Piše: Branka Marković
U cveću ili u senci divljeg kestena, ispod lipa i sjajnog sevdah - Meseca, u gradskom parku u Vranju sve je izgledalo izvesno, moguće, sa čudesnom toplinom i dahom vremena romantike, iskrenijeg prijateljstva i spokojstva.
***
Istin’, ubavinja beše t'd u naš park! Ptičke na sve strane, deca, kučiki i mačiki alujev po travu, putanjke, drvja, klupičiki stari al' arni za sedenje i odmaranje! Pa i za pauze od školu, što gi fali. Nesmo terali seir na nikog i na ništa, skromno si beše, ne gi naodismo falinke na kitke, lisje, drvja, beše ni ćef- salte da si lafimo u toj zelenilo u t’ j centar na našu veselu čaršiju.
T'g ne beše kako s'g, ljudi nesu imali ovol'ke sekiracije, nesu se ovakoj potrišali za ovoj i onoj, nesu se delili, vređali, poviše su se i družili, sve s's merak, s's nasmejani usta od uvo do uvo.
Eeee....dede, babe, potpirašev se t'd na stap kako na direci, pa si šetav pol'čka, niki gi ništa ne može, mladi gi oči! Pa što ako su stari s's godinke?
Ma kak'v virusi, kakvi bakrači, toj si beše ubavo vreme, c'kleše se Vranje od radosni oči, svirke i azdisl’ci. More, i slunce beše pojako i poradosno.
I kučiki i mačiki t'g su si bili popitomi, begašev po park tam- ovam, al’ sve s's neku igru, nesu apali ko ovija d'n's: bes fatili od besni ljudi, azdisali i oni, pa sve si oćev najubavo da se naraniv.
U toj vreme, t'j park k'd je bija, i kolačiki su se mesili od mutmelj - brašno, kod Baba Diku se prodavašev kišobrančiki od smolu, ubavi i slatki – prsti da gi izedeš.
Pa šareni bombončiki, lule, cucle od smolu, leleeee!
Voda studena na češme, sladoled salte dve vrste u malečki i golemi korneti, kod “Pelivana” đuruntija! Će se potepav koj prv će ulegne na belu šampitu, s's oči gu glićav Vranjanci baklavu.
I sve toj tuj, okolo park naš ubav, kude su se celivali prv put momak i devojka, pa su srce u drvenu klupu urezuvali, za sećuvanje na t'j d'n. Srce sas strelku, kako ne, b'š takvo.
I prvi slova na njini iminja. S'd je toj „prevaziđeno, smešno, brate“.
A vetar!? Što da vi zborim za t'j vetar, toj lisje u skut što ni je padalo dokle sedešemo na klupu? Kako da ni š'pka nešto poza šiju, pa ne gali, guška ne... nekakva milina tuj, belkim će ni srce izripi nadvor od rados'.
Zeleniš ni je t'd bija i u dušu, park, i u cel život u ovoj naše gratče kude Cigančiki najubavo sviriv k'd je pesma za žal, mlados' i onoj što si – beše, pa si otidna i nema da se vrne....
***
I zaista!
Kada je Vranje, 1890 godine dobilo svoje zeleno šetalište, inicijativom Tome Jovanovića Ganeta, tadašnjeg predsednika opštine, Vranjanci su dobili svoj miran, zeleni kutak, malu trouglastu oazu sa četiri ulaza.
Ipak, njegov glavni ulaz bio je na istočnoj strani, pri Ulici kraljice Marije, a na desnoj strani ulaza, tekst na drvenoj tabli podsećao je posetioce na red i čistoću.
Bilo je i prilika (humanitarne priredbe, kermesi s lutrijom) da se boravak u parku i – naplaćivao.
Cveća je bilo raznobojnog, a lipe, platani i kestenovo drveće – pružali su posetiocima mir, duboku hladovinu i tišinu.
Zato su tu dolazili oni, koji su čitali štampu, knjige, razgovarali su i šetali, a studenti (toliko je bilo mirno, tiho) – i da spremaju svoje lekcije.
Da! Staro Vranje bilo je ponosno na svoj zeleni kutak koji je, nekako – predstavljao i prirodni produžetak Ćoške, a održavan je sa mnogo ljubavi. To potvrđuje i podatak da je o parku brinuo i njegov stalni čuvar.
Travnjacima, besprekorno urednim, bilo je zabranjeno da se gazi, a o bilo kakvim prevoznim sredstvima unutar parka– nije bilo ni govora.
Celom dužinom i širinom parka pružale su se široke staze do četiri metra, u vidu krsta, dok je na poprečnim stazicama bilo više klupica za odmor.
One su sklanjane na jesen, a ponovo donošene u proleće. U prazničnim danima, u parku je svirao i vojni orkestar.
Divno, zar ne?
Građani, praznično odeveni, ispod šešira i u opeglanim odelima sa leptir-mašnom ili kravatom, Vranjanke u mekim, lepršavim haljinama na tufne, sa zatvorenim suncobranima i u lakovanim cipelama, šetali su sami ili sa razigranom decom i uživali u mirisu i zelenilu.
Nogu pred nogu, polagano, uživali su u vremenu koje su imali…. nekako više no danas.
Taj jednostavni život nekad, vranjskim parkom odjekivao je tiho, skoro nečujno, a ipak, uvek ostavljajući tragove u vremenu i drvenom mesu tih klupa. Sećam se jedne od njih, klupe kraj tobogana, pri korenu ogromne, stare lipe , poput zbornog mesta generacije. I klupe, koja je služila „za slikanje“ đaka, pa“ u četvrtak da si dođemo po slike“, Satelit će ih doneti...
Prvi sastanci, poljupci, držanje za ruke, prve ljubavi, zakletve i obećanja – dešavali su se baš ovde, u „Borinoj aleji“ (centralni deo parka, sredina), ili na samom ulazu u ovo „dvorište“ sa debelom hladovinom, ne kao danas...
Jutra su svitala sa inicijalima zaljubljenih, urezanih u koru nekog drveta, ili u drveni naslon klupe, nešto kao –zauvek.
A kad je kiša znala da iznenadi – i mladi i stari trčali bi uz glasan smeh prema venjaku (nadstrešnica, mala veranda na otvorenom, gusti venac lisnatih grana i puzavica).
Danas... naravno, ne može se vratiti vreme i ono nekadašnje Vranje.
Novi park mnogima deluje hladno, ispred Borinog spomenika je beton, nema ni cveća a ni ljubičica koje su Borin pogled grejale i unosile drhtaj proleća u njegove kamene zenice.
Ipak, taj starinski, otmeni, mirisan i spokojan dah nekadašnjeg parka – verujem da bi danas rado osetio svako od nas.
Ali kako, kad su lipe i stabla divljeg kestena posečeni.
Kad trava nema više onu jaku, zelenu boju.
Kad je ovaj zeleni vranjski biser sve uži i kraći: njegovi se delovi, ponekad, preimenuju čak i u građevinsko zemljište.
Novo je vreme ali starog se valja katkad setiti, u ime naših predaka, baka i deka, građanstva – da nam posluži i kao podsetnik na ono otmeno Vranje, foto Pepeka i Kondića, našeg čika Satelita, gospodina Civrića, baba Dike.....
To staro vreme bilo je bujnije, zar ne? U svemu, naročito u toplini rukovanja, zagrljaja bez otuđenosti.
Jer, ono u svakom svom listiću krije po neko davno prijateljstvo, prvi sastanak, poljubac, šaputanje koliko je ljubav jaka.
Kao i sećanje na prve svirke i druženja, opušteno čavrljanje na klupama i vreme kad je bilo više vremena.
A danas, taj vranjski zeleni kutak i oazu mnogih uzdaha i trenutaka spokoja, pretvorili su u nešto novo, u nešto drugo, možda u mesto koje će biti samo senka nečeg što se može samo dušom doživeti i upiti u naša čula i sećanja.
Videćemo, sačekaćemo.
Nek menjaju, ali nek ne poseču više ni jedno stablo i ne okrnje ni jednu stazicu.
Jer, nekada je park i svoju kapiju imao.
A kad su pahulje divno padale i spuštale se polagano na park vranjski – ovde je cvetala bajka, isprepletana senkama i blagim snopovima uličnih svetiljki, krijući u sebi tajnu, zagonetku čaršije vranjske i istorije koja nam je uvek šaputala pod kaldrmom.
Nadam se da će nam ovaj sadašnji, novi park – obasjati lice i dušu, bar delićem nekadašnjeg sjaja.
Pronađimo ga u nekom kutku. Znam da je tu negde.
Šćućuren, da nostalgično uzdiše i seća se starih zelenila, koja će, u nama – biti mlada zauvek.
(Iz knjige Hronika jedne nostalgije)
