Treće takmičarske večeri Borinih dana izvedena je predstava Kus petlić u izvedbi Subotičkog pozorišta, po dramskom tekstu Aleksandra Popovića, i posle nje već tradicionalni okrugli sto u pres sali pozorišta Bora Stanković u Vranju. Moderatori su bili teatrolog Jelena Perić, i dramaturg Bojan Tasić. Razgovarali su sa rediteljem predstave Milanom Neškovićem, Srđanom Sekulićem koji je tumačio ulogu Komnena Barjaktara, i Dimitrijem Dinićem koji je tumačio ulogu Pileta. Minja Peković, koja je u predstavi igrala Milju Bušatliju, takođe se pridružila okruglom stolu, međutim morala je ubrzo da ode uz izvinjenje sagovornicima i publici.
Jelena Perić otvorila je okrugli sto pitanjem koje je postavila i protagonistkinja Milja na kraju predstave, a to je „da li mi biramo život, ili on bira nas“?
Pekovićeva je obrazložila kako Milja : „...u najvećem mraku vidi tračak nade, pripada manjini ljudi koji šta god da dobiju mogu da ga učine lepšim nego što se čini.
To je veliko umeće življenja, i ne dolazi sa velikim obrazovanjem, već se čovek s tim rađa, pa tako i Milja.“
Ona, prema Pekovićevoj, živi „na vrhovima prstiju“, dosledna je sebi i „prihvata i svoje dobre i loše emocije podjednako srdačno u zagrljaj“.
Ovo je Pekovićevu posebno dotaklo dok je čitala tekst i podstaklo je da prigrli sličan pogled na svet. Perićeva i Pekovićeva dotakle su se i oštrine karaktera koji dolaze iz teških životnih okolnosti. „Oni svojom energijom donose nešto novo i sveže, dopuštaju da budu nepromenjeni, ali na neki način pripitomljeni“, zaključila je Pekovićeva pred odlazak.ž
Moderatorka Perić se potom zahvalila Minji Peković na učešću, znajući da Pekovićeva žuri, i poželela joj srećan put. Reditelj Milan Nešković se nadovezao na razgovor o liku Milje i objasnio zašto se ona preziva Bušatlija. „Buše su krave u Hercegovini u okolini Gackog, izdržljive, žive na 1100 metara nadmorske visine gde ljudi imaju samo krompir, krave i kamen. To je otpornost za koju tvrdim da je razlog zašto je Milja tako nazvana“.
Perićeva je u daljem razgovoru poželela da sazna šta reditelja privlači tekstovima Aleksandra Popovića. Nešković je obrazložio svoj utisak da postoji izvestan „animozitet prema Aci Popoviću“, citirajući neimenovanu kritičarku koja je „ u kritici Bele kafe pljuvala mrtvog Acu Popovića, rekla da je on skriboman, papazjanija koja ne zaslužuje mesto na srpskim scenama“. Nešković smatra da „postoji nerazumevanje jezika Ace Popovića, mišljenje da on piše o ljudima koji ne postoje......ljudi danas ne rade Acu Popovića jer ne mogu da ga pozicioniraju. On i ja se razumemo“.
Jelena Perić primetila je kako je Aleksandar Popović kod nas „najpoznatiji po zabranama“ i izrazila zadovoljstvo što se Nešković, kao i reditelj Egon Savin, bave Popovićevim tekstovima. Nešković je zaključio kako Popović ostaje aktuelan jer je „čista, suštinska emocija prisutna, komedija ima neko svoje vreme, humor se menja, ali tragičnost je potpuno ista...kad se to izvede u prvi plan i saživite se sa toplinom koja toliko fali i u pozorištu i u filmu, delo će ostati večno“.
Perićeva se obratila Srđanu Sekuliću uz tezu kako njegov lik najjače podcrtava istoriju Popovića i nosi breme tog vremena. Sekulić je potvrdio kako je Komnena pravio kao „srčanog čoveka, koga vode principi, emocije i iskrenost, i zbog toga strada. S druge strane je ljubavna priča sa Sejom. Komnena vidim iza grube spoljašnjosti kao iskrenog i buntovnog dečaka koji se bori za sebe. Te su dve krajnosti jednog čoveka za mene izuzetno inspirativne i životne, na kraju krajeva. On kaže „Moram ja da prednjačim“, sebi zamera što je takav, „što mi bar tri dlake ne niknu na jeziku“...Svestan je zašto je došao do toga, ali karakter je sudbina“.
Dramaturg Bojan Tasić se predstavio i poželeo dobrodošlicu gostima. Primetio je kako je originalna predstava zamišljena da se igra sa publikom na sceni, što na Borinim danima nije bilo izvodljivo. „Da li je došlo do naknadnih prilagođavanja, i jesu li autori zadovoljni rezultatima?“, želeo je da zna Tasić.
Nešković je objasnio kako je bio izričit, zajedno sa ekipom predstave „...da se predstava igra sa publikom na sceni u matičnom pozorištu, pristali smo da igramo u sali jedino u Kerempuhu u Zagrebu i ovde u Vranju iz dva razloga: prvi je kvalitet festivala, bliskost pozorišta Bora Stanković meni...u Kerempuhu smo videli da možemo da igramo u specifičnim dvoranama koje imaju bliskost. Mislim da Vranjsko pozorište i festival sa ovakvom zgradom iziskuju našu dužnost da odigramo predstavu. Osim toga, Minja Peković je svoje detinjstvo proživela u Vranju, ovde je išla u osnovnu školu. To je još jedan od razloga zašto bi bilo glupo da ne igramo u Vranju, a i da Minja u Vranju ne osvoji nagradu za najbolju glumicu“, primetio je Nešković sa osmehom.
Jelena Perić se potom obratila Dimitriju Diniću, želevši da sazna više o liku Pileta „Kopileta“: „...preplašen, ne može da funkcioniše bez žene, predstavnik građanske klase koji nešto očekuje, a od svih je najplašljiviji“. Perićeva je imala priliku da vidi predstavu među 50 gledalaca na sceni, i prisetila se osećaja kao da je deo „komšiluka koji gleda šta se dešava u dvorištu“.
Dinić je opisao Pileta kao tipičnog predstavnika srpskog mentaliteta: „mislim da fali hrabrosti, nije kao Milja i Komnen, najjači je i najpametniji u svom dvorištu. Kad izađe napolje najradije bi da neko drugi radi, a da njemu dođe gotov proizvod. Događaj na kraju komada s Miljom je neophodan da bi Pile odrastao, uzeo odgovornost za nešto u životu. Takva je većina našeg naroda.“
Moderatorka Perić je potom pozvala dramaturškinju Anu Ogrizović iz publike da postavi pitanje. Ogrizovićeva je zamolila Neškovića da obrazloži svoju tezu kako „dobra emocija može da približi bilo koji tekst publici“: Često se susrećem sa situacijom gde ne mogu da približim „ozbiljnije priče“ vršnjacima pošto se osećaju zaisećno i žele da gledaju nešto „laganije, da se opuste“. Kako mi, kao mladi dramaturzi, možemo da prevaziđemo ovaj jaz sa publikom“?
Nešković je podvukao kako treba naći humor u svakoj situaciji: „I Jan Kot je primetio kako je besmisleno raditi bez humora, živimo odavno u društvu koje ima ograničen raspon pažnje, i ključ je u humoru. Ja ne smatram ovu priču komedijom nijednog trenutka, ali uspeh Minje Peković u ulozi Milje je u tome što može tragediju jedne osobe da pretoči ljudima koji ne znaju šta je Goli otok. Ljudi uživaju u prepoznatljivoj emociji, stoga je i ključ u međusobnim odnosima koji su uvek duhoviti. Ja to razumem, pa mogu da prenesem priču i tvojoj generaciji“, zaključio je Nešković na kraju.
