Vojvode juga Srbije: Jovan V. Pešić - Muzikanče (I deo)

Vranje - Članak o malo poznatim četničkim vojvodama - Jovanu V. Pešiću i Krsti Kovačeviću Trgoviškom (o njemu u drugom nastavku) - možda je najbolje započeti citatom iz knjige Rat 1912 - dnevnik naših pobeda, koju je priredio urednik Politike Miomir Milenović 1913. godine.

Ime autora teksta koji je objavila Politika 6. oktobra 1912. ostaje nepoznato, jer ga ni Milenović nije naveo:

„Kad je pre pet vekova velika generacija srpskog naroda istavila svoje nezaštićene grudi za nišan divljoj turskoj najezdi i branila junački i svesno dotadanje tekovine kulture i hrišćanstva, zapadna Evropa sa strepnjom je pratila tu neravnu borbu, još nije imala dovoljno međunarodne svesti, da pouzdanim i brzim sredstvima obezbedi i pomogne pobedu srpskoga naroda, pobedu kulture i pravičnosti, pobedu svojih vlastitih prava i interesa-već je nemoćno klečala pred ikonama starih svetitelja i po crkvama Boga molila za pobedu srpskoga oružja.

Molitve su dockan stigle i kad su junaci srpski utonuli u krvi bezbrojnih horda azijatskih, Evropa je osetila svoju pogrešku, platila je skupo a najviše su platili oni najbliži, koji su najlakše mogli pomoći ali ih je najbrže i stigla kazna: prvi se zatresao bedem starog Beča i pao bi odmah- da ga i tada nisu branili i odbranili napušteni i iznevereni Srbi… Bog je spor ali dostižan! Srpsko pleme ni posle Kosova nije propalo, niti može propasti.

Prohujali su vekovi, ali je u srcima pogaženog i namučenog roba turskog sijala kao sunce srpska nacionalna zvezda. Bez prijatelja i bez oružja Srbin je puna četiri veka trpeo sve jača i svirepija zverstva izbezumljenih turskih zulumćara, ali je krv srpska ostala čista, snaga nerazoriva, a uzdanje u večnu pravdu i u srpsku mišicu raslo je i prelivalo se.

Na sve ne tražene savete, na sva lažna prijateljstva, na sve pretnje očajnih i nižih-današnja Srbija odgovorila je obavljanjem svoje dužnosti, svoje volje i oružanim apelom na međunarodnu pravdu - objavila je rat Turskoj. Možda ćemo i izginuti, ali se više neće i ne može činiti nepravda srpskom plemenu.

Današnja treća generacija ili će osvetiti Kosovo ili će ostaviti takvo groblje, iz koga će cela Evropa dočekati svoje Kosovo. Ali ima Boga i pravde! Srećni smo što je Turskoj već objavljen rat, a naša junačka vojska neće dugo oklevati, da na našim slavnim gradovima Skoplju i Prizrenu što pre pobode zastavu Narodne Slobode. Napred u dobri čas", naveo je Milenović.

Pre početka Prvog balkanskog rata kod Kumanova, često se govorilo kako treba osvetiti Kosovo posle poraza u Kosovskoj bici. Predstavićemo neke od srpskih četničkih vojvoda kojima je ostavljen amanet da osvete kosovske srpske junake.

Vojvode Jovan Pešić i Jovan Stanojković Dovezenski

U vreme dva balkanska i Prvog svetskog rata, najveću zaslugu za odbranu Vranja od bugarske najezde i pokušaja osvajanja imao je, do tada nepoznati četnik Jovan Pešić. Priređujući Društvenu istoriju Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka, naišao sam na ime Jovana Pešića sa nadimkom Muzikanče. Autor Rista Simonović nije imao dovoljno podataka, pa je u nekoliko rečenica opisao njegovo hrabro držanje, kada je sa rezervnim sastavmom uspeo da zaustavi Bugare u Prvom balkanskom i Prvom svetskom ratu. Do tog trenutka nisam čuo za četničkog vojvodu Jovana Pešića. Ko je bio vojvoda Jovan Pešić?

Čitajući knjigu Prvo jugoslovensko narodno pretstavništvo (1931) video sam fotografiju sa biografskim podacima proslavljenog vojvode, organizatora i prvog učitelja četnika - Jovana Dovezenskog. O njemu se dosta pisalo i govorilo: da je bio jedan od prvih i najzaslužnijih četnika, da je bio učitelj svim srpskim vojvodama.

Među njegovim učenicima ispisana su imena Jovana Pešića i Krste Kovačevića Trgoviškog o kome se relativno dosta znalo, jer se o njemu kao vojvodi pisalo. Iz tih razloga veća pažnja u ovom članku biće posvetićena manje poznatom Jovanu Pešiću, a o Krsti Kovačeviću Trgoviškom biće izneti manje poznati ili skoro nepoznati podaci.

Hrabro držanje Jovana Pešića u Drugom balkanskom ratu protiv Bugara opisao je Jan. Jovanović Bilaćanin, rođak čuvene baba Zlate, rodom iz Bilače, koji je po rodnom selu dobio nadimak Bilaćanin. Proučavajući lozu porodice baba Zlate, R. Simonović je uradio i lozu porodice Bilaćanina. Oprobao se kao pisac i, koliko nam je poznato napisao je jednu veću pripovetku pod nazivom Nana. Ne možemo je okarakterisati kao klasičnu pripovetku, već kao autobiografsko delo koje nam u izvesnoj meri daje dragocene istorijske podatke o napadu Bugara na Vranje. U njoj je opisao kako je Jovan Pešić, kao komandant Prve vranjske pukovske okružne komande (još uvek ne Prvi pešadijski puk Knjaz Miloš Veliki) u Prvom balkanskom i Prvom svetskom ratu predvodio pomenutu komandu.

Na početku Prvog svetskog rata postoje dva dokumenta o nazivu ove komande: Prva vranjska pukovska okružna komanda i Prvi pešadijski puk Knjaz Miloš Veliki. Pretpostavlja se, na osnovu originalnog memoranduma koji je potpisao komandant Jovan Pešić, da je izbijanje Prvog svetskog rata sprečilo da se naziv Prve vranjske pukovske okružne komande preimenuje u Prvi pešadijski puk Knjaz Miloš Veliki.

Kako Bilaćanin nije dao biografske podatke o četničkom vojvodi Jovanu Pešiću, uputio sam se ka najpoznatijem muzeju na otvorenom, u srcu prestonice Novo groblje. Ovaj naziv najpoznatijeg muzeja na otvorenom dala je dr istorije umetnosti Violeta Obrenović. Na osnovu podataka koje sam od nje dobio, na čemu se ovom prilikom zahvaljujem na izuzetno dobroj saradnji, sastavljena je biografija Jovana Pešića.

Jovan Pešić rođen je 1878. u selu Korlatu, srez Ljubinski, u Hercegovini. U Srbiju je prešao još kao mladić bežeći od austrougarskog terora. Čim je 1903. godine izbio četnički pokret u Južnoj Srbiji, Jovan Pešić je dobrovoljno stupio u srpsku vojsku i učestvovao u prvim borbenim okršajima. Zbog svoje hrabrosti dobio je čin oficira. O njemu su pisali kao o čoveku osobitog karaktera i odličnom četničkom starešini. Kao komandant Prve vranjske pukovske okružne komande, izvršio je njenu mobilizaciju i propustio celu armiju za nastupanje u Drugom balkanskom ratu protiv Bugara 1913. godine i organizovao pozadinu sa besprekornim redom.

Učitelj Jovanu Pešiću i mnogim drugim istaknutim četničkim vojvodama bio je legendarni vojvoda Jovan Dovezenski, punim imenom Jovan Stanojković Dovezenski. Rođen je 8. aprila 1873. godine u selu Dovezeni, srez Žegligovski. Osnovnu školu pohađao je u seluMurgaš, a zatim u Gradiškom manastiru, gde je učio staroslovenski jezik. U vreme srpsko-bugarskog rata Dovezenski je završio i ostale škole do kojih se, u to vreme, u njegovom rodnom kraju moglo doći. Dovezenski je je 3. Marta 1904. Stupiou Komitet srpske četničke organizacije gde je ostao do oslobođenja Južne Srbije 1912. godine. Skoro u isto vreme je i nekadašnji direktor vranjske gimnazije Ljubomir Davidović ušao u Vrhovni četnički komitet u Beogradu. ''da brani opstanak naroda svog i da bodri one što mladost svoju sagorevaju na poljima časti za daleki blagoslov pokoljenja. Dole su praskale bombe i sevale kame i čuli se poklici:

Ne li ti reko: Sedi, ne'odi,
More, Džafer-bimbaša
Ne odi kroz ta kaza preševska,
More crni Turčine bre.''

Ovaj stih kao i pesmu posveđenu vojvodi Dovezenskom izgovorio je Milosav Jelić predsednik Udruženja starih četnika u oproštajnom govoru Ljubomiru Davidoviću:

Ne li te je žalba
Za tvojata ljuba,
Jovane bre?!
Ne li te je žalba, za tvojata ljuba,
Dovezenski, vojvodo bre?
Moja je ljuba
Puška brzometka,
Četnici, ustaši, bre

Zatim se preko Skopske Crne Gore vojvode Petka palile obe obale Vardara i na daleko bleštao Dzot Babunskov: (Dzot je utvrđeni položaj za odbranu)

Noć se niz Vardar gubeše,
Osvani dane, labude...
Srpska mi truba trubeše:
Silna će borba da bude,
Zora mi Vardar ljubeše,
Mrak se i salnce boreše:
Srpska mi truba trubeše,
Drenovo selo goreše

A od Poreza Gligorova , u kome u kome su već račije bili

Kauri glave dignale,
Vojvoda Micko izlegol....''

Stvorena je naša četnička tvrđava''. (Račije može da znači ranije ili pre toga)

O turskom konzulatu

U Vranju je, posle oslobođenja od Turaka 1878. godine, postojao turski konzulat. U dogovoru (sporazumu) sa krljem Kneževine Srbije Milanom Obrenovićem, Turci su ostali godinu dana kako bi prodali svoja imanja. Turski konzul je više puta menjao mesto boravka u Vranju, kao i kancelarije konzulata.

Vranje je od 1903. godine postalo centar četničke aktivnosti. Četnici su se sastajali u kući vranjskog rodoljuba i nacionalnog radnika Ranka Dimitrijevića Sobinca, koji je, uprkos stalnom boravku turskog konzula u Vranju, imao hrabrosti da ustupi svoju kuću za okupljanja četnika. Kuća Ranka Dimitrijevića Sobinca kasnije je pripadala Tomi Dimitrijeviću Sobincu (danas ugao Kneza Miloša i Partizanske). U kući Sobinca boravili su svi poznati četnici-od 1903. godine, a najpoznatiji su bili Kosta Pećanac, apotekar u Vranju, Kragujevčanin Velimir Karić (rođen 1859. godine) kao i mnogi drugi četnici i srpski nacionalni radnici, odigrali su značaknu ulogu u istoriji srpskog naroda. Karić je, nakon završetka farmaceutskog fakulteta u Beču, 1883. godine otvorio prvu apoteku u novooslobođenim krajevima u Vranju 1882. godine, zatim u Beogradu 1906. Bio je narodni poslanik Vranjskog okruga, član delegacije koja je nakon ubistva kralja Aleksandra Obrenovića otputovala u Ženevu da ponudi presto knezu Petru Karađorđeviću. Kao predsenik Narodne odbrane i član Makedonskog odbora, Karić je bio jedan od ključnih aktera u postavljanju temelja predratne Jugoslavije. Njegov doprinossrpskoj nacionalnoj borbi, politički život i farmaceutskoj struci ostao je duboko urezan u istoriji Vranja i Srbije.

''Za vreme rata sa Turcima javio sam se sa sedamnaest godina za dobrovoljca. Bio sam poslanik preko deset godina za okrug Vranjski. Na mojoj listi je prvi put izabran Ljuba Davidović. Docnije smo se razišli: on je osnovao demokratsku stranku, a ja sam ostao radikal.''

Uoči izbijanja Prvog svetskog rata ulogu preuzimaju vranjski zet Živojin Rafajlović, profesor vranjske gimnazije Živojin Dačić, Petar Kušaković koji su uz pomoć vranjskih učitelja Janka Boškovića Boškovče i Mihajla Stevanovića Cupare omogućili boravak srpskoj revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna.

U kući Ranka i Tome Dimitrijevića Sobinca izvesno vreme je bio smešten (ili je u njoj živeo) turski konzul, što do današnjih dana nije pouzdano utvrđeno. U nekim radovima se navodi da je sedište turskog konzula bilo u zgradi vranjske gimnazije (danas Pašin konak). Turski konzul se u tim zapisima veliča kao čovek koji je „pikao“ tenisku loptu sa još ne rođenim teniserima, te da je bio fin, lepo vaspitan i kulturan. O njegovoj kulturi pisao je i Ljubomir Davidović koji je za vreme svog direktorovanja u vranjskoj gimnaziji sa učenicima i turskim konzulom posetio manastir Prohor Pčinjski. Sve se znalo o njemu, jedino se nije znalo njegovo ime. Tako kulturan konzul bio je veoma dobro obavešten da su u to vreme na desetak kilometara od Vranja, u Turskoj Srbi doživljavali torturu od strane Turaka.

Nakon oslobođenja Vranja od Turaka 1878. turski konzulat je bio prvo ulici Petog kongresa br. 10 u Butinčevoj kući (danas Kralja Milana), koju je kasnije kupio Stojan Manić. Posle ovoga konzulat je preseljen u Tulbe u kući doktora Tome Jovanovića na uglu ulica dr Kopše i 27. marta. Ovde se konzulat zadržao veoma kratko, odakle se preselio u baba Katićkinoj kući u glavnoj ulici br. 79 (u ovoj zgradi iznad prodavnice NAMA u predratnom Vranju bilo sedište je KPJ (komunističke partije) gde je boravio i poslanik za vranjski okrug Filip Filipović.

Kako Rista Simonović nije mogao da dođe do tačnih podatka da li je do 1912. turski konzul živeo ili je bio smešten konzulat u kući Ranka Dimitrijevića Sobinca, pitao je svog zeta, advokata Ivana Ilića da mu pomogne da razjasni situaciju o ulozi Sobinčeve kuće, danas ugao ulica Kneza Miloša i Partizanske. Kako mu Ilić nije mogao da da tražene podatke, R. Simonović se tu zaustavio jer se nije bavio nagađanjem.

Vranje je krajem 19. veka bilo sedište turskog konzula, od 1903. istovremeno i uporište srpski četnika. Dolazak konzula u Vranje nije bio povezan sa nikakvom kulturnom ili sportskom misijom , poput promocije tenisa, već je njegova osnovna delatnost bila prikupljanje obaveštajnih podataka i njihovo prosleđivanje nadređenima u Istanbulu.

Njegov rad je bio usmeren na špijunažu, pa je često slao neproverene i tendenciozne izveštaje, čime je podsticao napetosti između mlade Karađorđevićeve Kraljevine Srbije i Osmanskog carstva. Nećemo se ovde baviti pobijanjem romantizovanih priča o dobroti, obrazovanosti i kulturi turskog konzulaizmišljenih priča o dobroti, obrazovanosti i kulturi turskog konzula. U to vreme Vranje je imalo doktora istorijskih nauka, loki, nažalost nije ostavio pisani trag o ovim značajnim događajima.kao da turski konzul uopšte nije postojao. Na osnovu izveštaja turskog konzula A. Chéréfuddin Bey, Srbija je bila optužena da proizvodi bombe za ustanike u Makedoniji. Do tog izveštaja i napada sa turske strane, koliko je poznato, demanti iz Beograda su objavljeni u Budimpešti. Turci su (na osnovu izveštaja konzula )dolazak kralja Petra na lečenje u Vranjsku Banju predstavili kao posetu fabrici za proizvodnju dinamita i bombi za makedonske ustanike.

U jednom od najstarijih evropskih dnevnih novina, mađarskom Pesti naplo (Peštanski dnevnik - Dnevnik Pešte) u februaru 1904. objavljena je kraća vest iz Beograda gde se negiraju navodi o postojanju fabrike municije u Vranjskoj Banji. Turski konzul je, da bi skrenuo pažnju od gomilanja turskih trupa prema Kosovu optužio Srbiju da proizvodi dinamit i bombe. Prenosimo izveštaj iz mađarskog lista Pesti naplo:

„(Zvanični srpski izvor-Beograd) - Neosnovana je tvrdnja Porte da se u Vranju i drugim delovima Srbije proizvode dinamiti i bombe za makedonske ustanike. Ove vesti služe samo tome da odvrate pažnju evropskog javnog mnenja od gomilanja turskih trupa na srpskoj granicii da opravdaju izgrede koje turski vojnici čine u kosovskoj oblasti. Srpska vlada ostaje verna svom načelu da neće preduzeti ništa što bi moglo omesti započete reforme. Takve tvrdnje, kakve širi porta, neće odvratiti srpsku vladu od njenog opredeljenja, iako nesumnjivo otežavaju izvršavanje njenih zadataka.“ (Moram da napomenem da se do nekih podataka teško dolazi, uplatio sam određeni iznos redakciji Pesti naplo da pronađem prvi prevod Borine pripovetke Stanoja i slučajno naišao na ovaj podatak).

Kakvo je bilo političko i ekonomsko stanje u novonastaloj Kraljevini Srbije nakon dolaska dinastije Karađorđević posle Majskog prevrata 1903. godine?

Kakvo je bilo raspoloženje naroda u Srbiji, na jugu Srbije (u Vranju sa okolinom),Južnoj Srbiji i Staroj Srbiji da bi došlo do potpunog nacionalnog oslobođenja i očuvanja srpskog nacionalmog identiteta posle četiri ipo veka pod turskom okupacijom? Kako su stvarana nacionalna, patriotska četnička udruženja i kakva je njihova uloga bila u ratovima protiv Osmanlija, Bugara i Austrougarske monarhije? Koje su sve oblasti oslobodili srpski četnici i srpska vojska? Kako su zahvaljujući njima na Balkanu stvorene nove države na Balkanu?

Koja je uloga bila četničkih vojvoda koima ćemo ove redove posvetiti?

Kako su u Evropi crtane nove granice zahvaljujući pobedama Srbije?

Kako je Vranje bilo centar događanja jer su oči Evrope bile uprte u varošicu od desetak hiljada stanovnika? Zašto su poznati novinari, književnici boravili u Vranju za vreme trajanja Prvog balkanskog rata kada je sa geografske karte
„Vladavina kralja Petra Prvog Oslobodioca, uz strogo poštovanje Ustava Kraljevine Srbije od 2. jula 1903. i uvažavanje svih odluka Narodne skupštine i suvereniteta i volje srpskog naroda, uspela je da stvori ekonomsko blagostanje i slobodu za kakve se do tada u zemlji nije znalo. Vreme od 1903. do 1915. ostaće zabeleženo kao zlatno doba države Srbije i njenog naroda. Taj period uspeo je da stvori snažne patriote koji su, braneći slobodu Srbije, ostali pod oružjem punih sedam godina.

Takva Kraljevina Srbija u kojoj je sve cvetalo i radosno živelo, u leto 1912. stvara Balkanski savez s Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskom, u nameri da skine okove turskog ropstva u kome su živeli narodi svih saveznika. Prvog oktobra 1912. saveznici napadaju Tursku carevinu i Srbija u bitci kod Kumanova 10. i 11. oktobra zauvek slama okupatora i završava rat mirom u Londonu januara 1913.

Posle dobijenog rata protiv Turske, na Balkanu se stvorilo novo stanje sa kojim nije bila zadovoljna Bugarska. Huškana od Austrougarske, Bugarska je napala Srbiju bez objave rata, u noći 17. juna 1913, čime je počeo Drugi balkanski rat.

Pobedom na Bregalnici 25. juna 1913. Srbija dobija rat za samo sedam dana, te se Drugi balkanski rat završio zvaničnim mirom u Bukureštu 28. jula 1913. Kada su Bugari u oktobru 1913. izvršili prepad na Moravu, Jovan Pešić je sa građanstvom i četom staraca iz posluge zadržao 24 sata Bugare pred Vranjem i time spasao čast gradu koji su Bugari hteli predstaviti svojim.
Osobine Vranjanaca kao ratnika oličene su u potpunosti u prvim oficirima iz vranjske oblasti. Prvi oficir bio je Jovan Pešić Muzikanče, koji je kao dečak stupio dobrovoljno u vojsku, gde je ubrzo dostigao čin oficira, pokazao se kao odličan starešina i bio odan dužnosti do kraja. Kada su Bugari u oktobru 1913. godine izvršili prepad na Moravu, s građanstvom i četom staraca iz posluge zadržao je 24 časova Bugare pred Vranjem, spasivši čast gradu koji su Bugari hteli predstaviti svojim,“ pisao je Rista Simonović u Društvenoj istoriji Vranja(str. 337.)

Dva velika rata malene Srbije protiv do tada najmoćnije evropske sile, Otomanskog carstva i Bugarske, promenile su kartu Balkana i Evrope.

Svet se pitao i hteo da zna gde je ta Srbija i kakva je njena sila.

Na dokumentu sa pečatom Prve vranjske okružne komande Jovan Pešić se 3. juna 1915. kao njen komandant obratio protejereju Okruga vranjskog sa zahtevom da pošalje sveštenika koji bi u njegovom prisustvu položio zakletvu obveznik Miodrag Marković iz Neradovca.

"U Vranjskom okrugu, sastavljenom od srezova Pčinjskog, Masuričkog, Poljaničkog, Vlasotinačkog, Jablaničkog i Leskovačkog, mobilizaciju je izvršila Vranjska pukovska okružna komanda, čiji je komandant bio Jovan Pešić, kapetan I klase. Osim za te srezove, Vranje je bilo mobilizacijsko mesto i za Gornji Milanovac i Rudnik i druge gradove i srezove" (Društvena istorija Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka.)

Šta se dešavalo u Vranju kada je Bugarska ne objavivši rat Srbiji, nenajavljeno napala, opisao nam je Jovan Jovanović Bilaćanin u svom književnom delu Nana.

„Pošto Bugari napavši našu Otadžbinu koja je bila u ratu sa Austro-Ugarskom, iznenada upadoše i u Vranje, koje tada nije imalo ni jednog sposobnog vojnika, već su gimnazisti, koje je na brzu ruku prikupio i snabdeo puškama naš kapetan „Peško“ (Jovan Pešić), odlikovan Jugoslovenskom krunom V stepena, a kasnije bio komandant Prvog pešadijskog puka Knjaz Miloš Veliki) iz okružne komande -davali otpor bugarskim patrolama, dok je nemoćno građanstvo, žene sa decom, u paničnom strahu bežalo u planine preko Markovog kaleta…Sam ulazak bugarskih pešačkih patrola u varoš, beše tako reći i neprimećen jer toga dana beše pazarni dan, te su naši seljaci, za nekoliko naoružanih vojnika, koje su usput viđali-mislili su da su naši saveznici Rusi. Pa čak i kad kroz samu varoš, u hodu, sasvim bezbrižno, prođoše tri bugarska konjanika, niko nije obraćao ozbiljnu pažnju na njih, držeći ih tako za ruske vojnike. Tek kad jedan srpski četnik viknu: „More ljudi! Ovo su Bugari!“ i ispali na njih iz karabina-uzruja se odma cela varoš, i u paničnom strahu: žene, deca i starci, kao izbezumljeni, bežahu ka gornjoj mahali, a i dalje preko Markovog Kaleta ka Leskovcu. Pošto su ovi, na glas, da su Bugari ušli u varoš, samo sa golom dušom, bosi i gologlavi izleteli su iz svojih kuća-ni polovina od njih nije zdrava stigla u Leskovac; a mnogi su još na putu kroz Golemo-selsku planinu, ostavili svoje kosti, nemogući da izdrže hladnoću, glad, i tako naporno danonoćno putovanje. Naročito su mlada deca nastradala, jer je retko koje od njih moglo da izdrži hladnoću i ovolike tegobe na ovome gotovo neprehodnome putu.

Nemoguće je pak, ni približno opisati one nečuvene patnje i muke, koje je srpski živalj, koji je ostao tada u Vranju i okolini, pretrpeo od podivljalih Bugara. Jer su ga ne samo besomučno tukli, zlostavljali i mučili glađu, već su ga neverovatnim drugim zverstvima, svojstvenim samo tataro-Bugarima kinjili, ubijali mu dušu i kao hijene mrcvarili i ispijali njegovu poslednju kap krvi, želeći da mu na taj način ubiju i svaku nadu na povratak srpske vladavine i srpske vojske, za koju su dobošem svuda objavljivali, da je sva uništena i propala: nešto u borbama, nešto u povlačenju kroz Albaniju. Ovako strahovit udar mogla je da izdrži samo nepokolebljiva vera u Boga Pravde, i pouzdanje u nesalomivu živost našega plemena, kojega ni u najtežim trenucima nije ostavljala vera i nada: da će ipak svojim legendarnim junaštvom i nadčovečanskim požrtvovanjem za svoj rod moći savladati sve teškoće i doživeti pobedu večite i neumitne pravde nad nevaljalim, svirepim i podlim neprijateljem Bugarinom.
Samo onaj ko je imao tu nesreću da se zateče u Vranju, prilikom dolaska Bugara, može da pojmi sve strahote i užase kojima je naš živalj tom prilikom bio izložen od strane bugarskih vlasti. Tako odmah po ulasku Bugara u Vranje, najstrožije naredbe pod pretnjom smrti, izdavane su stanovništvu: da se odmah bez ikakvog izgovora svaki lično prijavi komandantu mesta i da sobom ponese sve što ima od oružja i druge ma kakve vojne opreme. Odmah su zadržani kao taoci a docnije i ubijeni-ovi najugledniji građani: predsednik suda Đurđević, predsednik opštine Zafirović, sudija Mikić, pop Cene, trgovci: Antić, Mihailović, Voja

Bunuševac i drugi, a zatim naređen strogi pretres stanova, dućana i ostalih srpskih zgrada.

Posle kratkog vremena otpoče i ono čuveno “interniranje“ najuglednijih građana. Kome nije poznata ona jezovita povorka vezanih predsednika sudova i opština, sudija, sveštenika i drugih vranjskih mučenika, koje su bugarski vojnici pri sprovodu u Sofiju, kao marvu gonili ispred sebe, tukli žilama pa čak probadali bajonetima i premlaćivali one koji su, usled iznemoglosti ili padali na putu. Apsolutno nijedan od ovih naših mučenika nije stigao živ do Sofije, jer su svi oni, koji ne behu na putu premlaćeni-zaklani u Surdulici i svi zatrpani u jednu rupu, odakle su im docnije psi razneli kosti po surduličkim poljima i jarugama.) (Jan. Jov. Bilačanin Naša Nana“ 1921. Beorad, str. 73.

Prema podacima iz Srpsko-hrvatsko-slovenačke enciklopedije koju je uredio profesor Stanoje A. Stanojević i koja je štampana u Zagrebu 1929. godine, među prvim četničkim vojvodama koji su izašli iz škole Jovana Dovezenskog nalaze se sledeća imena:
„Bio je organizator prvih četničkih odreda i učitelj prvih srpskih četničkih vojvoda i četovođa: vojvodi Đorđe Skopljanče, vojvodi Kosti Pećancu, vojvodi Krsti Kovačeviću-Trgoviškom, Pavlu Mladenoviću, Vanđelu Skopljanče, Temeljku Barjaktareviću, Petku Iliću, Jovanu Pešiću i Milanu Koviniću, Risti Stefanoviću Staračkom, Pavlu Mladenoviću, Spasi Gardi, Nikoli Skadarcu, Petku Iliću, Đuri Ivaniševiću i mnogim drugim proslavljeniim četniciima.“

Biografije srpskih četnika u Srpsko-hrvatskoj-slovenačkoj enciklopediji uradio je novinar Politike Miomir Milenović. Milenović je takođe bio četnik i učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata koji je prešao preko Albanije.

Dovezenski je 3. marta 1904. stupio u Komitet srpske četničke organizacije gde je ostao do oslobođenja Stare Srbije i Makedonije1912. godine.

Kako su Srbija i Vranje izgledali posle Prvog svetskog rata možemo videti u knjizi koju je, pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Karađorđevića Prvog, napisao poznati američki socijalni reformator Džon Kingsberi. On je na Solunskom frontu radio u korist Srbije, a delo nosi naziv Kooperativna rekonstrukcija. U njoj je između ostalog, napisao: „U Srbiji gotovo nema ljudi između 18 i 50 godina. U Srbiji nema deteta ispod tri godine,“ (T. Simonović, Džon Frotingam zaboravljeni srpski dobrotvor.)
Vojvoda Jovan Pešić je iz ratova za oslobođenje Srbije i Južne Srbije izašao sa mnogim ranama i ratnim odlikovanjima. Bio je nosilac i mirnodopskih priznanja, među kojima je i odlikovanje dodeljeno u decembru 1930, a zvanično mu je uručeno 1931. Godine u Vranju.

„Na Veliki petak, 10. o.m. predao je Načelnik odlikovanja, dodeljena ranije ukazom od decembra meseca, našim sugrađanima: g. Dimitriju Mihajloviću, pukovniku u penziji, orden Jugoslovenske krune III stepena, Jovanu Pešiću, Branku Aćimoviću, advokatu i g. Dušanu Popoviću, protojereju, Jugoslovensku krunu V stepena i Vladi Stamenkoviću, trgovcu, orden Svetog Save V stepena. Pa ipak, on nije želeo da ostatak života provede u miru. Zatražio je najskromnije mesto u graničnoj trupi. Prvo kao vodni oficir a zatim kao komandir 34 granične čete, Pešić je punih 18 godina proveo na jednom istom sektoru ispod Carevog vrha, u karauli, na severoistoku Makedonije, južno od Krive Palanke, uvek budan i uvek zadovoljan, srećan što je još mogao da stražari nad svojom Otadžbinom i da živi u prirodi s kojom se bio potpuno srodio. Otporan u borbi kao kamen na kojem je spavao, blag i mek u miru kao šuma kojom je neprestano krstario. Pešić je toliko malo mislio na sebe da je tek pre nekoliko godina zatražio da bude preveden u aktivne oficire. Jovanu Pešiću je imao samo osam godina priznate državne službe.

Bio je četnički vojvoda, pešadijski kapetan 1. klase, komandant Prve pukovske okružne komande u Vranju, (kasnije Prvi pešadijski puk Knjaz Miloš Veliki) član Narodne odbrane, jedan od retkih junaka koji su i za vreme borbe i za vreme mira uspeli da ostanu neznani i neambiciozni, ali potpuno predani svome životnom idealu. Politika je 25. januara 1941. Godine objavila članak o Jovanu Pešiću u kome je obavestila javnost da je iznenada preminuo Jovan Pešić u Beogradu 24. januara 1941. Umro gde je došao da obiđe svoje stare poznanike.''

Dnevni beogradski list Vreme u broju od 25. januara 1941. pod naslovom „Smrt četničkog vojvode Jovana Pešića“ objavio je obaveštenje''Narodne odbrane'':

„Narodna odbrana izveštava svoje članove, da je četnički vojvoda i pešadijski kapetan I klase Jovan V. Pešić, komandir 34. čete Granične trupe preminuo 24. ovog meseca u Beogradu. Pogreb pokojnikov biće 25. ovog meseca u 2 časa iz kapele na Novom groblju. Umoljavaju se članovi da ovom pogrebu prisustvuju.''

Po podacima koje sam dobio od istoričarke umetnosti Violete Obrenović, kapetan I klase Jovan Pešić sahranjen je 25. januara 1941. na Novom groblju u parceli br. 21, grobnica br. 86, da je sahranu izvršio sin Nedeljko ul. Vojvode Anđelka br. 3.