Teodor Vinčić, mladi glumac iz Beograda, pobrao je simpatije publike četvrte takmičarske večeri 42. Borinih pozorišnih dana, u ulozi Šile (robota) u predstavi Rolerkoster Ateljea 212. Vinčić je rođen 1998. godine u Beogradu. Završio je glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi Milice Kralj i Igora Đorđevića. Dobitnik je Sterijine nagrade za ovu ulogu. Ostvario se na filmskom platnu, snimao seriju Bunar (uskoro bi trebalo da se pojavi) i pozorišnoj sceni. Igrao je u predstavi Bruklin i mačke u kontejnerima (Bitef teatar), a trenutno igra i u predstavi Snežana i sedam patuljaka (Boško Buha).
Vaša uloga u predstavi „Rolerkoster“ jeste robot. Da li ste se prepustili rediteljki ili ste sami tražili pristup ovoj ulozi?
- Po ideji dramaturškinje, umesto robota je trebala da bude lampa, ali je Milica Kralj, rediteljka predložila da to ipak igra glumac. Kada su odabrali mene, susreo sam se sa teškoćom da napravim ulogu koja bi bila dovoljno svedena, ali ne previše. Preterivanje nije rešenje za ovu postavku. Tražili smo rešenje. Dugo smo radili na scenskom pokretu sa Tamarom Pjević, koja mi je mnogo pomogla.
Na akademiji se radi Stanislavski, da li je u tom smislu bilo teško pripremiti se za ovu ulogu?
- Meni suprotan princip u odnosu na Stanislavskog više odgovara. Pomeriti sa strane svoja osećanja. Nemati odnos prema okolini, sve je to bilo zahtevno i zanimljivo. Četiri godine su me učili jedno, a na kraju sam morao da radim potpuno suprotno. Ništa od naučenog se ne baca, ali se to mora potisnuti.
Nije primetna stilizacija, Vaše tumačenje robota deluje kao da do kraja komada polako postaje čovek?
- Upravo smo na tome radili. Pokušavao sam da se polako odriče svoje potpune mehaničnosti i poprima ljudske obrise. Jedna od poteškoća ka ostvarivanju tog cilja, bila je u tome što se lik koga tumačim pojavljuje tek od polovine predstave.
Kako Vam se čini aktuelna scena kod nas, da li ste radili sa mladim rediteljima i piscima?
- Mladi reditelji, u želji da pronađu svoj izraz, često odlaze u neku vrstu mistifikacije. To je za mene ponekad problem, ne uspevam uvek da se pronađem u procesu na koji me navode. Ako pogledamo ovu predstavu, ne mogu da se ne setim Britanaca koji su scenski pokret doveli do savršenstva. Mi opet treba mnoge stvari da dostignemo...
Kako bi ste voleli da Vas publika vidi?
- Voleo bih da se oprobam u svim žanrovima, da me tako i vide. Malo je teško govoriti o tome...
Onda jedno „ozbiljno“ pitanje. Da li mislite da će roboti „preoteti“ posao glumcima?
- Ako bi i ukrali, mislim da neće toliko uživati u njemu kao mi.
(razgovarali Ana Ogrizović i Bojan Tasić)
