Priče iz prošlosti Vranja: Civrić - čovek zvani skromnost

Godine 1960. u leto, Vranje je po običaju mirisalo na sve ono na šta se i moglo očekivati da miriše sredinom avgusta! Pomešani mirisi letnjeg zelenila, lubenica, jagoda, slatkih jabuka i krušaka, dudinki i cvećki, naročito sitnih karanfila iz meraklijskih vranjskih avlija – šetali su nevidljivim putanjama do centra čaršije gde su se sretali sa mirisima hleba, đevreka, kifli, bureka i primamljivih slatkiša vranjskih poslastičara.

Dopirao je dotle i slabašan ali nekako otmen talas vetra iz gradskog parka. U njemu se, još od ranog jutra, dešavaju različite radnje i situacije, počev od šetnje penzionera sa novinama u ruci, majki koje ne mogu da stignu svoju decu i obuzdaju ih jer trče i jure poput atomskog mrava, užurbanih meštana koji kasne na radna mesta, pa sve do parova iz vranjske gimnazije i onih koji šetaju svoje kućne ljubimce. Ipak, ponajviše ste mogli ugledati one, koji onde dođu da bi odmorili na klupi i gledali šarenilo svega i svačega, razmišljajući o uspesima, padovima i planovima svog života tu, na Jugu, ispod tajanstvenih senki platana.

Zato, često onamo prođe i gospodin Civrić, trgovac i činovnik u upravi uspešnog trgovačkog vranjskog preduzeća “7. juli”, čovek uredan, strog i marljiv, gustih obrva iznad očiju uvek zabrinutih.

Trgovina je tih godina cvetala i Branko Civrić nije imao razloga za brigu. Zato je i ovog jutra svojim spokojnim, odmerenim koracima prelazio parkom u čijoj je blizini bio da s prijateljem popije jutarnju kafu, pročita novine i prokomentariše ekonomiju, a onda da se preda poslu, nečemu što je radio veliki deo svog vremena. I eto, na odmoru je od danas a već su mu u mislima testere i drva koja valja spremiti za zimu. To će on ručno, a zašto da plaća drugima ono što može sam!

I dok prilazi svom domu u strogom centru čaršije, na uglu Karađorđeve ulice prema glavnoj Ulici Maršala Tita onako zamišljen, strog, u skromnom ali urednom, tamnom odelu ne novijeg kroja – Branko Civrić ljubazno otpozdravlja brojnim Vranjancima koji mu s poštovanjem žele dobro jutro pitajući se, možda, zašto ga prečesto vide onako skromno obučenog!

“Eh, taj Civrić, koliko li on para ima!” – prolazilo im je kroz glavu gledajući u zamišljene ali uvek bistre oči dobrog prijatelja i venčanog kuma Baba Dikinog i Petrovog, krstivši im sina imenom Ratobor. Kasnije, kad su ga neki i zapitkivali o tom neobičnom imenu, nije mnogo objašnjavao: malkice bi se nasmešio i promrmljao da svako u sebi treba da ima malo ratobornosti, da “ne vodiv poganci kolo” iako je retko govorio južnomoravskim dijalektom, tek onda kad bi želeo da se našali. Na kraju krajeva, Dika i Petar sina su dobili tek 1915. godine, a to su bila teška vremena obavijena ratom, pa otud i takvo ime.

A jutro odmaklo. Sunce se usililo pa se okomilo na Vranjance i nije ga bilo briga što neki od njih drva za ogrev, i pored mogućnosti da plate da to drugi urade – testerišu sami!

Zato se Đorđe Mladenović, podstanar Brankov i mladić- školarac na trgovačkoj praksi i ne iznenađuje mnogo kad gleda kako njegov stanodavac, u podrumu svoje kuće, sam , vredno i poletno – testeriše drva, govoreći kako će na taj način da se “razmrda”. Đorđe ima dvadeset godina a pre godinu dana došao je iz Preševa u Vranje, da uči. Od tada, živi u žiži vranjske čaršije, posmatra, šeta i radi. I divi se izuzetnoj skromnosti Civrićevoj. Jer, ovaj trgovac, koji živi na spratu svoje kuće a ispod kojeg je sedmojulska radnja i čiji su deo oduzeli posle rata, 1958 . godine nacionalizacijom - miran je, tih, marljiv i nadasve – skroman. Nikada ga nisu čuli da povisi glas, uvredi bilo kog. Kada su mu banuli u kuću u posleratno vreme otimanja došavši po robu – samo im je gurnuo ključeve i ruke i rekao: “Nosite!”.

Jer, ovaj pravdoljubivi trgovac kome je otimanje od onih koji su imali više bilo mrsko, podjednako je bio tužan i kad bi otimali od onih koji su imalo malo. Znao je da ceni rad. Umeo je da oslušne srce mušterija. Poštovao ih je. Silazio bi i u pola noći i otvarao radnju i za klupko konca ako bi mu pokucali na vrata i zatražili pomoć! Štedljiv, pribran, pitome naravi, živeo je u centru Vranja povučeno, porodica mu je bila sve na svetu, nikada nije zatražio zajam ni veresiju a njegov dom u kome je zimi grejao samo kuhinju , ne i ostale prostorije ( običaj nekadašnjeg Vranja, da bi se uštedelo) bio je njegov azil, njegov beg od svih nepravdi sve bržeg života koji je okupirao novo vreme i stare, domaćinske mirise pretvarao u pomodarske novine u svemu i svačemu.

Tradicionalan, živeo je tiho sa suprugom koja nigde nije radila. Ali je odgajala njihovu decu, i to još kako dobro, držeći se najvećih životnih vrednosti i principa. Zato su Vlada i Gordana izrasli kasnije u divne ljude koji, kao deca, nisu mirno mogla da posmatraju i zaborave sva ona posleratna otimanja i dolaske na njihov porodični prag. Tištilo ih je to. Zato su otišli iz rodnog mesta, završili visoke škole, zaposlili se . Ipak, ostali su bliski sa svojim roditeljima i posećivali ih kad god su mogli, ali su im unuci dolazili često.

A 2021. godine, sredinom januara, Đorđe Mladenović, sada već trgovac u penziji a nekad podstanar u kući svog drugog oca, gospodina Civrića – svojoj snaji Jeleni i meni, priča zanimljivu priču o tom divnom čoveku kome ništa na svetu nije bilo teško! Jedno drugačije vreme greje sećanjima i čini da ova zima bude toplija, bez obzira da li sami testerišemo drva za ogrev ili , pre bi se reklo, to drugi čine za nas.

Uljuljkani u digitalnu sadašnjost sa sve hladnijim licem i obrazom, u trenucima na klik, okruženi tastaturama, pametnim telefonima koji bi da nam uzmu mozak i dušu, i ne osvrćemo se mnogo iza sebe. Ali ima nas, upornih, kojima tako fali onaj isti vetar onog istog, ranijeg vranjskog parka, onaj korzo pored Civrićeve kuće, one lipe, cvećke nestašne, listovi jesenji zgužvani ambijentom nostalgije i mladalačkih simpatija i nemira, krošnje drveća iz kojih vire majčine ili očeve ruke da nas zagrle i da nas sete na jednostavnost.

Danas, u subotu, to čini i jedan čika Đorđe. Naočit, iako u godinama, ozbiljan, otmen i tih, porodičan i blag, s poštovanjem se seća svog “učitelja” zračeći dobrotom koju čovek oseti u njegovom glasu , rečima prepunim smisla i želje da podseti na ono što je vredelo:

"Da, bio je skroman. Izuzetno! Dve pune godine proveo sam s njim, živeo u toj domaćinskoj kući na prizemlju pa i na spratu. A upoznao sam čika Branka dok sam kao učenik imao praksu u njegovim radnjama. Od njega sam naučio trgovačke tajne i još mnogo vrednije – životne lekcije, bio mi je poput oca. Ovaj divan čovek, predratni trgovac i dobar suprug i otac prema svima je bio dobronameran. Za vreme svog radnog vremena posećivao je sedmojulske radnje, beležio nedostatke i na šta treba obratiti pažnju, lično išao na put u nabavku, a kao vrhunski komercijalista, želeo je i umeo da unapredi poslovanje trgovine bez ikakvih novotarija kojima nije bio zaluđen. Zamislite, u kući nije imao televizor, radio!

Zanimao ga je samo posao, donosio je posao i u kuću, radio do kasno. Sve što je želeo čuti mimo posla, nalazio je Branko u svom dnevnom listu Politika. Kupovao je ove novine i čitao ih s žarom. Ne sećam se da je nekad putovao, išao porodično na odmor, niti da se često družio s nekim te da su mu dolazili u kuću. Želeo je mir u domu koji je sagrađen, mislim, 1936. godine. Sedeli su na terasi on i njegova žena, posmatrali prolaznike, grad. Gradski tračevi ga nisu zanimali i kad god bi neko pokušao da mu ispriča nešto slično tome – samo bi ga blago i prekorno pogledao i ovaj bi odmah ućutao!

Sećam se, jednom prilikom išao je u Sofiju da svedoči u jednom zanimljivom slučaju koji se preokrenuo u anegdotu. Naime, tadašnji su trgovci često išli u Bugarsku po robu. Tamo je uhapšen i jedan vranjski trgovac i proglašen špijunom! Ali, moj čika Branko i trgovci posvedočiše da je taj bio samo običan švaler, ma kakav špijun i – pustiše ga!

Umro je gospodin Civrić tiho. Baš kao što je i živeo. Ne mogu sebi da oprostim što nisam čuo kad mu je sahrana, bio je vikend, nisam znao da je umro. Sahranjen je na dvadesetak metara od crkve na Šapranačkom groblju. Godinama kasnije, sreo sam se s njegovim sinom u hotelu Moskva u Beogradu, ispričasmo se lepo...”

Gledam u čika Đorđa i zamišljam ono Vranje kroz njegove setne reči ispunjene nostalgijom i prizvukom nečeg što imaju samo oni koji duboko razumeju druge i koji poštuju ono što vredi. Koji su i sami rasli i pretvarali se u borove čija je visina uslovljena iskustvom na zemlji , okruženjem.

A, sutra ću opet proći kraj Civrićeve kuće.

I verujem, znam da taj prolazak neće biti isti kao do sada, kao do danas.

Ubuduće, kad god podignem pogled prema njegovoj terasi, ugledaću porodicu koja mi maše. A ako dozovem gospodina Civrića i zamolim ga da siđe i otvori mi vrata da provirim u doba skromnosti, sigurna sam da će to i učiniti.

Balkon Civrićev biće obasjan Suncem, nezavisno od godišnjeg doba.

Jer, takvo mi sunce fali, ono nekadašnje, ko zna zašto? Ne umem da objasnim.

Jer.... “onoj što si beše, što se ne vr’ća” - i ne može se lako objasniti.