U razgovoru nakon predstave “Božji ljudi” (Narodno pozorište, Beograd, režija Jug Đorđević), koja je odigrana druge takmičarske večeri 46. “Borinih pozorišnih dana”, učestvovali su glumci gostujućeg ansambla Vanja Ejdus, Iva Milanović, Jelena Blagojević, Aleksandar Vučković, Nedim Nezirović i Novak Radulović. Razgovor je moderirala dramaturškinja Jelena Gavrilović.
Moderator Jelena Gavrilović pitala je na početku “okruglog stola” glumce: kako je izgledao proces rada na predstavi i koliko je glumački sve bilo zahtevno?
Aleksandar Vučković: Bila je borba. Ovo jeste bio jedan nekonvencionalan pristup, ne samo Bori Stankoviću, nego generalno pozorištu. Ta narativna forma nije nešto što je blisko nama glumcima, tako da, što se mene lično tiče, bilo je teško da se do kraja “pustim” u to, vuklo me da malo “zadramim”, odnosno da tu ima malo drame. Negde smo uspeli da to iščačkamo, negde nam je Bora malo dao, negde smo se sami izborili, ali u suštini to jeste nešto što je bit i suština našeg posla. Mi na prvoj godini fakulteta radimo to “pričanje priče”. Zato smo morali da se vratimo na fabrička podešavanja i da vidimo kako je to kad se svi okupimo oko vatre i pričamo. Bora Stanković, kao majstor priče, a pre svega kratke priče, nam je zaista bio pogodno tle za istraživanje i meni se lično prosto otvorio univerzum. Nisam prethodno imao prilike da se uhvatim u koštac sa Borinim opusom, ali kada sam video šta sve tu ima od kratkih priča, shvatio sam da je svaka priča film za sebe. Uživao sam u ovom procesu. Sa Jugom Đorđevićem sam bio na fakultetu, radili smo zajedno na klasi, poznajemo se. On je po mom mišljenju vodeći mladi reditelj, možda i u regionu, a kod nas sigurno. Zaista imam da kažem sve najlepše o ovom procesu i Bori.
Novak Radulović: Dodao bih da smo svi mi pre ovoga bolje bili upoznati sa Borinim dramskim opusom, a manje sa pripovetkama. Imao sam priliku da tokom procesa rada na ovoj predstavi pročitam mnoge Borine pripovetke, moram da kažem da to deluje impresivno. Čitajući njegove priče, shvatio sam da Bora ima specifičan jezik, koji je neverovatan, kako u odnosu na vranjski kontekst, tako i generalno po nekim nekim životnim pitanjima. Uživali smo u radu i do mnogih rešenja dolazili preko improvizacija. Cela ekipa je sjajna. Od starta smo shvatili da će sve ovo funkcionisati kako treba, samo pod uslovom da radimo timski, što se i pokazalo.
Nedim Nezirović: Možda nije zgoreg pomenuti da je ovaj proces trajao tri meseca, što je neuobičajeno za pozorišne uslove, zbog te neke hiperprodukcije koja je do prošle sezone bila prisutna u Narodnom pozorištu. Uživali smo u radu, dotakli skoro sve što je Bora ikada napisao. Čini mi se da spoznajem da je to jedan svet, da se neki likovi ponavljaju u njegovim dramskim i drugim proznim delima, dobijate još dublji utisak o vremenu i svetu koji je on stvarao. Ova predstava, osim što priča o jednom vremenu, priča i o slobodi i oslobađanju. Ovo je negde i za nas bio neki čin otpora. Ono što Bora jeste pisao je taj krug oslobađanja i borbe sa slobodu koji, čini mi se, na ovim prostorima ne prestaje. Predstava jako dobro korespondira sa vremenom u kome smo je stvarali, mislim da ima i taj neki “ton” više koji se lepo čuje i kod publike koja predstavu gleda.
Vanja Ejdus: Ono što je atipično za rad u pozorištu je to što kod ovog komada nije bilo dramatizacije. Obično kad počnemo da radimo predstavu, dobijemo neki vid dramatizacije, a mi smo dobili samo pripovetke. I onda smo se samo jako dugo “igrali”, čitali priče naglas, radili domaće zadatke, improvizacije, radili dosta na scenskom pokretu sa Milicom Cerović, mnogo smo istraživali i tek na kraju je to počelo da s sklapa u svet koji ste videli. A, ostalo je puno i Bore, što je bila rediteljska ideja. Znamo da je ovo izazovno, i za nas i za publiku, ovo traži od publike visok stepen koncentracije u vremenu kada je malo ko ima. Predstava traži od nas da budemo u pripovedanju, što je izuzetno teško za glumce. Iako možda deluje jednostavno, to je nama bilo teže nego da napravimo lik. Istovremeno traži od publike strpljenje i pažnju. Tako da ko uđe spreman na strepljenje i koncentraciju, a to znamo po reakcijama publike, tada vas predstava uvuče. Ko nema strpljenja da sluša (kao što neko nema strpljenje da čita), iz predstave se lako ispadne. Mi smo svesni toga, išli smo namerno na to i to je jedna vrsta specifičnog teatra koji zahteva gledaoca budnog i prisutnog.
Jelena Blagojević: Dugo smo pripremali predstavu na taj način što nismo radili po Borinom tekstu, nego smo prepričavali monologe. U nekom trenutku smo smatrali da ćemo na taj način napraviti dramatizaciju, iz nekog privatnog, savremenog ugla, ubacujući dodatni tekst, ali smo onda shvatili da je mnogo bolje ono Borino i rekli “nema modernog, samo Borino”. Tako da smo dosta dugo eksperimentisali s tim i ono što je meni bilo najzanimjivije jesto to da je svaka priča za sebe, da se priča na drugačiji način, što je od početka i bio rediteljski koncept. Praktično je svaka priča kao druga predstava. Meni je ovaj glumački zadatak sigurno bio najzahtevniji do sada, ali mi je istovremeno bilo izazovno i zabavno. Mnogo volim da igram ovu predstavu, jako sam zahvalna Jugu Đorđeviću što je napravio ovako nešto, što je okupio ovu ekipu.
Iva Milanović: Mogli bismo stima da pričamo o ovoj predstavi, kao što smo satima, sa velikom dozom intimnosti i bliskosti, radili na tome da se ta scenska privatnost negde i oseća dok se predstava gleda. “Story telling” je toliko zahtevan… Moraš da budeš vrlo precizan u radnji, sa jakim odnosom prema onome što izgovaraš da bi održao pažnju publici. Na sve to dolazi arhaičan jezik na momente. Jeste bilo puno prepreka, ali smo se izborili s tim. Predstava traži timski rad sve vreme, sve nas maksimalno uključene od početka do kraja, gde se sve vreme pratimo, slušamo i brinemo o svemu. Nije ovo predstava - aha završila sam scenu i sad ću na cigaret pauzu, nego si sve vreme “unutra”. Dva sata si u punoj koncentraciji, samo izlaziš da se presvučeš i vratiš se. Jug se, kao pametan čovek, što privatno što pozorišno, upustio u tu nepoznanicu sa nama. On jako ume da radi s glumcima i nama je bilo prelepo kada nas je poveo u sve ovo, uz puno slobode za glumce.
Vanja Ejdus: Šta je zapravo ovde bilo teško. Mi smo svi naučeni da radimo svoje likove, da imamo glumačke odnose, situacije, radnje na sceni, a ovde je zapravo najvažnije - scensko prisustvo. Kad se lišiš svih tih elemenata na koje si navikao u drugim predstavama, dolaziš do nečega što je jako teško postići, a to je zapravo verovanje da si ti tu prisutan, da govoriš misao i da se ne hvataš ni za jedan element na koji si od ranije naučen. Ovde se to scensko prisustvo izdvaja posebno kao jedan glumački stub.
Jelena Gavrilović: A, koliko su, negde, vaši lični predlozi ili asocijacije uticali na izgradnju likova i na samo uobličavanje predstave?
Iva Milanović: Svi mi smo, zajedno sa Jugom i ostalim saradnicima na predstavi, bukvalno došli i bilo je ono: šta ćemo sad za ovu priču, šta za onu, dobijali smo domaće zadatke, smišljali sami kod kuće neke stvari, bukvalno kao na akademiji.
Vanja Ejdus: Pričali smo o sebi puno.
Aleksandar Vučković: Imala je ova predstava razne metamorfoze forme. Ćak je bilo i ideje, i to desetak dana pred premijeru, da neke naše lične priče idu između, mnogo drugačijih ideja, neke su priče otpale… Meni je najznačajnija ta sloboda koju sam osećao i koja nam je bila data od reditelja. Jug nas je stalno rasterećivao od očekivanja. Siguran sam u jedno, da ovo jeste autentično pozorišno iskustvo.
Nedim Nezirović: Zanimljivo je, kad se postavi zadatak pred autora i pred glumce da imperativ u radu bude - na koji način mogu da ispričam priču. Koja su to sredstva u pozorištu, ako “skinemo” sve, da možemo da ispričamo priču. Pa, imate neke scene koje ulaze u dramski dijalog, scene gde slušate priču a gledate neku sliku koja je eho te priče, pa to stvara neku vašu sliku u glavi, hoću da kažem da smo se sve vreme time bavili.
Jelena Gavrilović: Imajući u vidu da se početak predstave dosta razlikuje od ostatka, da je nevezana za Borin tekst, kako ste se odlučili da baš tu priču o vama ostavite?
Vanja Ejdus: To je odlučio reditelj u saradnji s dramaturgom. Svako od nas je ispočetka imao svoju ličnu priču, ali je ostala samo moja na početku. To je kao neki “metapočetak”, jedna od priča o jednoj osobi, kao što posle pričamo o Taji, Ljubi, Nazi, tako smo počeli pričom iz našeg života. S tim što je ta moja priča do pola istinita, a u jednom momentu priča o meni postaje fikcija. Uvodi publiku u temu smrti, namerno su izvučeni pop, krst, druge metafore. Dramaturg i reditelj su izvlačili motive iz moje priče o mom životu koji su mogli da se povežu sa celom predstavom.
Novak Radulović: Meni je glumački zadatak da tu na početku pričam o Vanji, koju do negde poznajem, a od negde ne, ali je univerzalnost u tome da vidimo šta ćemo sa sudbinama tih nekih likova koje su davno bile. A tu je i ta povezanost sa sadašnjim vremenom, sa čitanjem i poimanjem smrti, zadušnica…
Aleksandar Vučković: Dobijamo razne komentare za taj početak, šta smo i kako mogli da uradimo, ali imali smo apsolutno poverenje u reditelja, i dalje ga imamo, da to bude nešto što počinje i završava priču.
Jelena Gavrilović: A, koliko vam je bilo teško, na nekom ličnom nivou, da razumete sudbine tih nekih ljudi, da li ste mogli da pronađete paralele sa savremenim dobom?
Novak Radulović: Mi smo mnogo pričali u toku ovog procesa, priče iz raznih vizura i pobuda, npr. šta se dešavalo u vezi s nečim mom ocu kad je bio mlad itd. To je u jednom momentu poprimilo nenormalne razmere. Dešavalo se da imamo probu i da pet sati samo pričamo, samo pričamo šta se desilo ovome, šta onome, s ciljem da kroz razumevanje sudbina mnogih drugih ljudi bolje razumemo sudbine onih iz tekstualnog predloška.
Vanja Ejdus: I počeli smo mnogo da primećujemo prosjake po gradu.
Konstatacija iz publike: Božji ljudi su svuda oko nas. Zato je i dobra metafora taj početak i izlazak glumaca iz publike. Ko je to osmislio?
Svi: Reditelj…
Nedim Nezirović: Čini mi se da smo kroz ovaj proces ušli malo dublje u taj svet. Ovako, kad pomenete Boru, vama uvek u glavi prvo bude kafana i dert, ali sam kroz ovaj proces uočio koliko je to nepošteno. Mrak koji Bora nosi, erotika koja je puna u njegovim komadima, priča o suživotu dve kulture… Petsto godina pod Turcima i sad svi misle da su ljudi ovde “savijeni” išli toliko vekova. To nije tačno, postojao je taj neki suživot i čini mi se da je to zapravio put da osetimo kakav je život tada bio i koliko je jednom malom narodu trebalo da podigne crkvu kao metaforu slobode. Jug je išao vrlo minimalistički kroz rad, scenografije skoro da nema, a čini mi se da je atmosfera tog groblja i tog prostora izuzetno, izuzetno prisutna.
Jelena Gavrilović: Hvala vam na razgovoru.
