Razgovori o predstavi Rat i mir - Samo ono što daš zauvek ostaje tvoje

Moderatorka i teatrološkinja Jelena Perić konstatovala je na počertku okruglog stola da je predstavu gledala nedavno i u Vršcu (na festivalu Vršačka pozorišna jesen), te da je njen utisak nakon izvođenja u Vranju donekle drugačiji, jer da je videla mnoge stvari koje prvi put nije ili joj nisu privukle pažnju.

„Meni drugi deo predstave više ide ka metafizici, ka ezoteriji, to je moje lično mišljenje, ali ono što me dirnulo i u Vršcu i Vranju je Andrejev (igra ga Danilo Lončarević) monolog pred kraj predstave, ta priča o ljubavi i pronalaženju sebe, vere, boga… Ovo nije samo priča o ratu i miru, već o veri, o nama, o duši, kosmosu…“, primetila je Perić.

Lončarević je, odgovarajući na ovo pitanje, rekao da osim monologa pred kraj postoji i monolog Andreja Bolkonskog kad u Austerlicu gleda u nebo, „kad biva pogođen, i kad mu je život ugrožen on prvi put shvata da je prinuđen da gleda u nebo, da on nikada ranije nije ni gledao u njega“.

„Bez obzira što se ta ratna strahota događa na tlu, nebo je neometeno i ja sam to doživeo kao Tolstojev poziv svima nama da shvatimo kako je zapravo mir ono što je najprirodnije čovekovo stanje, a da mi svojim otporom tom miru pravimo neke probleme, kako lične, tako i globalne.

Andrej na kraju, posle muke i golgote kroz koju je prošao, shvata svoju pravu prirodu, koja je čista ljubav. I shvata da je sve drugo - ambicije, žudnja za stavom itd – da su to zapravo besmislice, neutoljiva glad, težnje, potrebe koje nama ljudima suštinski nisu potrebne.

Jedino što nam je potrebno je da čujemo drugog, da volimo i razumemo drugog, da više brinemo i mislimo o drugom. To je prava sreća.

Tolstoj u jednom svom delu kaže: Samo ono što daš, zauvek ostaje tvoje“. I to je ono što je suština“, naznačio je Lončarević.

On je dodao da Andrej na kraju svata da „nema početka i kraja“.

„To su naše iluzije. U životu, zapravo, postoje samo promene, odnosno smrt je samo jedna promena. On spoznaje da nema smrti“, dodao je Lončarević.

Dramaturga Bojana Tasića, nakon što je gostima poželeo dobrodošlicu na festival i u Vranje, zanimalo je „pričanje priče“ u ovom komadu i „ono od čega je sve počelo“.

„Koliko je vama glumcima bilo bitno i koliko ste se, igrajući ovaj komad, oslanjali na publiku, ako se već kroz celu predstavu prožima taj kontakt sa njom“, pitao je Tasić.

Hadži Nenad Maričić konstatovao je da je kontakt sa publikom „uvek drugačiji“.

„Sada više ne igramo predstavu samo u našem pozorištu, evo nas i na festivalima i iznenadimo se uvek reakcijom – to direktno pitanje koje se tiče i Tolstoja, zapravo sam shvatio da je to Tolstoj na delu.

On je smatrao da svet mora da bude slobodan i dostupan svakom, kao i obrazovanje, i na taj njegov stav su nekada gledali kao na nešto što ne može da zaživi. A, mi evo sada živimo taj svet.

Isto tako, to pitanje je postavljeno da bi se uverili koliko mi ne verujemo u mogućnost jednog drugog sveta u kome ratova nema. Dok postoji jedan, dvoje, troje koji će verovati u to, onda vidimo da je moguće.

Jedan Tesla je verovao u ovaj svet, koji se evo pojavio, uprkos tome što su se pronalasci u to doba koristili za izradu oružja i za ratove. Svet, praktično, zavisi od dobre misli i od istinske vere, koja na kraju pokazuje da nije potrebna forma.

Da nije recimo neophodna crkva kao institucija, iako ja lično verujem da je značajna, kako bismo veru shvatili u suštinskom značenju, onako kako je to Tolstoj tumačio.

A to je da je bog u nama, da je oko nas, da je tu, da je živa stvar i da mi zatvaramo oči pred tim“, rekao je Maričić.

Dramaturg Bojan Tasić primetio je da je odnos reditelja Liješevića prema tekstu „dekonstruktivan“.

„On lomi tekst na fragmente i vaše likove izvlači dajući im neka nova svojstva, kako bi tu neku konstrukciju mogli da upotrebite, upravo da prožmete sve te likove koji su ogromni i jako zahtevni za izvođenje.

Kakav ste odnos imali prema građenju likova“, upitao je Tasić.

Mlada glumica Teodora Dragićević rekla je da je njoj jako bitan tekst, „pogotova kada je toliko živ i kvalitetan“ poput ovog Tolstojevog.

„Posebno ti Tolstojevi opisi, koje ne možete videti na sceni, ali je prilikom predstave Boris u režiji koristio te neke didaskalije, opise, na koji način glumac govori, i meni je to bilo jako uzbudljivo i duhovito ne samo u ovoj, već i u drugim njegovim predstavama.

To je i ovde bilo mnogo lepo, ali smo morali da te delove izbacimo jer predstava traje tri sata“, rekla je na početku Dragićević.

Ona je dodala da „sa tim toliko lepim živim opisima glumac će ili da se potpuno postoveti ili da ih odbaci i da radi iz ličnog iskistva, ili jedno ili drugo“.

„U početku sam imala otklon prema tome, zato što je to u knjizi mnogo pojačano. Ljudima 21. veka toliko iskreno biti emotivan nije svojstveno, naprosto ljudi nisu toliko osvešćeni.

I ja sam tokom procesa prvo sa emocijama bila na vi, htela sam da radim iz ličnog iskustva. Ali, shvatila sam tokom procesa rada na predstavi koliko je Tolstoj to iskreno napisao i koliko mi zapravo doživljavamo sve te stvari duboko, ali se bojimo da to sebi priznamo.

Tako da je nekako mene lično taj roman otvorio i prošla sam proces u kome sam se na kraju ipak najviše oslonila na Tolstoja i to što je on napisao“, rekla je Dragićević.

Kalina Kovačević nadovezala se konstatacijom da joj je bilo zanimljivo da gradi lik Elen.

„Taj lik mi je dozvolio da na sceni budem sve ono što ja privatno nisam, a da opet s druge strane uživam u tome. Lepo je opravdavati tu osobu i njene postupke, ali u privatnom životu daleko sam od toga“, rekla je Kovačević.

Dramaturškinju Anu Ogrizović zanimalo je koliko su glumci u procesu pripreme predstave menjali tekst, posebno kada je reč o prikazu žene.

Kalina Kovačević je odgovorila da su se prema Šiljevoj dramatizaciji skoncentrisali na to šta je ono što u svakom čoveku toliko teži ka miru, a toliko lako upradne u rat.

„To je bilo pitanje koje smo mi postavljali. A što se tiče postavke žena mi ovom predstavu pokazujemo koliko i žene stradaju u ratnim dešavanjima, iako u njima neposredno ne učestvuju.

Opet s neke strane su tu, sve to preživljavaju i stub su porodice u tim teškim vremenima. Poenta je, kao što je Danilo na početku rekao, koliko svi tragamo za tim mirom i bežimo od tog rata, a nikad ne pogledamo u to nebo koje nam je dato.

A, dovoljno je da pogledamo u nebo, zvezde, u taj dan i već ćete osetiti slobodu u nama samima.

Upravo se i taj mir (suprotno od rata) osvaja mirom u sebi koji ćemo potom lako širi ka drugima“, rekla je Kalina Kovačević.

Hadži Nenad Maričić primetio je da ima nešto važno za Tolstojev Rat i mir što su mnogi propustili.

„Rat i mir je nastao od stvaralačkog dara Tolstoja i njegove supruge. Onda kroz to možete shvatiti kakav je bio njegov odnos prema ženama.

Veliki književnici u to vreme počinju da se bore za emancipovanije žene, shvatajući da je položaj žena neverovatan i neodrživ. Njegova supruga Sofija je napisala novelu koja se zove Nataša.

On je, upoznavajući Sofiju sve bolje i bolje, pročitao pre venčanja tu novelu, i bio je oduševljen njenim spisateljskim darom.

Video je nešto neverovatno - da je ona iznela na papir istinu o ljubavi svojih sestara, životu svoje porodice i bio je užasnut kada je saznao da je ona to spalila pre venčanja, odričući se tog svog dela života zbog braka.

Onda je on stvorio Rat i mir, sačinjen od njegovog ratnog i njenog životnog iskustva. Tako da je njegov odnos prema ženama aposlutno bio za divljenje u tom 19. veku.

On skreće pažnju na nešto što je takođe pogrešno – od uticaja roditelja na brakove, bavise time da li žene i muškarci mogu da biraju sami, zašto se ne bi žena zaljubila u nekog i tražila brak sa njim.

Ono što je tada bilo nezamislivo, danas je normalno.

Tako je Tolstoj menjao svet“, konstatovao je na kraju Hadži Maričić.

Dejan Dimić

Razgovori o predstavi Izbiračica: Kako da čovek bira srcem kad smo svi pod maskama VIDEO