“Među koleginicama i kolegama u Vranju, koji izveštavaju u interesu javnosti, osećaj ugroženosti se normalizuje i to me plaši”, kaže za Vranje news Sanja Petrov, urednica lokalnog portala “Slobodna reč”.
“Ne želim da prihvatim činjenicu da je uobičajeno nošenje šlema dok se izveštava o stvarima koje narod mora da vidi i zna, jer vlastima to ne odgovara. To nije normalno”, dodaje ona, uz opasku da pretnje iz ove redakcije prijavljuju nadležnima, da o tome novinari međusobno razgovaraju i da traže savete kolega i pravnika.
Pretnje, pritisci i institucionalna tišina, kada je reč o bezbednosti novinara u Vranju i na jugu Srbije, postaju deo svakodnevice onih koji rade u interesu javnosti.
U takvom ambijentu, novinarstvo sve češće liči na hod po ivici – gde je istina skupa, a zaštita nedovoljna.
Studentkinja političkih nauka iz Vranja Emilija Milenković navodi da njeno iskustvo sa lokala pokazuje da, ukoliko su novinari objektivni, preispituju i kritički izveštavaju o postupcima vlasti, “njihov položaj postaje nebezbedan i neizvestan”.
“Takvi novinari nisu podobni za finansiranje iz gradskog budžeta, stalno se suočavaju sa pritiscima, pretnjama, ucenama, stigmatizacijom i diskriminacijom. Mislim da se ovo intenziviralo u poslednjih par godina od kad je SNS počeo da se nasilno obračunava sa neistomišljenicima, ali se su slične stvari dešavale i tokom mog odrastanja”, govori Emilija iz iskustva.
Advokat Igor Zlatković, koji vodi okružni odbor Podes-a u Vranju, a takođe je i šef odborničke grupe opozicionog pokreta “Hrabro za Vranje” u lokalnom parlamentu, kaže za naš portal da je stepen bezbednosti novinara u Vranju i na jugu Srbije, ali i u celoj Srbiji, “na najnižem nivou još od devedesetih godina”.
“Pretnje i pritisci na nezavisne novinare su ozbiljni i konstantni i svakako ne predstavljaju izolovane incidente, već modus operandi aktuelnog režima. Tokom proteklih godina imamo brojne primere neadekvatno procesuiranih slučajeva pretnji ili napada na novinare iz Pčinjskog okruga. Posebno su problematični napadi koji dolaze sa društvenih mreža i koji često ostaju bez krivičnopravnog epiloga.
Politička klima na lokalu i uopšte negativna društvena atmosfera koju godinama unazad kreira lokalna vlast, ne samo da je doprinela, nego čini se da je i glavni uzrok ne samo lične nesigurnosti novinara, nego i njihovog razmišljanja o perspektivi i budućnosti novinarske profesije u ovom gradu”, kaže Zlatković.
On dodaje da predstavnici lokalne samouprave u Vranju imaju “krajnje negativan odnos prema nezavisnim novinarima”.
“Kao uostalom i prema svakom drugom društvenom činiocu koji teži da prikaže objektivnu sliku stvarnosti i stanje realnosti u gradu i okrugu”, potencira Zlatković.
Petrov navodi da redakcije Slobodne reči ima konkretna iskustva sa pritiscima na taj medij i naglašava da su oni “suptilni”.
“To su raznorazni pokušaji diskreditacije, blokiranje informacija, odlaganje odgovora, diskriminacija kada se novinari pozivaju na događaje… Kada je reč o pretnjama, uglavnom se u našem slučaju dolazile “onlajn”. Redovno ih prijavljujemo tek od prošle godine, često smo ih ranije zanemarivali.
Uživo su se dešavala dobacivanja, sećam se jednog: ‘Kakve noge, šteta da se polome’, kada sam izveštavala sa jednog skupa. Bili smo i na nekakvom spisku Ruske obaveštajne službe kao navodni organizatori nekakvog Majdana u Srbiji, pa se ime naše redakcije provlačilo po tabloidima. Bilo je pokušaja da se utiče na sadržaj naših tekstova itd”, kaže Petrov.
Pre izvesnog vremena od nje je, preko poznanika, suptilno zatraženo “da povuče prijavu” koju je, navodno, podnela protiv njoj nepoznate osobe”.
“Od tog poznanika sam tada saznala da je u toku postupak, da je ta osoba saslušana, videla sam i izjavu u kojoj se pominje moje ime i prezime. O tome me niko nit iz policije niti iz tužilaštva nije obavestio. I dan danas nemam zvaničnu informaciju od njih da se radi o postupku zbog našeg dopisa lokalnim kontakt tačkama za bezbednost novinara o više pretnji na društvenim mrežama od pre nekoliko godina”, kaže Sanja.
Slobodan Petrović, potpredsednik Srbija centra (SRCE) i narodni poslanik iz Vranja, mišljenja je da se na lokalu ne može govoriti o političkoj klimi, već o “naprednjačkom blatu”, koje je izvor nebezbednosti mnogih građana, pa i novinara.
“Normalno je da se pošteni novinari i pošteni medijski radnici osećaju nesigurno u okruženju koje nije prirodno za bilo koje ljudsko biće. Naravno da su lokalne vlasti doprinele i da za to snose apsolutnu odgovornost. Najbanalniji primer jeste selektovanje medija i to za izjave zvaničnika, e sad, ako vas na taj način obeleži jedan gradonačelnik, šta ostaje za njihove batinaše. Takođe, samo u prošloj godini smo bili svedoci niza uvreda i napada na novinare u Vranju i na celom jugu Srbije. Setimo se da su SLAPP tužbe, o kojima priča cela Srbija počele baš iz Vranja, a zbog izveštavanja sa konferencije za štampu”, kaže Petrović.
Problem po novinare, smatra on, nastaje zbog izostanka javne osude i nefunkcionisanja institucija.
“Samo protiv vašeg medija postoji veliki broj primera gde ste lično bili ugroženi, kao i vaše porodice. Da li je i jedan od tih napada na vaš medij završen na način na koji ste očekivali? Verujem da nije.
Što se tiče izostanka reakcije, to je prirodna reakcija za naprednjake i socijaliste, oni reaguju isključivo kada je njihova karijera u pitanju i nikada više. Svedoci smo svakodnevnih borbi unutar ovih partija, gde se članovi ovih kamarila međusobno gaze, a sve zarad fotelje. Lično smatram da je naivno da očekujemo da će se brinuti za novinare, kad već ne brinu ni za svoje”, podvlači Petrović.
Pitanje je koliko su i režimski novinari bezbedni
Novinari, sve dok su neprofesionalni, dok šire propagandu režima, prave priloge na nivou novinarske sekcije u osnovnoj školi, pretvaraju se da je sve u redu i da je Vranje jedan uređen grad bez ikakvih problema, sa vlašću koja je bezgrešna i sve funkcioniše kako treba - oni su poprilično “na sigurnom”, kaže Sanja Petrov iz Slobone reči.
“Ali, samo na prvi pogled. Kada malo zagrebete, “režimski” novinari su možda zaštićeni od naručenih napada i kampanja, pokušaja diskreditacije i diskriminacije od strane vlasti, ali se unutar svojih redakcija suočavaju sa ozbiljnim mobingom, o kojem najčešće ne žele javno da govore”, kaže Sanja.
Studentkinja Emilija navodi da položaj novinarki i novinara u Vranju zavisi od toga kako oni izveštavaju o vlasti.
“Ukoliko su saveznici vlasti, slepo prenose njihova sramna saopštenja i učestvuju u propagandi, lažima i obmani građana, njihov položaj je idealan, s obzirom na to da dobijaju sav novac iz budžeta i ne moraju da opterećuju svoju glavu objektivnim izveštavanjem”, dodaje Emilija.
Studentkinja Emilija navodi da na lokalnom nivou, gde je koncentracija moći još vidljivija nego na nacionalnom, pritisci na novinare postaju “direktniji i brutalniji”.
“Slučajevi poput pritisaka na redakciju Info Vranjske jasno pokazuju obrazac: finansijsko iscrpljivanje, uskraćivanje pristupa javnim sredstvima, politički napadi i lična diskreditacija. Poruka je jednostavna, ili ćete služiti vlasti, ili ćete biti uklonjeni iz javnog prostora.
To nije izolovan problem jednog grada, već deo šireg modela vladanja koji sprovodi vladajući SNS. Taj model podrazumeva potpunu kontrolu institucija, uključujući medije, i stvaranje ambijenta u kojem su strah i autocenzura osnovni mehanizmi opstanka. Kada novinari znaju da kritika može dovesti do gubitka posla, tužbi, pretnji ili pritisaka na porodicu, sloboda medija prestaje da postoji kao realna kategorija”, kaže ona.
Teže na lokalu
Razlika između medijskih sloboda u Beogradu i na jugu Srbije postoji, ali ne u smislu da su mediji u Beogradu zaista slobodni, već u tome što su “uslovi na lokalu značajno teži i represivniji”, smatra studentkinja Emilija Milenković.
“U Beogradu postoji veći broj medija, veća vidljivost i donekle veći prostor za kritičko izveštavanje, pre svega zbog međunarodne pažnje i prisustva različitih aktera. To ne znači da su pritisci manji, ali su manje direktni i manje lični nego na lokalu. Na jugu Srbije, uključujući gradove poput Vranje, situacija je znatno teža. Tamo su politički i ekonomski pritisci koncentrisaniji, a zavisnost medija od lokalnih budžeta mnogo veća. To omogućava vlastima da gotovo u potpunosti kontrolišu koji mediji će opstati, a koji neće. Kritički mediji su često finansijski iscrpljeni, marginalizovani ili potpuno ugašeni. Pored toga, pritisci na lokalu su direktniji i ličniji. Novinari nisu anonimni, već su lako prepoznatljivi u zajednici, što znači da se pritisci ne zadržavaju samo na profesionalnom nivou, već se prenose i na privatni život kroz stigmatizaciju, pretnje i izolaciju”, kaže Emilija, dok je za urednicu Sloobdne reči stvar po ovom pitanju “jednostavna”.
“Ljude koji vas vređaju i koji vam prete srećete na ulici, a vaša porodica je izloženija pritiscima”, nadovezuje se Sanja Petrov.
Advokat Zlatković smatra da položaj novinara dodatno otežava činjenica da su lokalni javni funkcioneri iz vlasti, povodom konkretnih i zabeleženih napada na nezavisne novinare - “odabrali da ćute”.
“Bez javne osude ovih napada, naročito od strane ljudi iz rukovodstva grada, ne možemo očekivati da će napadi prestati ili nestati, već da će se nastaviti i ponavljati”, kaže on.
Rešenje za neka buduća vremena, u smislu unapređenja bezbednosti novinara, vidi u tome što bi lokalne skupštine trebalo da usvoje zvaničan protokol o postupanju u slučaju pretnji, napada ili pritisaka na novinare.
“Ovaj protokol bi podrazumevao konkretne radnje i mere koje treba preduzeti, a prva bi bila imenovanje lokalnog poverenika za bezbednost novinara i formiranje mešovitog radnog tela za bezbednost novinara koje bi činili predstavnici lokalne izvršne vlasti, svake odborničke grupe u skupštini grada, policije, tužilaštva, novinarskih udruženja i civilnog društva. U saradnji sa lokalnim novinarima, ovo telo bi determinisalo mere i postupke za unapređenje bezbednosti novinara na lokalu”, kaže Zlatković.
Emilija iz perspektive studenta smatra da su za unapređenje bezbednosti novinara na lokalu potrebne sistemske promene - “pad autoritarnog režima i nastanak demokratskog sistema”.
“Potom obezbediti stvarnu nezavisnost institucija poput policije, tužilaštva i sudstva, kako bi napadi na novinare bili brzo procesuirani i adekvatno kažnjeni. Bez toga, svaka druga mera ostaje kozmetička”, mišljenja je ona.
Iskustvo sa Vučićevog skupa
Urednica Slobodne reči prepričala je za Vranje news situaciju u kojoj se ta redakcija našla uoči nedavnog komemorativnog skupa povodom godišnjice početka NATO bombardovanja, održanog u Vranju, uz prisustvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića i najvišeg državnog vrha.
“Dvojici naših novinara rekla sam da ne mogu da garantujem za njihovu bezbednost tokom nedavnog skupa u Vranju, koji je formalno bio državni, a svi znamo da je bio stranački, te da ću razumeti ako ne žele da prate i da ćemo se snaći. Međutim, oni su ljudi koji misle i svojom glavom, pa su odlučili da ipak odu. Epilog - kolegu Andreja je pojurilo nekoliko kačketaša dok je snimao autobuse u naselju Češalj, kojim su ljudi iz drugih gradova organizovano dovoženi u Vranje. Mlad je i brz, pa im je utekao. Takođe, čini mi se da urednici sve češće pišu za sudije, umesto za čitaoce, za slučaj da moćnici umešani u neke poslove i afere posegnu za SLAPP tužbama”, kaže Sanja Petrov.
Način finansiranja medija, dodaje, mora se promeniti.
“Trenutni model projektnog sufinansiranja na lokalu često služi kao mehanizam kontrole i nagrađivanja podobnih medija. Važno je uvesti i dosledno primenjivati mehanizme zaštite novinara od SLAPP tužbi i drugih oblika pravnog pritiska, kao i obezbediti institucionalnu i društvenu podršku novinarima koji su izloženi pretnjama. U tom procesu, mladi, studenti i akademska zajednica imaju važnu ulogu”, kaže Emilija.
Petrović iz stranke SRCE podseća da je važno da postoje ljudi, u Vranju, na jugu države i u Srbiji, koji cene i vrednuju rad nezavisnih novinara.
“Bez njihovog zalaganja mnoge afere ne bi ugledale svetlost dana. Na tome smo im zahvalni, pre svega kao građani, ali i kao predstavnici opozicije u Vranju i Srbiji. Što se institucija tiče, zaista nemam šta da dodam, osim da ostaju pitanja - koja policija, koje tužilašvo, koje institucije”?, navodi Petrović.
Sanja Petrov iz Slobodne reči na kraju kaže da se nezavisni novinari u Vranju trenutno pitaju - ko će ih zaštititi kada dođe vreme za izveštavanje o parlamentarnim i lokalnim izborima?
“Naročito na izborni dan. Bojim se da će zbog autocenzure novinara, koji se opravdano boje batinaša, narod ostati u mraku”, zaključuje Petrov.
M. Dimić
Slučaj Vesnik017: Što manja sredina - to gore
Ljiljana Pavlović, urednica portala Vesnik017 iz Vladičinog Hana, kaže da je nepravedni sistem sufinansiranja medija doveo do ekonomske ugroženosti novinara, što posredno utuče na njihovu bezbednost i sigurnost.
"Kao medij koji izveštava u interesu javnosti, mi smo za četiri godine rada podržani iz opštinske kase sa ukupno milon dinara. S druge strane, TV Vranjska plus (televizija iz Vranja koju je 2016. formirala SNS) samo lane je dobila preko 1,7 miliona dinara. Tu nije reč o kvalitetu projekta i teme, već se iznos odmerava prema tome da koliko se u superlativu izveštava o najvišim funkcionerima vlasti. To ne samo da utiče na opstanak portala, već nam opštinsko rukovodstvo direktno "udara" na porodicu i ekonomski status", navodi ona.
S druge strane je uskraćivanje informacija.
"I ne samo to, nego je bilo pokušaja verbalnih uvreda. Kada sam objavila tekst o nepotizmu, odnosno o tome gde su zaposleni supružnici i najbliži srodnici opštinskog rukovodstva, predsednik opštine Mladenović je navode "demantovao" zapravo
potvrđujući stavku po stavku iz teksta. Ali je u jednoj rečenici, parafraziraću, rekao: ‘Omogućiš mu da radi, a on piše protiv tebe’. Pitam se kako mi je to omogućio da radim i pišem? Da li je opštinski budžet izvadio iz vlastitog džepa? Baš kao i čitaoci, smatram da je tom rečenicom rekao o sve o sebi, o odnosu prema novcu poreskih obveznika, prema medijma koji mu, verovatno, nisu po volji. Ali i o svom odnosu prema građanima koji, pored ružičastih vesti, oko sebe vide šta se događa i u interesu im je da i o tome čitaju".Pavlović smatra da u Hanu nema nezavisnih medija, te da je njen Vesnik017 zbog toga "laka meta".
"Pomoć profesionalnih udruženja nisam tražila. Isuviše je problema sa napadima na novinare i finansiranjem medija u velikim mestima, a malim medijima i sredinama niko se nije pozabavio. Za razliku od vremena kada su se borili da se mediji privatizuju, pa su se bavili i tim manjim. Slika iz Hana je slika cele Srbije i medija koji objavljuju išta objeketivno ili kritički. Kada sam, pre trideset godina, počinjala sa ovim poslom, učili su me da kritikujem negativne pojave. To je od nas čak tražio i tada vodeći čovek opštine iz SPS-a, i to u vreme vlasti Miloševića, govoreći da samo tako možemo pomoći da se izgradi pravednije društvo u kome će se zakoni poštovati i biti jednaki za sve. Danas su novinari poltroni i ponizni poslušnici, i zahvaljujući tome mnoge kolege, nažalost, ne samo da opstaju, već i jako lagodno žive, za razliku od nas koji poštujemo zakone, Kodeks novinara i sva druga novinarska i ljudska pravila", kaže Ljiljana Pavlović.
Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 - 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.“
