Piše: Dejan Dimić
Borini pozorišni dani (BPD) u Vranju su po značaju, kvalitetu repertoara, imenu i bekgraundu, festival kojim se Vranje svrstava u sam vrh pozorišnog života u Srbiji. Kad pomenete ime festivala, ono se neminovno doživljava kao nekakav super kup u sportu, vrhunac nečega čemu ste težili cele godine, kao prestižan državni događaj u kulturi. Doživljavam ih kao priliku da Vranje u tih nedelju dana bude sam epicentar kulturnog života Srbije.
Nažalost, to se ne otrelotvoruje na pravi način. Postoji senka koja pada na sjaj tog krešenda pozorišne sezone ili godine. Naime, imam utisak da festival, ma koliko to paradoksalno zvučalo, čak u izvesnoj meri počinje da limitira ili opstruiše kapacitete pozorišnog života Vranja, prvenstveno iz razloga što je njegov budžet verovatno veći od godišnjeg budžeta za domaću produkciju. To ostavlja gorak ukus u ustima domaćih pozorišnih stvaralaca. U prevodu, nisu dobre proporcije - da bismo imali potpuno uspešan festival i potpuno zadovljstvo svih onih koji ovaj festival i čine festivalom, moramo imati makar tolikim novcem pokrivenu domaću produkciju.
Ali, tu imamo problem. Naime, političari po vokaciji ne razumeju da je u kulturi najbitnija produkcija. Logično je valjda da bez ulaganja u nju ne bi bilo ni festivala, jer ne bi bilo predstava koje bismo mogli da gledamo. Međutim, aktuelni vlastodršci i donosioci odluka, u svim oblastima kulture, oni pa "ič" ne mare za produkciju. Oni imaju neviđenu potrebu da ulažu u slavlja/proslave/svetkovine, dobro može i poneki festival ali i on da bude u tom duhu. Za njih je mera uspešnosti nekog segmenta u kulturi to koliko ljudi skupe na nekom mestu (estradu najviše vole i mi vidimo da i to oni kapiraju kao "kulturu"), jer iz nekog razloga izmaštavaju da ih onda svi vide kao zaslužne i da će da im daju glas na izborima.
S druge strane, ne vole da ulažu u proizvodnju (produkciju) kulture, u konkretnom slučaju pozorišta. Ima se utisak da to vide kao "bačene pare", jer nigde nemaju pojavnost, nisu oni adekvatno politički profitirali.
Povrh toga, pozorište je, pokazalo se, zbog specifične slobode koju sobom nosi, posebno trn u oku vladajuće politike (koja je, kako se čuje, u jednom momentu bila na ivici da spreči održavanje ovogodišnjih BPD, plašeći se iznošenja na scenu transparenata sa natpisima koji se ne sviđaju vlasti). Što je samo po sebi potpuna uzurpacija pozorišta, o kojem bi najmanje trebalo da se pitaju političari.
Zato mislim da čak i kad lokalci, koji su umislili da su bogovi, daju pare za festival - daju zbog sebe, a nikako jer im je stalo pozorišta, bilo kao lične potrebe, bilo kao institucije. U to sam ubeđen, a to, kao pametni ljudi i slobodni umetnici, naravno primećuju i mnogi članovi ansambla. Zamislite, jedan visoki lokalni političar - naprednjak drznuo se ovih dana da preti kako će vranjskom pozorištu oduzeti status profesionalnog i vratiti ih u amatere, ukoliko ne budu poslušni.
Ako pogledamo festival izolovano od ovoga, on ima uzlaznu linuju - tu je kvalitativni repertoarski pomak, pre dve godine je postao međunarodni, poseduje takmičarski karakter, samim tim ima sve elemente da bude pokretač značajnijeg razvoja pozorišnog života u Vranju. Ali, to se ne dešava. Čim se spuste zavese Borinih pozorišnih dana i pogase svetla, pozorišni život znatno, znatno uspori. Kao zvezda padalica, bljesne i ugasi se taj teatarski zamah.
Nije dobar osećaj za pozorišne stvaraoce kada gledaju koliko se para ulaže u festivalsku atmosferu, pa na kraju krajeva i festivalski repertoar, naspram (domaće) produkcije. Tu se moraju pronaći pravednije proprocije, da bi se osetilo puno zadovoljstvo pozorišnog stvralaštva. Tad bi festival zaista bio kulminacija pozorišnog, a ne političkog života.
Postoji još jedan pokvaren način na koji političari uzimaju slavu (ali i određena prava) glumcima - a to je uzimanje besplatnih karata (ionako osiromašenom srpskom teatru) i dovođenjem stranačke vojske (koja ranije nije viđana u pozorištu) da konzumira teatar. Nijedan im argument tu nije opravdan, bio on strah od slobodne publike, praznjikavih sala, surove istine koju saopštava teatar ili strah od slobode pozorišne produkcije. Mučno je u vreme BPD gledati domaće glumce kako čekaju da se svi stranački pijuni smeste kako bi eventualno i oni mogli doći do nekog mesta, ako pretekne.
Na kraju, hteli bi sigurno u pozorištu domaćinu da njihov rad između dva festivala bude visokoprodukcijski - da mogu da angažuju dobre reditelje, da imaju kapacitet za natprosečnu scenografiju, kostime, da angažuju stručnjake za scenski pokret, lektore, poznata imena koja komponuju za teatar itd, itd. Bili bi samim tim festivalski konkurentniji, a pozorišni život bi bio znatno intenzivniji.
Potrebno je malo više svesti (koje nema) o tome, jer talenta ne nedostaje. Moraju, međutim, znati da to neće dobiti od ove vlasti, više je nego očigledno. Toliko je prečih stvari od kulture i teatra. Oni bi i to što sad daju uzeli da ulože u njihov opstanak, što nije nemoguće da će se desiti. A tu je i EXPO.
Lokalni ansambl je odličan, sposobni su za najveće umetničke domete, ali zbog svega nabrojanog na večernjoj sceni imaju jednu do dve premijere godišnje. To je premalo, mnogo je “praznog hoda”, utiče na formu i samopouzdanje. Vlast, povrh toga, ponižava pozorište. A u novije vreme ga i mrzi. Svi znamo zašto.
Ako uzmemo da bi Borini pozorišni dani trebalo da budu kruna godišnje uzlazne linije teatarskog života u Vranju, to što je ta linija između dve tačke poprilično ravna vidim kao najveću manu festivala, ma koliko to čudno zvučalo. To čitam i na licima ljudi iz vranjskog ansambla.
(Autor je urednik portala Vranje news)
