Vranje - Da Aleksandar Vučić igra šahovsku partiju protiv svog naroda na vreme, njemu bi odavno pala zastavica. Ovako, igrajući sa belim, naoružanim figurama, u medijskoj polutami, on koristi benefit dugogodišnjeg mandata, potpomognut stranim sekundantima.
Mobilišući svoje pristalice, a ujedno testirajući spremnost protivnika, najavljuje skoro podnošenje ostavke.
Koji su mogući scenariji, ovim pitanjem bavi se dnevni list Danas.
1. Predsednik nastavlja da se redovno pojavljuje na medijskim igrokazima, publika željna promena očekuje ostavku, ali prolazi tih nekoliko nedelja, pa i meseci, a nje nema.
Kada neki od malog broja preostalih pravih novinara uspe da u oktobru presretne predsednika na putu između Ćacilenda i neke asfaltne baze, pa ga upita zašto nema ostavke, verovatno će dobiti odgovor da su, nažalost, iskrsle neke nepredviđene okolnosti koje zahtevaju odbranu nacionalnih interesa. A kad je napadnuta, Srbija mora imati na čelu Acu Srbina. E sad, ko je napada, da li Albanci iz doline Preševa, Hrvati iz Slavonije ili Crnogorci sa Lovćena, nije bitno, zemlja ne sme ostati obezglavljena.
Ako, pak, njegov kandidat izgubi predsedničke izbore, vlastodržac računa da još uvek ima parlament na svojoj strani, kao i dobar deo Ustavnog suda, te novog predsednika može čekati postupak opoziva. To ne znači da će se naći dve trećine poslanika koji će glasati za smenu, ali sam postupak bi bacio senku na novog predsednika i skrenuo pažnju sa raznih nedela koja se mogu očekivati.
2. Predsednik početkom septembra podnosi ostavku, biva izglasan za premijera i početkom januara organizuje predsedničke izbore. Na tim izborima, u vreme dečjeg raspusta, uz svoje poznate izborne marifetluke, pokušaće da progura svog kandidata. Ukoliko ne uspe, okrenuće se završnim pripremama za otvaranje Ekspa, marginalizovati novog predsednika i organizovati njegov opoziv zbog nepoštovanja svoje uloge domaćina na međunarodnoj izložbi. Pokušaće da završi 2027. godinu na mestu premijera i organizuje parlamentarne izbore 2028.
3. Predsednik podnosi ostavku i organizuje zajedničke predsedničke i parlamentarne izbore do kraja godine.
Sa pozicije mandatara ili premijera, svejedno, a uz pomoć državne mašinerije koju mu na uslugu stavljaju njegovi ministri i ostali činovnici, uz kontrolu policije i pravosuđa, kao i uz nemerljivu pomoć elektronskih medija sa nacionalnom pokrivenošću, Vučić će pokušati da ne izgubi. Čak i bez jasne većine u parlamentu, ukoliko rezultat bude tesan, on računa na laku potkupljivost i neiskrene političke ideale svojih protivnika, što bi mu omogućilo nastavak vladavine i povratak apatije kod građanske Srbije.
Šta druga strana, čitaj studenti, može da uradi da spreči ovakve planove predsednika u najavljenoj ostavci?
Pre svega, da nastavi sa protestima širom zemlje i računa da ta uporna pobuna krnji Vučićevo biračko telo, u kome mnogi imaju svoju decu u školama i na fakultetima, čija prebijena lica ne žele da vide.
Studenti moraju pronaći način da animiraju sindikate širom zemlje i pozovu ih da uzmu učešće u njihovim naporima da promene Srbiju u uređenu, demokratsku zemlju.
Kampanja od vrata do vrata, kroz svako mesto i selo, ne sme da stane.
Najzad, bez obzira na njihove ideološke razlike i odnos prema Evropskoj uniji, studenti moraju da skreću pažnju međunarodnoj zajednici na specifičnu diktaturu u Srbiji, koja se pre svega oličava u zavisnom pravosuđu, prekomernoj sili policije, medijskom mraku i ogromnoj korupciji, koja osim državnih para uzima i živote građana.
