Vranje - Vlada Srbije donela je odluku o visini minimalne cene rada za period januar–decembar 2027. godine, objavljeno je u Službenom glasniku.
"Minimalna cena rada, bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, za period januar–decembar 2027. godine iznosi 405 dinara neto, po radnom času", navodi se u odluci Vlade Srbije.
Ranije na sednici Socijalno-ekonomskog saveta nisu usaglašeni stavovi poslodavaca i sindikata o predloženom povećanju minimalca.
Počasni predsednik Unije poslodavaca Nebojša Atanacković izjavio je da oni svake godine sprovode anketu među svojim članovima, i ona je ove godine pokazala veliko raslojavanje među privrednicima, odnosno njih 46 odsto je reklo da ne pristaje na povećanje minimalne zarade.
Svoje analize sproveli su i sindikati, a izvršni sekretar Nezavisnosti Miloš Miljković ocenio je da predloženo povećanje od 9,2 odsto nije malo, ali je nedovoljno, kao i da bi povećanje minimalca trebalo da bude dvocifreno.
Vlada je predlagala da se cena radnog sata poveća sa sadašnjih 371 dinar na 405 dinara, što bi minimalnu zaradu u Srbiji povećalo sa 64.554 dinara (prosek za 12 meseci) na 70.470 dinara, kao i da se poveća neoporezivi deo dohotka sa 34.221 dinar na 37.369 dinara.
Pritisak na preduzetnike, prerađivački sektor i radno intenzivne delatnosti
Glavni problem sa povećanjem minimalca u Srbiji za 2027. godinu, iz ugla privrede, predstavlja nesrazmeran pritisak na male preduzetnike, prerađivački sektor i radno intenzivne delatnosti, gde troškovi zarada čine najveći deo rashoda. Privrednici ističu nekoliko ključnih tačaka zbog kojih ovo povećanje vide kao udar na poslovanje.
Najpre, tu je pritisak na likvidnost malih i srednjih preduzeća. Ankete Unije poslodavaca Srbije pokazuju da je broj firmi koje izjavljuju da ne mogu finansijski da podnesu povećanje minimalca veći nego prošle godine, dok velike i tehnološki napredne kompanije lakše apsorbuju ovaj trošak, zanatlije, lokalne prodavnice, ugostitelji i tekstilna industrija u manje razvijenim delovima Srbije nemaju finansijsku akumulaciju za ovako brz rast izdataka).
Potom, tu je efekat "kompresije plata" (ujednačavanje zarada). Minimalac u Srbiji je u proteklih nekoliko godina porastao za gotovo 50 odsto, dok su ostale plate u privredi nominalno rasle upola sporije (oko 25–26 procenata). Ovo stvara opasan ekonomski fenomen u firmama: razlika između plata nekvalifikovanih radnika i zaposlenih sa većom odgovornošću ili višom stručnom spremom drastično se smanjuje; da bi zadržali motivaciju kvalifikovanog kadra, poslodavci moraju lančano da podignu i sve ostale plate u firmi, što linearno multiplikuje troškove poslovanja i prevazilazi njihove realne prihode.
Takođe, tu je i delimična i nedovoljna kompenzacija države. Kako bi ublažila udar na privredu, Vlada je podigla neoporezivi deo zarade sa 34.221 na 37.369 dinara. Iako privrednici pozdravljaju ovu meru i smatraju je jedinim razlogom zašto su načelno prihvatili vladin predlog, oni upozoravaju da ovo rasterećenje ne pokriva u potpunosti novonastale troškove poreza i doprinosa na uvećanu bruto osnovicu.
Postoji i rizik od rasta sive ekonomije i otpuštanja. Kada troškovi legalnog poslovanja postanu neizdrživi, privreda reaguje na dva načina:
- Prelazak u sivu zonu: deo poslodavaca biva prinuđen da radnike prijavi na manji broj sati ili da ih u potpunosti vrati na "rad na crno".
- Smanjenje broja zaposlenih: optimizacija troškova kroz otpuštanje tehnološkog viška kako bi firma ostala profitabilna.
