku, kroz objektiv, nisam samo sunce ugledao. Video sam dedin profil - njegovu mudrost, njegovo strpljenje i ljubav utkanu u svaku njegovu boru. Shvatih da fotografija nije samo slika, već i moj način da zaustavim vreme za one koje volim.
Škljoc!
Tišinu preseče zvuk zatvarača, deda se nasmeši, skide foto-aparat sa svog vrata i prvi put ga stavi oko mog:
"Sada si ti čuvar trenutaka", reče i poljubi me u čelo.
"Čuvaj moj svet, dok ja polako izlazim iz kadra..."
