U razgovoru nakon predstave “Moje pozorište”, u izvođenju beogradskog “Ateljea 212” (tekst i režija Boris Liješević), koja je odigrana četvrte takmičarske večeri 46. “Borinih pozorišnih dana”, učestvovali su sam reditelj (koji je i jedan od protagonista u komadu), te glumci gostujućeg ansambla Ana Mandić, Branka Šelić, Vojin Ćetković, Nebojša Ilić i Bojan Žirović. Razgovor je moderirala dramaturškinja Jelena Gavrilović.
Jelena Gavrilović: Dobro došli na šesto festivalsko veče “Borinih pozorišnih dana i na razgovor o predstavi “Moje pozorište” po tekstu i u režiji Borisa Liješevića. Za početak, zanima me, budući da se predstava zasniva na izrazito ličnom materijalu reditelja, koliko je rad na probama bio drugačiji od rada na nekom unapred napisanom dramskom tekstu i da li ste imali prostora da svojim iskustvom, improvizacijom i predlozima utičete na konačno uobličavanje predstave?
Branka Šelić: Kada je radio “Čekaonicu”, tu je Boris imao autentične monologe, pa smo stvarali, a ovde je baš imao napisan tekst, tako da smo mi pošli od tog predloška.
Bojan Žirović: Ali, bilo je i improvizacije.
Ana Mandić: Počeli smo od teksta, nismo ga se uvek nužno držali, ali nam je on bio kao neki okvir preko kojeg možemo dalje da maštamo i stvaramo.
Jelena Gavrilović: Borise, s obzirom na to da ste u jednom intervjuu izjavili kako smatrate da je pozorište ranije bilo slobodnije i hrabrije, da li je ova predstava, u kojoj se vraćate sebi i sopstvenim iskustvima, na neki način odgovor na nešto što vam je nedostajalo u savremenom teatru?
Boris Liješević: Hvala vam na pitanju i pozivu na ovaj festival koji, osim lepog imena, ima i lepu priču, ali hvala i na divnoj reakciji publike posle predstave, zaista nam je bilo veoma drago i velika je čast igrati ovde. Što se tiče vašeg pitanja, jeste ovo sigurno odgovor na ono što mi je nedostajalo, to je nešto za čime zam čeznuo dosta dugo, da nekako uspem da nađem jednu nit kroz sve moje materijale, napravim strukturu od koje ću krenuti, a da to bude iz ličnog iskustva. Čini mi se da ceo život idem ka tome, kroz rad na tuđim iskustvima u predstavama koje sam radio, došavši do toga da svako sam sebi može da bude materijal za rad. Dok slikari i pisci mogu da slikaju i pišu o onome što im je na umu, u sećanju, u nesvesnom, da izvlače stvari iz sebe, dotle smo mi u pozorištu veoma često okrenuti tuđim tekstovima, drugim tekstovima. E, sad, moja je želja uvek bila da čovek na sceni igra sebe.
Jelena Gavrilović: A, šta je po vašem mišljenju potrebno da se dogodi sa intimnim iskustvom da bi ono prestalo da bude autorova ispovest i postalo pozorište koje se tiče i drugih ljudi?
Boris Liješević: Voleo bih da znam odgovor na to pitanje… Ali, mogao bih da kažem samo da smo se, kada je počela da se igra predstava u “Ateleju 212”, i kada je počela da dolazi pozorišna publika koju to interesuje, pitali da li će ova predstava biti zanimljiva i publici koja nije pozorišna. Koja ne razume priču o stereotipima, kompromisima, “uzmeš jedan tekst pa završiš sa nekim drugim” itd. Ali, evo, svaka izvedba nailazi na divan odjek i drago nam je kad prepoznamo da publika razume, kad u njoj nalazimo svog sagovornika i kad se ljudi prepoznaju u tome.
Jelena Gavrilović: Nebojša, vi igrate Borisa Liješevića, kako je izgledala izgradnja tog lika?
Vojin Ćetković: Još uvek ga gradi… (smeh u publici)
Jelena Gavrilović: Da dodam Nebojša, da li ste radili na Borisovoj ličnosti ili ste pokušali da stvorite dramski lik koji može da postoji odvojeno od Borisa?
Nebojša Ilić: Pa, baš na tu temu na ovim okruglim stolovima, i Vojin je to super rekao, smo svi primetili to kako se to “Moje pozorište” ne odnosi samo na pozorište Borisa Liješevića, nego, ako bog da, i na naše pozorište i životno iskustvo koje gledamo da utkamo u ovu našu predstavu. I ovde ima, ako smem tako da kažem, jedan deo autorstva koji preuzimaju glumci, načinom na koji učestvuju u ovoj predstavi. A, onda, kao npr. večeras kada postoji odjek u publici, to postaje “naše pozorište”. I onda mislimo da, bez obzira na to da li se neko bavi pozorištem, može da učestvuje u tom našem pozorištu. Ovo je meni možda i nešto najdraže što sam u životu radio, to volim da naglasim, iako sam u teatru više od trideset godina. Jer, na neki način, ova vrsta rada i ova vrsta predstave najviše liči na ono kako ja zamišljam pozorište. Liči na neku vrstu “zajedničarenja”, deljenja “jedni sa drugima”, da nismo mi na sceni pametniji od ljudi u sali pa treba da im otvaramo oči, nego da svi delimo jedni s drugima i da smo tu jedni za druge. I, da je ta privilegija da možemo da se “ogrejemo” svi zajedno o neku priču ili o neku temu, nešto što najviše mislim da smo ovom predstavom pogodili.
Jelena Gavrilović: A, mislite li da toga nema dovoljno u našem pozorištu?
Nebojša Ilić: Mislim da je naše pozorište dosta okrenuto tome da nešto kritikuje, pokazuje da je pametnije od ovih u sali, da je pretenciozno, koncentrišemo se na neka nova čitanja, pa su tu neke razne pozorišne mode. To ide uz pozorište, ono stalno traži neku kurentnu “robu”, šta je trenutno na ceni, na šta se ugledamo u nekom vremenskom okviru… Tako da je ovo nastalo iz duboke Borisove potrebe da progovori, da napravi predstavu koja će ličiti na nega. I samo njegovo učestvovanje u predstavi i ogroman rizik, žrtva i ulog, to je stvarno neka vrsta malog praznika za nas, jer ne pamtim kada sam u skorijoj prošlosti gledao ovakvu predstavu.
Jelena Gavrilović: Vojine, vaš lik pripada stvarnoj biografiji autora, ali na sceni postaje dramski lik. Kako ste pristupili građenju njegovog unutrašnjeg sveta, posebno imajući u vidu da o njemu najvećim delom saznajemo kroz sećanja… Koliko vam je bilo važno da otac u predstavi dobije neku svoju istinu, koja možda nije ista kao sinovljeva.
Vojin Ćetković: U ovoj ulozi ima raznih elemenata raznih očeva. Pošli smo od toga kakav je Borisov otac i onoga što je on o njemu napisao u tekstu. Međutim, tu su i iskustva mog oca, moja lična iskustva kao oca, tako da sam to shvatio poprilično lično. Za razliku od Borisove namere da glumac igra samog sebe, ja ne volim tu vrstu pozorišta, tj. ne da ne volim, nego sam više sklon ovom drugom, malo povišenijem pozorišnom izrazu, tako da mislim da smo se dobro snašli. Ta njegova dokumentarna gluma i ova moja, malo “povišena”, izrodila je dobru meru. Izbegavao sam da imitiram njegovog oca, ali i svog oca, pa i sebe, nego je prosto izgrađen lik čoveka koji ima probleme koje ima. Ono što je jako bitno, to su kolege sa kojima delim scenu, ne samo scenu nego i dileme. I obično, kako Nebojša krene to se dalje razvija, on nas vodi kroz predstavu, ali se jako dobro slušamo i drugačije je i uvek inspirativno da su to uvek neki drugi tokovi, neka druga iskustva i momenti koji su istiniti. Često me neka rečenica ili gest probode kroz grudni koš. I uvek je nekako bilo istinito i bolno.
Jelena Gavrilović: Oseća se to u predstavi… Koliko je Borise za vas bilo značajno da, kroz taj odnos oca i sina, istražite ne samo sopstveno odrastanje nego i način na koji od roditelja nasleđujemo neke obrasce ponašanja?
Boris Liješević: Vraćam se na ono što sam rekao da želim da glumac “igra sebe u predstavi”, zapravo bih da budem precizniji, hteo sam da kažem da glumac “sve igra kao da igra sebe”. To je neka važna razlika. A, što se tiče ovoga, mi koji smo rođeni sedamdesetih i osamdesetih godina pripadamo generaciji čiji su očevi gradili ovu zemlju, verovali u jednu ideju i često je u mojoj generaciji da taj način života nije ostavljao mnogo prostora za provođenje vremena sa decom i porodicom. U ovom vremenu se propagira da očevi provode više vremena sa svojima. Primetio sam da mnogi ljudi u našim generacijama prepoznaju taj manjak vremena proveden sa ocem i, evo, i ova predstava je dokaz tome i tom vremenu, tim odnosima, neizgovorenim rečenicama. Gledajući predstavu, uvek iznova prolazim kroz to.
Jelena Gavrilović: Ana, kako ste vi razumeli funkciju svog lika i njegov odnos u Borisovom suočavanju sa sobom?
Ana Mandić: Ako mislite konkretno na “Dar”, a ne na “Malog Borisa”, svi ga imamo, tu je, nekad smo u dobrim odnosima s njim, nekad nismo. Divno je što Boris to uopšte to prispituje i što ga je uveo kao neki odvojeni odnos gde on ima neku borbu i prepispitivanje sebe i svog dara, i njegove funkcije u svom životu.
Jelena Gavrilović: Pitanje za Branku - porodični odnosi u predstavi nisu predstavljeni samo kroz bolne događaje, već i kroz humor, pa kako ste vi pronalazili meru između komičnog i emotivnog u građenju lika majke, a da nijedna od tih dimenzija ne potisne jedna drugu?
Branka Šelić: Držala sam se toga da je najvažnije da odigram Borisov doživljaj tih drastičnih scena u kojima se pojavljuje majka. Morala sam da negde u sebi pronađem stub razumevanja, ali je to najviše došlo kroz tu neku zajedničku igru. Moj lik ima samo “fleševe” i uporište sam nalazila u par scena gde nisam imala teksta. Tu sam negde pronašla majku kakva ona jesta, a ovo ostalo su samo doživljaji.
Jelena Gavrilović: Bojane, kada igrate ličnost iz nečijeg stvarnog života, koliko vam činjenica da su ti događaji zaista preživljeni utiče na na glumačku slobodu - da li osećate veću odgovornost prema autentičnosti ili vam ta pozorišna fikcija omogućava da se od njih udaljite?
Bojan Žirović: Više smo se oslanjali na pozorišnu fikciju, Boris je tu usmeravao kroz tekst koji je doneo. Sticajem okolnosti poznajem njegovog brata, ali nije mi to bio neki teret, već smo pravili tu neku fikciju u tom nekom našem međusobnom odnosu.
Jelena Gavrilović: Na kraju, može li Borise umetnik da bude uspešan, a da istovremeno oseća da još uvek nije napravio ono što je zaista želeo?
Boris Liješević: Mislim da je to o čemu pričate neki motor, odnosno neki motivator da se ide dalje, da se stalno traži više. I često u tom smislu zamišljam Novaka Đokovića kojima dvadeset četiri gren-slem titule i juri dvadeset petu, a oseća da ako je ne osvoji, kao da ništa u životu nije uradio.
Jelena Gavrilović: Hvala vam na razgovoru.
