Piše: Branka Marković
Vranje - Prohujaše silne godine iza nas, Vranjanaca. Prohujaše i na celom ovom svetu, nije da nisu! Ipak, kad god nam dušu uzburkaju i zanjišu ta prošla vremena u vranjskim baštama, avlijama i basamacima pometenim "s's metličiki", koji su verno čučali u nekom ćošku dvorišta ili kraj šupa i podruma, kad god nam neki tajanstveni mirisi dunja, lipa, šljiva i malenih, raznobojnih karanfila i ružica pored niskih cokli - dodirnu srce, opet zatreperimo radošću , milinom i sigurnošću: to nas divna sećanja na detinjstvo s kriškom masti i alevom paprikom u ruci ili korneti sa sladoledom od samo tri ukusa (vanila, jagoda i čokolada) , iznova vrate u osunčano doba kad su deca bila - samo skromna deca a svi mi, mnogo jednostavniji, iskreniji i saosećajniji.
A u čaršiji vranjskoj, na kaldrmi, asfaltu, kolovozima i zemljanim i travnatim komadima nekadašnjeg nam rodnog mesta - živele su i porodice čije se gvozdene, crne kapije sa isprepletanim ružama i listićima, još uvek provuku kroz naše misli, kao sećanje na mirnije trenutke iza kojih su cvetale ruže.
Njih su, naše bake i majke, pažljivo zalivale ljubavlju i brižnošću. I nije, to, kao da i danas, neke druge majke, bake, tetke i strine - to isto ne čine. Čine.
Ali ono srce, od nekad, udahnuto u sve te biljke - nećete više pronaći. Utihnulo je vremenom, kroz buku i zahuktalost modernog, kompjuterskog života, u kome i kad su za istim stolom - ljudi razgovaraju mobilnim telefonima!
Tužno, a ipak, tako mora, jer se Vreme pretvorilo u živo biće koje nam i nije naklonjeno. Jer nas požuruje u svemu, jedino ne u tome da budemo više - Ljudi. Oko toga moramo sami da se pozabavimo, potrudimo kako znamo i umemo!
Pa eto, ja se danas setih mojih prvih komšija iz Zagrebačke ulice koji su živeli preko puta moje kuće u toj dugačkoj ulici u kojoj je smisao imao i običan brobinjak! Tako smo zvali mrava, bar ga je tako zvao moj deda Stojan Popović Tilko, koji je svakoga dana, ispred naše kuće, sedeo na klupi sa komšijama, uz brojanice i fildžane dobre crne kafe i probran, kvalitetan duvan koji je on, skoro ritualno, motao u papiriće za cigarete. Ti su se mirisi širili i do preko puta komšija Mlinaraca, Branislava i Miomira Pešića, mojih drugara iz detinjstva i do njihove porodice (čika Ljube, teta Nade i nana Slavče), tako sam zvala njihove roditelje i baku. Danas, eto, svratih do Baneta i Jasmine i njihove divne Gracije u glavnoj ulici, pa uz priču, ode i nekoliko sati! I neka!
Zato ću vam, dragi moji, i ne zamerite što će i predugačka priča možda biti (a kako da se otmem šarenim i mirisnim detaljima iz crno-belog vremena zbog kojih i pišem sve ovo) i potanko reći šta se to ugnjezdilo u mojoj duši, pa želi da, poput ptića, izleti u vazduh i utopli i ovaj kišoviti maj.
Zato vam i poklanjam (tačnije, to čini Branislav Pešić Mlinar), ovaj njihov kućni video snimak iz 1972. godine, pravo malo bogatstvo za porodicu Pešić ali i Vranje. Snimljen je kamerom njihovog rođaka, strica Banetovog Srboljuba Rusimovića, a kad sam ga pogledala, suzom sam se prisetila tadašnjih duvara kuće moje tetke, frizerke Duške na uglu Zagrebačke (na videu se vidi delić duvara, kroz otvorenu kapiju, preko puta) iznad kojih su rasle zrele i zelene šljive, kruške i šam-dudovi i prostirale se čudesne loznice.
"Vile Slavke" iz moje Zagrebačke, moje kuće, kuće Pešićevih i mnogih drugih kuća - tamo više nema. Srušili su ih neki bezosećajni ljudi u sivim odelima i tamo izgradili - parking! Kroz Tekija maalu i dvorište moje kuće prolazim autom svaki dan! Prolaze i drugi, nemajući pojma koliko nas boli to gaženje preko svete zemlje i ognjišta naših čukundedova i pradedova. Nisu ljudi krivi. Neki nekadašnji ljudi - jesu: oduzevši nam spokoj i korene, toplinu doma sa verandama i baštama, loznicom i podrumima vina, česme i šupe - oduzeli su nam radost, koja, kao takva - rascvetala i usplahirena detinjstvom, raste i postoji samo jednom u životu.
Ovaj crno - beli snimak opet je upalio zvezde u mojim očima i želim da njihov sjaj podelim i sa vama, dragi moji Vranjanci.
A sve je počelo kada je Peša, Crnogorac iz sela Tušine, i čukundeda Branislava Pešića - Mlinara, došao u pogranični deo tadašnje Srbije, u drugoj polovini 19. veka.
Nastanio se u selu Starac (Prohor Pčinjski), osnovao porodicu, a njegov sin Anta (pradeda Banetov), brzo je postao ćurčija, vrstan zanatlija. Njegovo se ime našlo i u mnogim tefterima poreskih obveznika i spiskovima turskim, kao ime od značaja. Svojim predanim radom, polagano stiču ugled a imovina im se povećava, dobija na važnosti. Vredni, bave se poljoprivredom i trgovinom, a Antina prva kuća u Vranju je u Kumanovskoj ulici, gde je oženio i ubavu Vranjanku Stamenu Kalčinku (iz Bregalničke ulice), izrodivši Todoru, Stojana, Slavku, Stojanku (Tanku), i Antanasa- Tasu Mlinara, Banetovog dedu.
Antanas je rođen u Vranju, 1901. godine, umro je 1964. do kada je, sa zetom Mladenom, držao i bakalnicu.
Kasnije su se braća odvojila, svako od njih kreće svojim putem i poslom.
A eto, Antanas-Tasa, odlazi na mlinarski zanat i među prvima na jugu Srbije otvara svoj mlin na valjke (električni mlin), pre toga imajući mlin "na kamen", vredno radeći. Kasnije je kupio i mlinove-mašine i čekičar-mlin u Austriji, a Bane još uvek čuva te račune dedine slavne kupovine.
Antanas se ženi Stanislavom (nana Slavče), iz smiljkovske familije Rusimovića a i njegova braća i sestra Slavka, kupuju kuće u blizini njihovog oca Ante. Tako je Tasina sestra Slavka, kupila u Zagrebačkoj čuvenu Vilu Slavku građenu 1934. godine, kako je na zgradi pisalo. Brat Stojan se odlučio za kuću u današnjoj Pčinjskoj ulici (tadašnja Mentina ili Ulica Verice Tošić).
A Antanas -Tasa dobro je poslovao u mlinu, gde su pribežište, posle završetka rata i povlačenja iz Albanije i Turske, našla i trojica Italijana, koji su bili odani mlinaru i vredno radili mlinarske poslove a kad su odatle otišli, u starom poljskom WC-u u dvorištu, pronađoše Pešići i tri italijanske puške.
Jedan od tih Italijana je majstorski preslagao crep na krovu Vile Slavke, slepljene jednim zidom do kuće moga dede i oca Božidara Popovića, a u toj kući sam rođena i odrasla, preko puta Tasinog mlina.
Mlin je odlično radio. Tu je Tasa Mlinar prodavao i vino od grožđa koje je vagonima stizalo iz Makedonije, kao i rakiju.
I Ljube Mlinar, njegov sin, kasnije je nastavio očevu tradiciju, nekoliko godina pravivši i riblji koncentrat za tadašnji vranjski Delfin- bazen, koji je, u ono vreme - bio ribnjak. Mnogobrojne bačve strpljivo su ležale u podrumu Pešića, čineći njihovu avliju domaćinskom i prepunom starinskih mirisa, pomešanih sa aromama loznice, dunje, stare lipe, sena u štali, gde su čuvali kobilu Lisku, bugarčića i ruža u bašti, iza divne gvozdene kapije (u videu uz ovaj tekst kuća Ljubomira i Nadice Pešić).
I eto, stigosmo i do te dvokrilne kapije sa iskovanim inicijalima A.P. (ćirilično- pisana slova), na levom i desnom krilu - zbog koje mi duša zadrhti, jer sam kroz nju ušla nebrojeno puta, i kraj nje, na ulici igrala sam se sa decom iz Zagrebačke i susednih ulica.
Ovaj kratak video-zapis otkriva, nažalost, malo od cele kuće i avlije. Ipak, to je posebna kapija, ograda koju su radili majstori iz Beograda (firma Gliše Josipovića iz Dušanove ulice na Dorćolu). Rađena je tridesetih godina dvadesetog veka, neponovljiva je, jer je prava, kovana zanatlijska gvozdena ograda sa šiljcima koji nisu liveni, već kovani. Nitovano i klanfovano, bilo je to čvrsto gvozdeno zdanje, koje se "topilo" pred svim godišnjim dobima u ulici, jer nam je baba Slavče Pešić, koje se sećam sa dva češljića-šnalama u kosi s obe strane, darivala sa osmehom koji je obasjavao Tekiju i u nas, decu, unosio milinu - jagode, dunje, krofne, uskršnja jaja, lizalice (lizaljčiki) i vadila nas iz kritičnih situacija, pravdajući nas za nestašluke kod naših roditelja.
Sa mojom nanom Magdelinom, koju je deda Stojan Popović Tilko upoznao u Velesu, dok je tamo radio kao poreski službenik, čavrljale su po ceo dan i kuvale ukusna slatka a ponekad bile i rivalke u mesenju pita i tarane. Neretko su bile i posvađane, kobajagi.
Bila je Slavče možda i stroga naizgled - ali joj je srce bilo kao šećerna pena! Takve su bile te starinske žene-domaćice, kojima je porodica bila svetinja.
Tako su se, uz romantična jutra, podneva i večeri u bokorima cveća starih bašti i dvorišta, nizali trenuci prvih dečjih igara, igračaka, simpatija i nestašluka, ispod neba koje danas pamti sve ono čega više nema i ne može se vratiti.
A u video-zapisu ispod, videćete otvorenu crnu gvozdenu kapiju Pešićevih: levo je mlin, iza njega - t.k.z. ekonomsko dvorište (u njemu kazani, kolica za pesak, kokošarnik, mašine za poljoprivredu), u čelu dvorišta je tipična vranjska štala , desno je letnja kujna, podrum, sporedne stepenice za ulaz u kuću, kao i prednje, svečane, glavne stepenice jednospratne kuće sa patosom, postavljenom na kamene, klesane stubove, sa terasicom i ogradom od kovanog gvožđa gde sam često sedela sa Banetom i Miomirom i gde mi je njihova majka, teta Nade, objašnjavala zadatke iz matematike, uz domaći sok od jagoda.
Eto ih i na videu: tu su čika Ljube Mlinar, njegova žena, za mene - teta Nade (Nadica), njihova dva sina Branislav i Miomir (za mene, Bane i Miško) kao i njihovi kučiki Musa (veći pas) i Lesi (manji) - za svako dete po jedno kuče!
Sa njima je i njihova nana Slavče (Stanislava), stub Mlinaraca i njihove kuće, koja, kad napravi ukusnu Doboš tortu, njen grilijaš obavezno dođe da majstorski naseče teta Rada Zubarka, i to sa dugačkim nožem, prethodno zagrejanim u žaru, pred Sv. Nikolu.
Ah, kako su nam tada dvorišta mirisala na zagoren šećer i vanilu, dok smo se mi, deca, posebno Bane - nadali da će takva torta da se nekako upropasti i propadne, pa će ostati za nas, a drugu će praviti za slavu!
Nešto dalje, na ulici (video), stoji i Spira Stajić Tropka, iz Pčinjske ulice, ko zna, pričajući možda o Tomosu T 12, iz 1964. godine, koji se i nazire kroz ogradu u dvorištu, iza.
Lafiv si, uživaju u još jednom vranjskom danu i raduju se sitnicama, možda pričajući o Koštaninim cipelama ili Krstinim crvencima, Tomosovim motorima ili predstojećim slavama - skromniji i jednostavniji, sedeći na klupičiki pred kuće i verovatno bezbrižniji od mnogih današnjih Vranjanaca!
Znam, odužih sa pričom. Ali, razumite me: kad god me uspomene na nekadašnje vreme obuzmu, raspriča se moja duša i pomoći joj nema. Sve dok - bar parče onih vranjskih trenutaka i detinjstva ne iznesem na svetlost današnjice.
Pobegnite i vi, ponekad, od ove ludnice od života, jer se u njoj prebrzo živi i zaboravljamo jedni na druge i senke bacamo na vrednosti postojanja.
Život je samo trenutak i jednom postojimo pod ovim nebom.
Nek i naši video-zapisi, nekad, budu radosni, iako neće biti crno-beli.
Unesimo u njih šarenilo ljudskosti, dušu i saosećanje.
