Knjiga Non imprimatur ili Cenzura u bibliotekarstvu i izdavaštvu, autora Dejana Vukićevića, je knjiga o istoriji cenzure, od postanka čovečanstva do danas, u svim njenim pojavnim oblicima, mimikrijama, deformacijama, ali i "svetlim stranama" cenzure, kao što je npr. obavezni primerak knjige u bibliotekarstvu, rečeno je u sredu na promociji koja je priređena u Vranju, u organizaciji Biblioteke Bora Stanković.
Da bi se imala predstava o čemu je zapravo reč, podsećanje da je žiri koji je Vukićeviću za ovu knjigu nedavno dodelio Nagradu Dejan Medaković konstatovao da je reč o "leksikonu, enciklopedijskom priručniku, bibliografskom, političkom i anegdotskom štivu, ali iznad svega potresnoj i uzbudljivoj priči koja ponire u najdublje kutove čovekovih mračnih strahova".
U knjizi su posebno istaknuta drastična, institucionalna i van-institucionalna suđenja knjigama i njihovim autorima i drakonske kazne koje su morali da pretrpe - među njima su Flober, Bodler, Džojsu, Lorens, Šiler, ali i naši književnici Ivan Ivanović, Gojko Đogo i Momčilo Selić.
Reč je o delu objavljenom u saradnji dve bibliotečke ustanove - Biblioteke Vlada Aksentijević u Obrenovcu i Biblioteke Dimitrije Tucović u Lazarevcu u tiražu od 500 primeraka 2019. godine.
Tiraž je brzo "planuo" i knjiga je drugo izdanje doživela 2021.
Moderatorka razgovora sa autorom dr Dragana Milunović, zamenica upravnika Narodne biblioteke Srbije, kazala je da promocije ove knjige u startu nisu bile zamišljene u formatu klasičnog predstavljanja knjiga, sa katedarskim izlaganjem samog autora i uz učešće kritičara, već da je ideja bila da se dinamika promocijama doda na taj način "što bi se sadržaj knjige predstavio kroz format razgovora".
"Ova knjiga nastala je na temeljima Dejanovog stručnog rada koji je pisao za ICSL međuanrodni stručni skup bibliotekara u Sarajevu koji je okupio 'Jugoslaviju u malom'.
Na jednom od tih događaja doživeo je ovacije naše i regionalne stručne javnosti sa radom koji je bio preteča ovoj knjizi.
Odatle je potekla ideja da tu temu bliže prouči, što je rezultiralo knjigom pre dve godine", rekla je Milunović.
Vukićević je kazao da ga "nikada nije uzbuđivalo, ni privlačilo nešto što je obično", već "ono što iskače, što je neobično".
"Tako su zavičajni fondovi u bibliotekarstvu nešto što iskače, oni su ono po čemu se jedna biblioteka razlikuje od druge.
Tako sam ja došao na ideju da se pozabavim jednom neobičnom temom, koja je praktično pionirski poduhvat, jer mi nemamo nijednu monografiju na temu cenzure u bibliotekarstvu, nekako je ostala na margini", kazao je Vukićević.
Knjiga Non imprimatur sastoji se od dvadeset poglavlja koja sistematski prate sva bitna pitanja koja se odnose na temu cenzure.
Na kraju knjige postoji lista - građa za bibliografiju na kojoj se nalazi impozantnih 670 prikupljenih bibliografskih jedinica.
"U uvodnom delu tog poglavlja ogradio se od mogućnosti da je ovu temu celovito sagledao i kompletirao", rekla je Milunović.
Odgovarajući na pitanje koliko mu je literatura zapravo bila dostupna i kako je dolazio do nje, Vukićević je kazao da mu je u izvesnom smislu posao otežalo nedovoljno poznavanje engleskog jezika imajući u vidu činjenicu da je najveći deo literature o cenzuri potiče sa anglosaksonskog područja.
Ali, šta je zapravo toliko intrigantno u temi cenzure, i o tome je govorio Vukićević, i to a pro po psihološkog podteksta ove teme.
Vukićeviće je govorio o slučajevima cenzure na konkretnim primerim - kroz primere cenzure širom sveta, ali i na prostoru bivše Jugoslavije, s posebnim osvrtom na dva slučaja koji predstavljaju paradigmu funkcionisanja ovog fenomena - slučajeva književnika Ivana Ivanovića i Gojka Đoga.
"Kada sam počeo da se bavim ovom temom shvatio sam a je cenzura stara koliko i čovečanstvo.
Suština cenzure jedste da mora da postoji centar moći, ako ga nema, nema ni cenzure.
On može biti država, vlada, vlast, vojska, crkva, na mikroplanu to može biti u sklopu nekog kolektiva.
Ona se u današnje vreme sve više mimikrira, čovečanstvo napreduje u tehnološkom smislu i danas čovek lakše shvata momenat kada je cenzurisan", rekao je Vukićević.
Jedno od zanimljivih pitanja kojim se Vukićević bavi u knjizi Non imprimatur jeste i pitanje autocenzure.
"To je posebno zanimljiv fenomen, s aspekta cenzora to je najuspešniji akt koji on može da izazove, odnosno da natera nekog da on sam sebe spreči u objaljivanju ili činjenju nekog akta.
Tu, praktično, nema tragova, pa samim tim nema ni zločina", naveo je Vukićević.
Govoreći "o svetloj strani cenzure" on je naglasio da se cenzura ne može posmatrati crno-belo.
"Recimo, jedan od najjačih primera pozitivne strane cenzure je obavezni primerak za biblioteke", dodao je i to obrazložio.
Specijalni bibliotečki fondovi postojali su u više zemalja, a pre svega u Sovjetskom Savezu i imali posebne oznake (uglavnom tipa Zabranjeno za masovno izdavanje).
"S druge strane, samo prisustvo takve literature u bibliotekama ukazivalo je na jednu vrstu svesti da je nešto što je izdato potrebno da bude sačuvano, iako ne može da se javno izdaje.
Takvi fondovi nastali su po analogiji i u bibliotekama u Srbiji - Biblioteci Matice srpske i Narodnoj biblioteci Srbije", konstatovala je Milunović.
Istražujući za ovu knijgu Vukićević je konsultovao i "žive izvore", starije kolege koje su svojevremeno svedočile takvim događajima.
Autor Vukićević je voditelj Fonda stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije.
Za knjigu Non imprimatur ili Cenzura u bibliotekarstvu i izdavaštvu, ove godine nagrađen je Nagradom Dejan Medaković koju dodeljuje izdavačka kuća Prometej u Novom Sadu, a podrazumeva preplet sklonosti ka literarnom, ali i sklonost ka obradi teme koja je prilično stručna u bibliotečkoj oblasti.
Uz nagradu ide krilatica "Za večno pamćenje", tako da je cenzura predstavljena kao nešto što će uvek intrigirati publiku.
Promociju knjige u Vranju organizovala je JU Biblioteka Bora Stanković.
O autoru
Dejan Vukićević (Kraljevo, 1965) diplomirao je na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti, magistrirao i doktorirao na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je na personalnim biografijama trideset srpskih književnika. Objavio je knjige Bibliografija priloga u kraljevačkoj književnoj periodici (Knj. 1 Osvit–Oktobar–Slovo, 200; Knj. 2 Povelja 1971–2000, 2001); Bibliografija Matije Bećkovića i Bibliografija Dragana Lakićevića (Dereta, 2006); Delo: 1955–1992 : bibliografija (Institut za književnost i umetnost, Narodna biblioteka Srbije, Matica srpska, 2007); Prvih 20 godina: bibliografija Grafičkog ateljea Dereta (Dereta, 2008); Bibliografija Nikolaja Timčenka (Zadužbina Nikolaja Timčenka, Kulturni centar Leskovca, 2008); Bibliografija Branislava Petrovića (Gradska biblioteka Pančeva, 2009); Bibliografija Dobrice Ćosića (Službeni glasnik, 2010); Zavičajni fondovi (Službeni glasnik, Narodna biblioteka Inđija, 2011); Bibliografija srpskih enciklopedija i leksikona (Zavod za udžbenike, 2012); Katalog Legata Petra Kolenđića: rukopisi, korespondencija, stare knjige, koautori Zlata Bojović, Nada Mirkov Bogdanović (Narodna biblioteka Srbije, 2015); Bibliografija srpskih rečnika (Narodna biblioteka Srbije, 2016). Za bibliografiju časopisa Delo od Bibliotekačkog društva Srbije dobio je 2007, a za Bibliografiju srpskih enciklopedija i leksikona 2012. nagradu "Stojan Novaković". Nagradu "Marija Ilić Agapova” dobio je 2012. godine kao najbolji bibliotekar grada Beograda. Za ukupan doprinos bibliotekarskoj struci 2019. uručena mu je nacionalna nagrada „Janko Šafarik”. Za knjigu Non imprimatur dobio je nagradu „Dejan Medaković” za 2020. godinu. Radi kao voditelj Fonda stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije.
