Tragovi na kaldrmi: Orhideje, biseri muzičke duše Vranja

“Svako vreme si je ubavo! Ljudi se menjav, ostarujev, neki žaliv za onoj što si beše, poarno gi bilo! Malečka si bila, kumče moje, Orhideje k’d su svirke po Vranje imale! E, toj si je bilo veselo vreme, s’s poviše merak! Bili smo glavni na muzičku scenu, more - najbolja pop-grupa na Jug!”, ponosno mi priča kum Toma Vlajinac (1947 - 2024), šeretskog osmeha i zagledan u daljinu, kao da mu baš ovog trenutka iskrsavaju pred očima svi bezbrižni i puni avantura, muzike i smeha dani. I neku tugu vidim u tim zenicama koje su se puno toga nagledale a opet, ostale pune života.

I zaista!

Prva ozbiljnija pop-grupa na vranjskoj sceni - bili su baš oni, osnivači Orhideja: Stojanović Ljubiša Ringo (gitara), Anđušević Ljubiša Biša (gitara), Cerovčanin Dragan Cera, Bogdanović Miomir Selja (bas gitara), Milosavljević Tomica Pluton, Dmitar Banjac (bubnjevi), Toma Vlajinac, pevač i šef grupe, ali i sam je svirao gitaru, kako i sam kaže "nešto k’d se poje romantično, sviraja sam si uz toj i gitaru".

Seća se Vlajinac, prva svirka Orhideja bila je 27. decembra, 1966. godine, na Susretima srednjih škola u vranjskom Domu kulture (tada zgrada sadašnjeg vranjskog Pozorišta).

Bilo je urnebesno, pobrali su mnoge aplauze, sjajno su svirali! Od tada, počinje njihov muzički uspeh, polako ulazeći u legendu i jednu lepu priču o ljubavi prema svirci, pesmi, rodnom mestu…

Uskoro, sa Orhidejama su, 1969. godine – u holu Učiteljske škole, mnogi Vranjanci dočekali i Novu godinu, skromno, ali sa više prijateljskih zagrljaja no danas.

Toliko su dobro svirali – da su svirku nastavili i 1. i 2. januara.

Naravno, uvek su imali konkurenciju, polako su se množile muzičke grupe (Lordovi, 1973. godine), i to je bilo lepo.

Ipak, kako mnogi Vranjanci pričaju, Orhideje su i uvek opstajale, zbog izuzetno dobrih muzičara koje su imale i koji su svirali dajući sve od sebe, odvajajući deliće duše za publiku, uz dobar muzički ritam.

To doba je bilo drugačije!

Nije bilo svega i svačega da se kupi, pronađe, mnogi su bili pioniri, prvi u svemu, sa nespretnim prvim koracima i delima, na svim poljima kulture, umetnosti, društvenog života.

Grupa se polagano osipala, odlazili su na studije van našeg Vranja ali su stalno dolazili neki novi klinci i odrasli ljudi, majstori instrumenata i zaljubljenici u dobar zvuk i ritam.

Tako su, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, Orhideje obogatili novi momci željni svirke i pop-zvuka, ali i lepe, vranjske izvorne muzike, pa i one, koja nije bila ni nalik današnjim izopačenim trendovima folk-grand produkcije u kojoj se više zavija nego peva.

Najpre je Toma, na igrankama i maturskim večerima u osnovnim vranjskim školama primetio Branislava Popovića Tilka koji je izvanredno svirao harmoniku (prvi put je, kao školarac, došao sa nekom malom harmonikom na kojoj je odsvirao nekoliko kola i Tomi se to dopalo. Kasnije je Bane i pristupio Orhidejama, svirajući klavijature i harmoniku), a zatim ređala su se u ovom sastavu zvučna imena majstora gitara, bubnjeva i klavijatura poput Veljković Slobodana Krapinca (solo gitara), Milosavljević Tomice Plutona (bubnjara), Stanojević Žike (solo gitara) i njegovog brata - Stanojević Novice zvanog Kena (bas gitara), Dragana Palanze (bubnjara), kasnije Janjić Nenada Štake (Neša Orgulja), Čikojević Nenada Čika (bas gitara), braće Desković (Ljubiša Ljuba, gitarist, Dušan – bubnjar), a kao početnik u muzici – jedno je vreme u Orhidejama svirao klavijature i Nikolić Bane, sin pokojnog doktora Dobrija. Tomu je zvao tečo i brzo se uklopio u muzički ambijent i veselo društvo ove grupe.

“Imali smo mlogo svirke! U salu na Dom JNA, beše puna, nesu mogli da stanev svi što su doodili da ne slušav, more i u baštu na Dom JNA, pa svirasmo i u vranjski motel i za Nove godine i ovakoj, po škole, na igranke, u Han, Bujanovac, po neki sela, u Ćošku, na Pržar, kude ti ne! Idosmo i po Crnu Goru, Makedoniju, po celu Srbiju! Pomladi k‘d smo bili dolazili su devojčiki, popularni smo bili, al’ dobri, vaspitani, kulturni! Ako ne neka ‘oće, ‘oće - ako ne, ništa, nesmo ripali na nji ko dan’s što radiv neki!

U Knjaževac na festival - lom napravismo! Ludnica kako smo svirili, da te s’ske od merak ufativ! Leleee, rasipasmo gi s’s svirku svi!, smejao se Toma Vlajinac dok je ovo govorio i nastavljao bi:

“Dođoše t’g iz Bor i "Anđeli," oni su imali i na televiziju nastupi! K’d su čuli kako svirimo, počnaše da ni praviv problemi s’s ozvučenje na mikrofon, da ne sabotirav, linguri! Ja se naljuti, uzedo mikrofon i izlegna na binu pa počna da vikam kako smo tuj došli ne da uznemo sitne pare i nagradu! Nego da gi pokažemo kako se sviri dobra muzika, ne falš da sluša publika! Ja se beše razdraja na mikrofon, a neki iz žiri počna da vika kako smo diskvalifikovani. Okrena mu se, pa ga lom napravi!”

Posle su ipak tamo svirali, zadnje večeri festivala i u hotelu Grza, a članovi grupe pobrali su mnoge nagrade! Orhideje su i uvek opstajale, zbog izuzetno dobrih muzičara koji su svirali dajući sve od sebe, zbog svakodnevnih šala, iskrenog drugarstva, istih interesovanja i ljubavi prema muzici.

To doba je bilo, nekako drugačije, možda baš zbog te skromnosti, nedostatka svega, sem volje da se uspe!

A Nenad Janjić Štaka (Orguljica), koji danas živi u Švajcarskoj ali se još uvek bavi muzikom i ima tamo i svoj muzički studio, kaže, dok u njegovoj kući u Bazelu sedimo i čavrljamo:

“Lepa su to vremena bila a u Orhidejama je bilo odličnih muzičara koji su svojim talentom popunjavali oskudicu muzičkih instrumenata, dotrajalih, nesavremenih. Živelo se mirnije, učilo više, okupljali smo se u parku i na rođendanima gde smo plesali “na sentiš”, devojke su se skromno i ženstvenije oblačile, nisu bile polugole, imali smo stid, sada nepopularan.

Nije bilo svega i svačega da se kupi, pronađe, mnogi su bili pioniri, prvi u svemu, sa nespretnim prvim koracima i delima, na svim poljima kulture, umetnosti, društvenog života.

Vladali su oskudica i strah od novih početaka ali i besparica, nije bilo ispravnih, novih instrumenata, pojačala, zvučnika, nije bilo para ni za običnu lampu u pojačalu!“

“B’š za Novu Godinu u t’j hol na Učiteljski, nesmo imali pare ni jednu običnu sijaličku da kupimo i turimo u pojačalo! Pregore ni! Al’ genije za elektroniku, Srdić Nikola Traktor, trk do moju “Vespu”, pa uzede iz njum sijalicu, turi gu u pojačalo i svirasmo!

K’d završismo, pa gu je vrnaja sijalicu u motor!“, govorio je Toma Vlajinac.

Po njegovim rečima, Orhideje, ko zna da li bi i postojale i svirale, da nije bilo genijalnog Srdića koji im je stalno popravljao instrumente besplatno, nabavljao delove za njih. Jer, mogao je od krša, zvučnih kutija, starih pojačala i starudije – da napravi nešto, da popravi nepopravljivo, baš ono što su Orhidejci, po nepisanom pravilu – i dobijali od nekih ustanova grada, na poklon, „da ne se frlji“!

Nije bilo para za nove instrumente, pozajmljivali su ih često iz Vatrogasnog doma ili iz Radničkog univerziteta, uvek u strahu da ih ne pokvare, da ne “crkne” pojačalo!

Baš iz prevelike bojazni da se to ne desi, na jednom dočeku Nove godine, donesu oni ogroman ventilator, da bi njime celu noć hladili pojačalo (dve gitare i mikrofon priključeni u njega) da se ne pregreje! Ali, da se ne bi ni ventilator pokvario i crko od tolikog “duvanja” i hlađenja pojačala – njihovi drugari su se cele te večeri “menjali”, na smenu – kartonima mahali i hladili – ventilator!

“A jedno veče, otidnasmo u Ćošku da svirimo. Grmeše! Gledam– svitka i od kude Bujanovce, vikam mu na čika Rade, šef što t’g beše u kafanu u Ćošku – će mane grom, će ne utepa, na struju svirimo! A on vika – neće grom u koprive! Lele, k’d je puklo, k’d poče da se čuri onoj pojačalo, svi popadasmo na zemju a bubnjar Banjac mislija je izvodimo, šalimo se nešto, pa ne pituje dal’ i on da legne dole!

Dade ni t’g prinudni upravnik ugostiteljskog preduzeća Vranje jedno pismo što ni garantuje da će plativ oni račun za instrumenti i prknasmo!

Otidnasmo u Skoplje i kupismo si pojačalo, zvučnici, poarno svirasmo od t’g! – ovako završava priču Vlajinac i hoće još puno toga da kaže, ali – najvažnije je već rekao i hvala mu.

U očima mu vidim sjaj, život, podmladile se te zenice koje su puno toga videle, doživele, sa nekim žarom su opet, i nije ih briga ni za kakve viruse 21. veka, nizašta!

A posle mog pisanija, nek nastave priče neki drugi ljudi, priči nikad kraja.

Kao što na početku rekoh, Bane Tilko je u Orhideje došao početkom sedamdesetih godina a prvi put su čuli kako svira u Zmajevoj školi, na igranci, jer je svoju prvu harmoniku dobio još 1964. godine, u Parizu, kad je bio u poseti majci.

Rano su su svi shvatili koliko se talenta krije u njegovim prstima i osećaju za muziku, neverovatno koliko je brzo učio, vođen zvukom ali i genom njegovog dede Stojana Popovića koji je veoma lepo pevao pa su Banetov otac i Bane, pevali, svirali, dok je u kući u Zagrebačkoj 47, stalno pevao i radio “Savica”, nabavljen među prvima u gradu.

“Nigde zore ni bijela dana“, pevao bi Stojan u avliji, dok je Bane, za samo 4 meseca, naučio da svira na harmonici Čoban tera ovčice i već polako spajao basove sa dirkama u lepe melodije, najpre vranjske, zatim i druge.

Rano je i pristupio ansamblu Zmajeve škole, gde je pohađao nastavu a ubrzo su svirali kasarni, Pamučnom kombinatu, na školskim igrankama, uz pratnju i Rajka Šerifovića koji je išao s Banetom u istu školu. Bane, kasnije deo Orhideja, čak je bio pozvan da sa orkestrom Bokija Miloševića, odsvira nešto na harmonici na tadašnjoj Borinoj nedelji u Vranju, 1970. godine.

Nastavnik muzičkog Dane Zdravković, bio je zadovoljan Banetovim svirkom i glasom, kao i pevanjem Milice Jaziković, njegove školske drugarice koju je Bane pratio u školskom horu. Uz muziku i pesmu, školski su im dani prolazili i lakše i brže.

“To je vreme bilo opuštenije. Klinci su jedva čekali igranke, svirku, kupovale su se gramofonske ploče do kojih se nije lako dolazilo. Aktuelni su bili Dom vojske i Dom kulture, poslastičare “Šar”, i “Pelivan”, korzo, a oni zaljubljeni – išli su u park.

Družio sam se sa drugarima iz ulice u Tekija maali, sa Doketovim sinovima Canetom i Mišom, Jovicom Dejanovićem Dejancem, sada poznatim akademskim slikarem koji odlično svira i harmoniku, podučavao sam ga ja! Tačno se znalo kad počinje i kad završava čuveni korzo, od osam do deset, dok sada izlaze u grad i posle ponoći!”, sa nostalgijom i cigaretom u ruci priča Bane.

Zatim mi kaže da se tačno znalo ko je gde na korzou stajao i s tim nije bilo šale!

Desna strana korzoa u glavnoj vranjskoj ulici (od glavne gradske apoteke do Baba Dike i nazad), bila je rezervisana za “gradske likove, gradsku decu, koji su bili viđeniji Vranjanci, iz poznatijih vranjskih kuća a stajališta su bila “kod Civrića”, Kondićevog ulaza gde su se prodavale srećke, knjižare Univerzal, Nolit, kraj radnje Kristal, berberske radnje Bagalića i kod sportske radnje, prve u to vreme u Vranju.

Na levoj strani ulice stajali su svi oni koji su predstavljali ostatak čaršije, srednjoškolci, oni sa sela koji su se školovali u Vranju, Romi, dok su Vranjanci “starosedeoci” imali i nadimke – Pluton, Kiza, Cera, Moca Čapa, Zoran Bufalo, Nocka Glorija, Anta, Grobar, Bane Koska, Macanci, Novica Ćibrit, Dragan Šimšir, Miša Lala, Dragan Bokčan, Toma Vlajinac, Kena Novica, Pera Tuman, Čeda Motka, Biša Špurko, on, Bane Kum Tilko i mnogi drugi.

“Devojke? Bile su skromnije u svakom pogledu, kulturnije, sramežljive, u senci muškaraca. Hodale su sredinom ulice i desnom stranom, a mi smo ih “kibicovali” i prilazili im “iz više pokušaja” i udvaranja, namigivanja, i uz ono “ps, ps!”. Čim “smuvaš” devojče, vodiš ga u park ili neki ulaz, da je neko ne bi video i isprčao njenima! Neka hoće da ide, neka neće!

A tada je bilo lako završiti i u policijskoj stanici. Tako, jednom, prodajem ja u centru novogodišnje čestitke i bacim petardu, ni sam ne znam zašto, nije mi to bio običaj! Dva muškarca se za tren oka stvoriše pored mene. Traže mi ličnu kartu a ja im drsko odbrusih, u stilu “koji ste pa vi, da vi gu ličnu kartu b’š na vas pokazujem!”

A oni mi kažu:” Nećeš li da pokažeš? Ko smo mi?”

“Neću!”

“E, sad će ‘oćeš!”

Ispostavilo se da su policajci u civilu, zgrabiše me i privedoše u stanicu milicije, pade i ćutek, svitke mi se razbandaše vrz glavu!”

A ja ga pitam bilo li je tuča?

“Naravno”, kaže Bane objašnjavajući mi da su one najčešće izbijale između Donjovranjčana i nas, iz Tekija maale, kod Duvanske industrije. Bilo je tuča (ali tuča, da kažem – vranjskih “bandi”) između Šaprančana i ulice Kraljevića Marka, između Gornje čaršije iostalih Vranjanaca iz drugih krajeva grada. Oni i nisu baš bili “zagrejani” za školu, više su bili besposličari, stalno upadajući u neke nevolje!

Uglavnom su tuče bile zbog “nepoštovanja” nekog iz bande ili ako devojku iz određene maale “ufativ” da se zabavlja sa momkom iz dela grada ili maale koji im nisu simpatični!“

Ipak, neki momci, među kojima Bane, po njegovim rečima – imali su tu privilegiju da mogu biti sa bilo kojom devojkom, bez obzira iz koje je ulice. Osim toga, bilo je problema i oko “mesta” na korzou, ko gde stoji ili sme da stoji.

Ako staneš onde, gde obično stoji neki poznati vranjski lik, ponekad izbiju svađa, rasprava, vređanje, tuča! Ipak, i Bane se slaže da su to bili dani lepši no danas, naročito kad ga je Toma

Vlajinac zapazio i pozvao da im se pridruži – harmonikom.

Seća se da je to bilo krajem 1969.godine, svirajući samo narodnu muziku.

Ali, Neša Štaka je morao na studije, pa ga je Bane zamenio i počeo da svira i pop-muziku, tada veoma popularnu, a u grupi su bili čija sam imena već navela na početku, pišući o “Orhidejama”.

Svirali su svugde, a pored rečenog – dodaću da su imali svirke u vranjskom amamu.

“Lepo je i zabavno bilo svirati sa Tomom i “Orhidejama”. Toma je bio šef, trudio se da bude pravedan ali bi i podviknuo često, mada ozbiljnijih nesuglasica nije bilo. Kroz mnoge svirke, šale, anegdote, gostovanja, naš je bend polako stvarao svoju muzičku priču i prirastao Vranju za srce. Devojke su se ložile na nas, uživali smo u toj slavi, dobro smo svirali, Tomin glas je bio pun romantike, osećajan....slušali su nas ljudi! 1981. godine napustio sam “Orhideje” i sastavio novi “Doris-bend “, sa Kizom, Bobijem Krapincem, s nama je bio i Blagoja Mišić, bubnjar. Svirali smo po celoj Srbiji uz atraktivnu pevačicu, na moru, u skupim hotelima, na Hvaru....1984. godine, otišao sam u Nemačku ali duh Vranja i muziku “Orhideja” i danas nosim u srcu”, ovako završava priču ovaj Vranjanac, a meni, kroz glavu i biće – prolazi bezbroj uskovitlanih misli i osećanja, neki vetrić mi zanjihao srce , pogled u prošlost me obasjao nekom milinom!

Ipak, jedna od njih, misao prepuna svetlosti i sijalica koje su osvetljavale vranjski korzo – mislim da se zauvek “zakačila” za rub moje duše i starinskog rama koji svaki čovek treba da u duši ima.

Jer to su misao i ram o osmesima, nadi, poreklu, tradiciji, toplin i iskrenoj ljubavi jedne mladosti koja je, na sreću, ostavila tragove i u vranjskoj kaldrmi i u našim zenicama.

Celim bićem osećamo je i danas, baš kroz ova sećanja i ljude sličnim Tomi Vlajincu, Nikoli Srediću , momcima iz “Orhideja” i mnogim drugim bendovima onog ali i sadašnjeg Vranja.

Zbog te misli, i ova je uspomena ušla u nostalgiju za jednostavnijim vremenima i za "onoj što si beše, i nema da se vrne".

(Posvećeno kumu Tomi Vlajincu i svim muzičarima koji u muzičkom instrumentu imaju i svoje - srce)