Protojerej-stavrofor Miroljub Srb. Ružić: Staro, staro mi dajte!

Tek što sam pogledao prosleđeni video iz svog rodnog Vranja, obuzeo me je osećaj sramote, težine i neke tihe neverice, kao da sam se odjednom našao pred slikama koje su mi više nego strane. U tim kadrovima, koliko god ih pažljivo gledao, nema ni jednog lica iz starih vranj(an)skih porodica, onih koje sam nekad prepoznavao ne samo po imenu, nego i po držanju, načinu hoda, po nekoj urođenoj uzdržanosti i tihoj dostojanstvenosti koja se nije morala objašnjavati.

Sve je delovalo kao da je taj stari sloj grada, koji je imao svoju meru i svoj nepisani red, negde usput iščezao ili se povukao u stranu, bez buke i bez objašnjenja.

I u tom utisku, koliko god bio težak i složen, javlja se i osećaj da je taj grad, nekada oblikovan rukom i duhom starih patrijarhalnih Vranjanaca, među kojima su i generacije mojih predaka, vremenom promenio svoje lice do neprepoznatljivosti, kao da je jedan sloj života potisnut drugim, koji nije nastao prirodnim tokom, već naglim i nasilnim prekidom kontinuiteta, te su ga dođoši i čuzezemci nametnutim nasilništvom oteli od starosedeoca.

Za sobom su, u tom mom utisku, ostavili samo fragmente jednog sveta: miris starog duvana, škripu kapija koje se više ne otvaraju na isti način, i daleku, gotovo izbledelu senku vremena u kome je svaka kuća imala svoju priču, a svaka priča svoje ime i svoju težinu.

Pogledavši likove prikazane na ovom video-snimku, ne mogu a da se ne setim reči nas starih Vranjanaca i našeg oštrog, ali često duhovitog načina da opišemo nestarosedeoce oko sebe: jabandžije, naodnici, doodnici, miđiraci, kurtališi, kudelci, babanedci, čivtarci, goljaci, prljavaci, ćutukci, pazardžije, čergari, torbeši, kutališi, kletnici, kučkarci, pezevenci, bašibozuci, krpetine, katrandžije, kerpiči…

Slivali su se sa svih strana, donosili svoje prostačke i goluždračke navike, dok mi iz starih vranj(an)skih kuća još uvek sa setom pamtimo ko su bili naši preci i čija su već davno zaboravljena imena stajala na zidovima crkvenih ktitora i dobrotvora, nad dućanima, zdanjima, kapijama, spomenicima na Šapranačkom groblju…

Ima još naziva za ovu vrstu polu-četvrtine-polu sveta, ali ove su mi prve pale na pamet. I dobro je da se ne zaborave. Jer reči su poslednji čuvari vremena koje nestaje. Kada se izgube reči, gubi se i originalnost izraza, a imenovani svet i pojmovi postaju norma i svakodnevica.

Skoro da i nema više nas koji smo rasli u autentičnim patrijarhalnim vranjskim porodicama starih efendija i trgovaca. Sve nas je manje, kao sveća koja dogoreva na vetru. Ali dok pamtimo priče, običaje, izraze i ljude, još uvek traje ono staro Vranje, ne u ulicama i kućama, već u nama.

A kad i nas jednom nestane, ostaće bar poneka zabeležena reč da posvedoči da je postojao jedan svet koji se nije isključivo merio bogatstvom i brojem, već starim poreklom, obrazom i pamćenjem.

Nedavno sam slušao vranjske pesme u izvođenju Vasilije Radojčić, i u tom glasu, u toj staroj i dostojanstvenoj tuzi, kao da se ponovo otvorio ceo jedan svet mog kraja, onaj koji više ne živi u stvarnosti, ali živi u sećanju i u tišini koja je ostala posle njega.

I onda, nasuprot toj pesmi, naiđe nešto sasvim drugo, mučan, gotovo težak prizor sa video snimka, u kome više nema ni senke onog starog reda, mere i dostojanstva. Sve deluje kao da je izmaklo svom prirodnom poretku: pokreti bez smisla, reči bez težine, lica bez one unutrašnje uzdržanosti koja je nekada, makar tiho, držala svet na okupu.

Umesto onog poznatog osećaja mere, javlja se nemir koji ne prestaje da se razliva, i neka grubost koja ne bira ni vreme ni mesto, kao da je sve postalo dozvoljeno samim tim što više ništa nije sveto, ni u malom ni u velikom. Rasulo ne izgleda više kao trenutak, nego kao stanje, kao da je nešto što je nekada imalo svoje jasno mesto, svoj red i svoje ime, sada izgubilo i oblik i značenje.

I tu, možda najbolnije, nestaje ne samo slika jednog kraja kakvog ga pamtim, nego i ona unutrašnja mera po kojoj se uopšte razlikovalo šta je pristojno, a šta nije. Kao da je izbledela i sama svest o tome da je postojala granica, tanka, ali jasna, između lepog i ružnog, između stida i bezobzirnosti, između onoga što se prećuti i onoga što se bez razmišljanja izbaci u svet.

Ta lepota koja se rađa u uzdržanosti i čekanju, u razumevanju onog nedorečenog što lebdi između, kao da je bila moguća samo tu, u našem vranj(an)skom kraju. Tako mi se uvek činilo dok sam tamo odrastao, kao da je sam vazduh učio čoveka da ćuti kad treba, da oseti pre nego što izgovori, da sačeka da se smisao sam otkrije. Ništa se nije žurilo, ni ljubav, ni reč, ni život.

Danas je taj pejzaž skoro neprepoznatljiv. Nema više kaldrme što pamti korake, ni šan-duda što pravi senku dugu koliko i sećanje, ni šimšira koji čuva dvorišta. Nestali su zidovi na kojima su se sušili listovi duvana, upijajući sunce i vreme, uz ono poznato vranjsko žuto cveće što je znalo da bude skromno i uporno u isto vreme. Nema više ni žena koje su u rano jutro čistile ulicu pravom metlom od pruća, zalivajući prašinu svežom vodom iz kondira, kao da time uređuju svet ispred svojih kapija, kapidžika i kuća.

Iščezli su i kujundžije, i kovači, i užari, i jorgandžije, i saračlije, i puškari, i limari, i kamenoresci, i bojadžije, i gvožđare, i podovi namazani olajem koji su mirisali na trud i trajanje. Sve je to danas prekrila neka druga vrsta buke, banalnost i prostakluk što gutaju meru, tišinu i stid. Ono što je nekada bilo prirodno, postalo je suvišno, a ono što je bilo vrednost, proglašeno je za slabost.

Zato zahvaljujem Bogu što sam uz duh starog Vranja vaspitan i odrastao, što sam tu iščezlu patrijarhalnost imao u kući, u dvorištu, u porodici. Ona me je naučila da lepota ne mora da viče, da osećanje ne mora da se razotkrije do kraja, i da ono najdublje uvek ostaje negde između, kao magla u dolini, kroz koju se ne vidi sve, ali se sve sluti.

(Tekst je prvobitno objavljen na portalu "Stanje stvari")