Nikolina (8) i Lara (6) strepe od vukova i da im klizište ne odnese kuću!

Vranje - „Vuk nam je jednom došao u dvorište i napao jagnje. Mnogo sam se uplašila i od tada ne smemo da idemo daleko od kuće. A u njoj ima puno pukotina jer je klizište pomera. Bukvalno se cela kuća kreće i popušta polako. Tata kaže da smo u opasnosti i da ne bi trebalo ovde da živimo. Ali, nemamo gde…”, kaže osmogodišnja Nikolina, uskoro jedini đak škole u selu Stance kod Vranja.

U ovom brdsko-planinskom području koje se zove Poljanica ima 22 sela. Nažalost, sve je manje aktivnih domaćinstava, dece, đaka, posla, života… Kako je manje ljudi, tako je sve više lisica, divljih svinja, vukova i drugih životinja. Stoga i ne čudi što će Nikolina ubrzo ostati sama u školi sa četiri razreda, nakon što joj jedine dve drugarice odu odatle sa svojim porodicama. A ne čudi i što je roditelji ne puštaju samu da ide do škole, javljaju Srbi za Srbe.

„Bojim se od ovija rupa. Uveče ne smem da spavam, nego pokrijem glavu ćebetom. Volela bih da dobijem novu kuću i da me više ne bude strah”, nadovezala se mala i ljupka Lara (6).

Porodica Stanković je, ipak, čvrsto rešena da opstane tu. Ne žele da napuštaju svoje ognjište. Roditelji Nikola i Milica, sa svojih petoro dece – pored Nikoline i Lare, još Iva (5), Vuk (4) i Vukan (1) – jedna su od brojnijih porodica tog kraja, a sa njima žive još deda Dragan i baba Blagica. Najveći problem im je klizište koje postepeno uništava njihovu ionako staru i sklepanu kuću.

„Mi volimo selo. Volimo da se bavimo poljoprivredom, čuvamo stočarstvo, decu da odgajamo ovde. Nije lako i, istina, ume da zafali, ali borimo se koliko možemo. Malo je lakše od pre pola godine jer sam dobio posao u strugari. Jeste skoro minimalac i nisam još za stalno, ali nama to mnogo znači. Uz zemlju koju obrađujemo, životinje koje imamo i ugalj (pelet) što pravimo, preguramo nekako. Kuću smo krpili šta se moglo, ali zaludna rabota. Popucava od klizišta već pet godina. Koliko još smemo da budemo tu i da li je pitanje dana, nedelje ili godine, ja ne znam”, pojasnio je Dragan situaciju.

Na to se nadovezuje i niz drugih problema – „skršeni” prozori i nemogućnost zagrevanja cele kuće, nemanje vode i poveći dug za struju, to što svi spavaju u jednoj sobi od trske sa samo dva kreveta… Prozore lepe trakama, hladnoću uveče rešavaju s više ćebadi, vodu izvlače „po starinski” iz bunara, za struju mole Boga da je ne isključe, a skučenost tako što bar jedno dete ode kod babe i dede da spava.

„Ja sam, nažalost, imala i parezu lica od trudnoće. Još se nisam skroz oporavila, ali bolje je sada. Poteškoće nam stvara i loš put do kuće, zimi je i neprohodan. Do Vranja nam treba oko 50 minuta, pa ne idemo često – samo kad moramo decu kod lekara odvesti. Ja nikada dalje i nisam išla. Deca su mi sve na svetu, zbog njih mora da smo nasmejani. Učim ih da veruju i vole”, uključila se majka Milica koja je potpuno posvećena svojoj deci.

Ovi vredni ljudi se bore koliko im okolnosti dozvoljavaju. Imali su do skoro i plastenik, ali ga je uništio vetar. Nisu još sakupili novac da ga poprave. Deca dane provode u igri, učenju i pomaganju roditeljima.

„Pravimo kućicu i kolače od peska, a kad mi bude lepa kuhinja praviću s mamom prave. Žao mi je što će seka ostati sama u školi, ali brzo ću joj se ja pridružiti. Nas dve maštamo i da imamo roze sobu i da nam bude toplo. Sada i kad se pokrijem zimi bude i dalje hladno. A i malo je tesno – velika sam, porasla sam, pa mi je malečki krevet. Volela bih da imam svoj i da spavam sas Pikaču”, dodala je mala Lara, poželevši da dobije i Miki Mausa.

Dok im kuća puca od klizišta, Stankovići sanjaju bezbedan dom. Želja im je da pređu u neko od obližnjih sela gde ima škola i nešto više naroda. Humanitarna organizacija Srbi za Srbe je i ranije delovala u ovom kraju, a sada pokrećemo novu akciju pomoći. Pozivamo vas zato da nam svojim donacijama pomognete da Nikolina, Lara, Iva, Vuk i Vukan dobiju dobiju priliku za bezbrižnije odrastanje!