Vranje - Akademski slikar Jovica Dejanović, otvaranjem izložbe u ULUS–ovoj galeriji u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, obeležio je 40 godina svog slikarskog rada.
Kako u izveštaju sa otvaranja piše portal www.glas-javnosti.rs, ovaj Vranjanac jedan je od retkih slikara koji živi isključivo od slikarstva i, kako sam kaže, "za slikarstvo".
Retko izlaže i nije od onih koji to rade po svaku cenu.
Njegova apstrakcija izaziva veoma jaku ekspresiju, a pobornik je štafelajnog slikarstva – tehnike koja u današnje vreme gotovo da nestaje.
- Ova izložba ima za cilj da promoviše i da podigne svest o vrednosti kulture i umetnosti i da povrati poštovanje prema štafelajnom slikarstvu u eri novih stremljenja, novih talasa, novih stilova i načina izražavanja.
Ovo je klasično štafelajno slikarstvo koje malo ljudi danas upražnjava – rekao je Dejanović.
On nije jedini u njegovoj porodici koji je okrenut umetnosti.
U Vranju imaju svoju galeriju, a sin Dragan i ćerka Nataša su u umetničkim vodama.
- Oduvek je važilo pravilo da je centralizacija u svim sferama, pa i u umetnosti .
I mi to, na žalost, pogotovo na jugu Srbije, gde su kultura i umetnost na daleko nižem nivou, i te kako osećamo – rekao je Dejanović novinaru Glasa javnosti.
Izložba nosi naziv: Prizori – asocijacije.
Šta je inspirisalo Dejanovića da naslika dela u periodu od 40 godina, koja okupljena na jednom mestu deluju kao da liče jedno na drugo, a u suštini svaka nosi poseban rukopis.
- Ova izložba je zamišljena kao svojevrsna triologija mog boravka na određenim prostorima tokom proteklih 40 godina.
Prvo moje detinjstvo koje je bilo u Vranju i u jednom selu gde su moji roditelji kao prosvetni radnici dobili posao, ja sam tu prvi put upoznao sebe shvativši da ću se baviti slikarstvom gledajući ta brda, te neke vrhove za mene nedokučive, nestvarne i daleke.
I želeo sam, kao i svako dete da nekada dosegnem taj vrh.
Ja sam došao do negde gde sam možda pronašao taj vrh, ali sam onda konstatovao da tu nije kraj.
Da tu ima još mnogo brda, mnogo puteva, mnogo padova, dizanja.
Drugi segment je moje obrazovanje na Kosovu, imao sam priliku i sreću da boravim u Kosovu polju i da se susrećem sa sakralnim spomenicima kulture, sa manastirima i da dodirnem te zidove koji su asocirali na nešto staro, večno.
I to se sada sve vidi na tim slikama, to ne bledi.
I treći aspekt je moj desetogodišnji boravak u Atini koji nema nikakve veze sa prethodnim, ali se nadovezuje na ova dva – kaže Dejanović.
On dodaje da je Atina "nešto što ima svetlo".
- Nigde nisam video takvu plavu boju neba kao u Atini: da li je to zbog belih kuća ili je zbog mora refleksija, ja to ne znam, ali tu plavu boju nikada nisam uspeo da nađem u svojoj paleti – objašnjava Dejanović.
Prema njegovim rečima, kada se sve to sublimira stiče se utisak sličnosti.
- Poštujući moje principe izražavanja gde sam negovao lepu slikarsku materiju sa dosta boja, dosta slojeva, onda je nastalo to: da slike liče sve jedna na drugu, ali vam se to samo čini, jer u pitanju je rukopis koji je različit – ističe ovaj slikar .
On objašnjava sam proces nastanka jednog dela i njegovog odvajanja od slike koju završi.
- Svaka slika koja se završi je proces koji traje i borba koja traje sa tom belinom platna.
Onog trenutka kad ja osetim da sam pobedio tu belinu platna, ja tu sliku ostavljam jer ona meni više nije važna.
Prelazim na drugu.
Ta slika sutra negde odleti iz gnezda i više se ne vraća, ode kod nekog drugog da on tu energiju primi.
Po meni je umetnost večita težnja slikareva da napravi tu jednu sliku – zaključuje Dejanović.
Dejanovićeva izložba u ULUS-u može se pogledati do 30. oktobra.
