Vranje - Kad neko hoće u građevini ili infrastrukturi da uradi nešto nepropisno, nelogično, protivzakonito ili nešto što je zahvaljujući moći vlasti ozakonio, a kosi se za zdravim razumom i svim civilizacijskim tekovinama, dođe da radi u nedelju.
Upravo to dešava se danas, u nedelju 19. oktobra, tik uz školsko dvorište OŠ Vuk Karadžić u Vranju, gde je postavljanjem ograde i uspostavljanjem prostora za parking mesta nastavljeno sprovođenje u delo nečije namere da se ugrozi bezbednost više od 1.300 đaka.
Novi slogan je Parking kod Vuka - Vranje ne sme da stane.
Prosto, toliko je nerazumno, da deluje kao da se nekome "može", eto igra se sa osećanjima roditelja, osoblja škole, učenika, svih koji bi na razne načine realizacijm ove ideje bili izbačeni iz stanja bezbrižnosti kada je u pitanju kretanje dece oko školske zgrade.
Ne može se drugačije objasniti ovo uporno insistiranje da se pored Vukove škole, gde svakodnevno prolaze đaci idući ili vraćajući se iz škole, umesto bezbednog trotoara uspostavi nebezbedno parkiralište, sa popriličnom frekvencijom automobila, u tesnoj ulici u kojoj vožnjom unapred samo možete da uđete, ali morate nazad u rikverc.
A o mrtvim tačkama i koliko je lako ili teško primetiti dete ili vrlo malo dete kad idete unazad, to vozači najbolje znaju.
Nadam se da ih ima među onima koji su doneli ovakvu odluku, čiji je krajnji cilj nesumnjivo finansijske prirode, samo "kad se slegne prašina".
Šta je, međutim, najtragičnije u celoj priči.
JKP Parking servis, projektant itd, dakle činioci ove vlasti iz javnog sektora, pričali su proteklih dana o svemu u vezi sa ovim problemom - o zakonitosti, o odlukama, o projektima, pravnom osnovu, o tome da je sve legalno - ali niko ne pominje decu, đake koji se tuda svakodnevno kreću.
Niste li vi što ovo hoćete da uradite oni - "za našu decu"?
Kažete, ostavićete dva i po metra prostora da prolaze đaci, "u sladu sa zakonom".
Kao da su deca ovce ili neki logoraši, a ne slobodnomisleća bića koja oko škole sama biraju svoj put, ovi najmlađi često nenamerno grešeći u nepoznavanju saobraćajnih propisa kojima ih u školi i kod kuće još uvek podučavaju.
Videli li ste nekad decu oko škole - često trče, padnu, guraju se, jure se, naglo menjaju pravac kretanja, igraju se raznih dečjih igara, postupci su im često nepredvidivi... To je život.
Kome vi garantujete da će svako od 1.300 deteta da prolazi kad ide u školu, ili se vraća, ili polazi na užinu, u ta dva i po metra.
Treba li da budu ukočeni, da drže ruke pored tela, niko da ne govori i svi da gledaju pravo?
Kažete, deca ne ulaze na službeni ulaz; čak i da ne ulaze, a mnoga ulaze, moraju da prođu kroz tu Pionirsku ulicu kada idu u školu, ili kad se vraćaju, svejedno. Mnogi od njih to moraju.
Pa, već je prvog dana, kada je sklonjena ograda koja je godinama unazad onemogućavala parkiranje oko škole, i kad su počela da ulaze vozila, bilo incidentnih situacija u kojima su deca bila ugrožena.
Šta će biti nadalje, ako ova ideja zaživi, a očigledno je da ste zapeli čim radite u nedelju...
Spekuliše se da su neki ljudi iz vrha vlasti, čim se podigla prašina, zatražili da se sve vrati u pređašnje stanje.
Građani, nemojte da mislite da su oni to uradili zbog naše dece, oni su to uradili zbog njih samih, da ne izgube političke poene, da ne daj bože ne izgube milu vlast...
To im je jedino važno.
E, sad, izgleda da se između ljudi iz same vrhuške odigravaju nekakve bitke, da ima frkacija za i protiv, i da neko ne dozvoljava da se stopira suluda ideja da se ugrozi dečja bezbednost i da jedna frakcija upravo želi da druga izgubi političke poene.
Tako da osim nas, građana, roditelja, osoblja škole, ni oni koji su smislili slogan "za našu decu" ne znaju ko će nadvladati.
Politika im je bitna, kakva deca.
Pa makar bila i njihova...
D. Dimić
