Piše: Vesna Petric
Moji roditelji su sa starijom sestrom živeli su u Makedoniji, a ja ovde u mom Vranju. Moja ujna je imala preveliku želju za sopstvenim detetom, te je mene čuvala kao rođeno. Učila me, uz pristanak moje majke koja me je rodila ali ne i odgajala, da je zovem „mama“. Kasnije dobila je i svoju devojčicu s kojom sam odrastala; danas smo jedna drugoj velika podrška. Ujna je ostala „mama“ do njenog sudnjeg časa, a Ujče je ostao Ujče, čime sam zbunjivala ljude kad sam bila mala.
Pored moje babe Igne, koja je anđeo moga života, bila i ostala, vukući i dan danas konce s neba za mene, omiljeni lik i zamena za očinsku figuru je moj ujak Ivan Petric, moj ujče. Svi ga znaju po nadimku Gricko koji je dobio još u ranoj mladosti.
Ostavši vrlo rano bez oca, koga je rat odveo u Englesku kao emigranta, Ujče je sa majkom i sestrom živeo u teškim ratnim uslovima, jedva preživljavajući. Punih šesnaest godina bili su podstanari na različitim adresama tadašnjeg Vranja. Od Sutjeskine, Petog kongresa, Zagrebačke do konačne kupovine sopstvene kuće u ulici Matije Gupca - sada Aleksandra Karađorđevića. Breme koje su nosili na leđima olakšavali su prijatelji Vranjanci koje su stekli, imajući u vidu da je moja baba došla iz Delčeva malog mesta u Makedoniji a deda, vojno lice iz Bele krajine u Sloveniji. Njegova služba je odredila potonji njihov život u Vranju.
Teška sudbina odvojila ih je od oca za ceo život. Kao dete sadio je, brao i nizao duvan, sa majkom i sestrom, ustajući preko noći da donesu teške džakove duvana na leđima; neretko dremajući usput. Život moje babe, žene emigranta, sa dvoje male dece bio je trnovit, uz neprekidnu prismotru UDBE. Živeli su u stalnom strahu, pritom dugo godina neznajući ništa o sudbini oca Josipa koji je napustio zemlju izbijanjem rata 1941. da bi sačuvao goli život. I pored svih muka koje su ih pratili, zahvaljujući stamenoj mojoj babi i njenoj mudrosti, odrasli su u vredne, pristojne, obrazovane i poštene ljude.
Ujče je posle osnovne, upisao Učiteljsku školu, a zatim Pedagoški fakultet u Skoplju. Još kao đak Učiteljske škole zavoleo je rukomet koji je postao njegova ljubav i nastavila se i u vreme studentskih dana. Igrao je u vranjskom rukometnom klubu Mladost. Do današnjeg dana ostao je veliki ljubitelj sporta, posebno rukometa. Voli često da se priseti kako su se sa tribina na malom stadionu pored Doma vojske, čuli uglavnom ženski navijački glasovi: “Grickoo! Grickoo!“
Bio je veoma naočit mladić, sportske građe, smeđih očiju i poznat svima po duhovitosti. Mladost pre fakulteta provodio je sa društvom u Tulbetu, Kazanđolu, bazenu Delfin, gde je i upoznao ljubav svog života. Rado se priseća tih momačkih ludorija, dosetki, naivnih podvala, iz kojih se može nazreti i duh tog vremena u Vranju koje nije ni nalik ovom sadašnjem. U naselju Tulbe gde je sada česma bio je predivan park sa mnogo zasađenog drveća, toga se čak i ja sećam.
Posle studija Ujče odlazi na odsluženje vojnog roka u Hrvatske Karlovce, gde je stekao drugare svih nacionalnosti, pripadnike JNA od Vardara pa do Triglava. Putovao je u Englesku i doživeo susret sa svojim ocem, koga je poznavao samo preko pisama i fotografija. Iako odvojen ceo život od svoje žene i dece, deda Josip nikada nije prestao da misli i brine o njima na daljinu. Nažalost kada se spremao za penziju i povratak u domovinu, da provede ostatak života sa svojom porodicom iznenada je preminuo. Sahranjen je u Engleskoj, u tuđini. Podignut mu je tamo spomenik, zahvaljujući njegovom najboljem prijatelju deda Luki. Prošlo je od tada čitavih 60 godina. Po kazivanju moje majke, baba koja je bila krojačica sedela bi za šivaćom mašinom, šila i kroz suze pevala pesmu: „Tamo daleko“.
Moj Ujče je čovek različitih interesovanja, od sporta, uređenja bašte i ljubavi prema cveću, do veštine majstorisanja tipa „ uvek sam svoj majstor“. Ogromna je njegova posvećenost svemu onome što voli. Uživao je tako u svom „crvenom Princu“ - automobilu marke „NSU“, koji je bio jedan od samo nekoliko primeraka tada u Vranju.
Voleo je Vlasinu oduvek. Bio je i predsednik Ferijalnog odmarališta. Ostvario je kasnije svoj san da napravi vikendicu na Vlasini sa predivnim pogledom na jezero, uređenim dvorištem u travnatim kaskadama, okružena raznim vrstama četinara.. Oduvek ga je krasila crta estete, maštovitost i kreativnost.
Posle studija zaposlio se u Centru za socijalni rad kao pedagog. Bavio se kao stručnjak maloletničkom delikvencijom. Njegovi štićenici, koje je po prirodi prestupa odvodio u popravne domove, kada bi pronašli sebe i svoj životni put, po izlasku iz pomenutih ustanova, dolazili bi da ga posete kod kuće i zahvale mu se za njegovu posvećenost, dobrotu i humani odnos prema njima. Ostvario se i na funkciji Sekretara SIZ-a za socijalni rad, u dva mandata bio direktor Centra za socijalni rad, poštovan od kolega i korisnika socijalne zaštite. Sa te funkcije otišao je u penziju.
Teško je ukratko opisati ovakvog čoveka i dočarati njegovu prirodu. Moje pisanije o mom Ujčetu je zapravo moja zahvalnost njemu jer je u mnogome uticao na moje odrastanje, vaspitanje, formiranje moralnih osobina, radnih navika...Iz priča najbližih, saznajem da me je kao dete razbijene krvave glave, u papučama, trčeći, nosio na rukama do tadašnje Hirurgije gde me je ušivao dr Gradimir Cenić. Pamtim batine koje sam dobila od njega kada sam pretrčavala uzan put prema Vlasini, iz straha da me ne zgaze neka kola. Kad smo kod batina nisam ih dobijala previše jer sam bila poslušno dete. Postojao je za svaki slučaj jedan „mirko“ koji je postojao u svakoj kući mojih generacijskih drugara. Radosno sećanje na detinjstvo su svakako i darovi. Jedino sam ja u mojoj ulici imala prave, drvene, slovenačke sanke kojima sam se sa drugarima spuštala od Tulbeta do Načelstva, pa nazad, pa opet naviše...onda kada su bile prave snežne zime našeg zadovoljsta. Te sanke mi je kupio Ujče. Svima je začuđujuće to moje preterano živo sećanje pogotovo na detinjstvo. Te „ejdetske slike“ koje odlikuju decu, kod mene su veoma izražene, iz razloga što je to bio moj najtopliji i najživopisniji deo života. Prve rolšue doneo mi je iz Poljske, majicu sa likom crtanog filma - Kalimera, prvi obruč „hulahop“ popularan tada kod devojčica...i koliko toga još..
Vrlo značajan trenutak svakog deteta je polazak u školu. I na testiranje me je vodio, kod pedagoga Čede Minića. I najboljeg učitelja na svetu odabrao, Acu Krampusa. Tog leta pre mog polaska školu, sa ujnom je išao na proputovanje po Evropi. Doneli su mi iz Italije prvu predivnu školsku tašnu, od rustičnog platna boje peska, sa tamno braon kaiševima, kao i komplet flomastera u spektar od 24 boje. Zamislite tu sreću! Veoma važnu ulogu Ujče je imao u formiranju mojih školskih radnih navika. Šalimo se često na tu temu da je na moje dalje uspehe u školovanju presudan bio taj moj prvi dan škole kada sam zaboravila da uradim prvi domaći zadatak i njegova izražena ljutnja. Od tada sam, ne perući čak ni ruke, pravo iz škole pisala domaći. Sećam se jedne situacije iz školskih dana kada je trebalo iz likovnog da obojim grčku vazu koju sam već bila nacrtala, ali sam imala problema sa vodenim bojama koje su se razlivale. U to je Ujče naišao na doručak, doteran, ko i uvek, u odelu, košulji i odgovarajućoj kravati. Zamolila sam ga plačnim glasom da mi pomogne. Seo je na stolicu, načinio neobičan pokret - kravatu prebacio preko ramena, ne bi li je umazao, i završio crtež.
Volela sam da kao devojčica često budem na prozoru sobe u kojoj sam provodila najviše vremena, čitala, učila, spavala, budna sanjala. Poštar koji je raznosio poštu glasno bi uzviknuo prezime: Petriiic! Koliko puta sam pomislila kako je divno prezime koje nose, ujak, ujna i baba, zašto se i ja tako ne prezivam? Ja sam nosila očevo prezime Zlatkova. Ali ko što kaže ona izreka: „Pazi šta želiš, može ti se i ostvariti“!
Elem, posle mnogo godina, kada se život poigrao sa mnom po ko zna koji put, posle razlaza sa ocem moga deteta, želela sam da promenim prezime. U razgovoru sa Ujčetom predložio mi je da uzmem prezime Petric, kako bih se na taj način odužila babi i dedi, jer sve što sam imala u životu dugujem njima. Sva u suzama rekla sam kako je to bila moja želja iz detinjstva, al uz njegov blagoslov ispunjenje želje ima neopisiv značaj. Tako smo nas dvoje ostali jedini nosioci ovog neobičnog prezimena, i u Sloveniji se izgubilo sa nestankom naših predaka.
Veoma sam ponosna na mog ujaka zbog svih vrlina i osobina koje ga krase. Uvek pravedan, vrli humanista, pedantan, spretan, požrtvovan za svoje bližnje i bliske prijatelje. Bio je i ostao moj autoritet. Nekada je mnogima izgledao uzdržan, hladan, pomalo strog. Govorili su „pravi Slovenac“.
S godinama ispod te ljušture razotkriva se njegova osetljiva priroda, neretko i zaplače , ali na lepe stvari i događaje. Nas dvoje smo veoma bliski. Pričamo na različite teme, sećamo se ljudi i događaja iz prošlosti što nas na trenutak oraspoloži i oplemeni. Kada je teško tu je Ujče!
Završiću ovo pisanije posvećeno mom Ujčetu rečima jednog pisca: „Ko ima dobar život, nema nikakvu priču. Ko ima uzburkan život taj ima dobru priču!“ Ja sam iz reda ovih drugih. Zato imam o čemu da pišem. Ujče je jedan od junaka moga života i ove moje priče.
