Bora Stanković je pisac koji se “ne može imitirati, i on nema nijednog epigona, poput Andrića recimo iza kojeg su došli Kiš ili David Albahari; razlika je o tome što su Andrić i Kiš insistirali na stilu, na lepoti jezika, ali Bora je drugačiji, on nije naučen pisac, on se rodio kao pisac i u tom smislu je autentičan”, rekao je u Vranju književnik Milisav Savić, govoreći o temi “Moj Bora” u okviru 60. Borine nedelje u Vranju.
“Snaga Borine literature je i u jeziku, imate utisak da se on guši u rečima, ne može da ih izgovari, a onda između tih reči postoji praznina, on ne kaže sve, samo nagoveštava.
To nijedan pisac osim Bore ne može da ponovi.
Takvih pisaca u srpskoj književnosti malo ima, svi smo tzv. školovani pisci, pa i ja”, rekao je Savić.
On je dodao da je njegova generacija, pisci tzv. crnog talasa, kod Bore najviše volela “Božje ljude”.
“Zato što se tu Bora razlikuje od svoje preostale proze, u čijem su centru obično žene.
On nije pisac trnja, kako se za poneke kaže, kod njega se uglavnom sve dešava među zidovima, u kući, i to što imate incesta u Borinim delima je logična posledica kada su ljudi unutar jednog prostora okrenuti samo sebi, ne izlaze.
Tako da je on pisac zatvorenog prostora, a otvorio se jedino u Božjim ljudima, gde se dobar deo stvari dešava na groblju, gde ljudi izlaze iz kuća, susreću se, tu ih povezuju mrtvi.
Sve ono što su kod Bore smatrali greškom, to je samo njegov kvalitet.
Bora se ne umiva, on jeste željan i ranjav upravo u toj i takvoj svojoj autentičnosti”, kazao je Savić.
Mihajlo Pantić, književnik i teoretičar književnosti, rekao je da već petnaestak godina u Biblioteci Grada Beograda uređuje ediciju “Vrhovi”, koja je svake godine posvećena jubileju nekog od velikih srpskih pisaca.
“Ove godine to je bez ikakvog premišljanja Bora Stanković, jer slavimo 150 godina od njegovog rođenja.
U protekla tri, četiri meseca koliko spremam zbornik o tome, jako dobro sam se spremio, ne znam u šta sam sve zavirio i šta sam sve pročitao o Bori.
Brojne njegove tekstove, pročitao sam i njegovu knjigu Pod okupacijom i ne znam koliko tekstova koje su drugi pisali o njemu”, kazao je Pantić.
On je dodao da je njegov opšti utisak nakon tog uloženog rada da je Bora “konstanta srpske književnosti”, kako god da se pogleda.
“Kada pogledate pisce koji su došli posle njega, vidite da ni Ivo Andrić, ni Dragoslav Mihailiović ne bi bili takvi pisci da nisu imali tako velikog prethodnika i da se na neki način Bora Stanković sadrži ne samo u pojedinačnim delima najvažnijih srpskih pisaca potonjih vremena, nego se i njegova vizija sveta toliko duboko ukorenila i utemeljila da ne možete da zamislite da bilo šta kažete o srpskoj književnosti a da tu ne podrazumevate u manjoj ili većoj meri Boru Stankovića.
Njegova bibliografija rađena je u više navrata, ali je sada u fazi neke bezobalnosti; svake godine napiše se na desetine akademskih radova o njemu, on je konstantna tema, trajno otvoren pisac i tome kraja naprosto nema, niti će ga biti dok je ovog jezika”, naveo je Pantić.
Podsetio je da je pre dvadesetak godina priredio antologiju srpske pripovetke u tri toma, u kojoj je Bora Stanković, uz Ivu Andrića, jedini pisac među 60 najznačajnijih srpskih pripovedača, koji se pojavljuje sa tri pripovetke, većina ih je imala dve ili jednu.
I te tri pripovetke su U Noći, Pokojnikova žena i Uvela ruža. Sve tri priče su antologijske i sve tri za glavne junakinje imaju žene.
To je u tom momentu bio veliki iskorak u dotadašnjoj u srpskoj književnosti u kojoj se figura žene uznosi, kao jedan sakralizovani subjekt ili postoji po marginama pripovedanja, a vrlo retko su žene bile fokusna tačka književne imaginacije.
Kad tome dodate Koštanu i Sofku (Nečistu krv) u stvari shvatite koliko je Bora otvorio vrata onome što će postati dominanta srpske priče, odnosno celokupne književnosti 20. veka.
U tom smislu možemo da ga razumemo kao preteču svega onog modernističkog što se desilo u našoj književnosti prošlog veka”, rekao je Pantić.
Druga važna stvar je Borin zaokret “ka unutra”, okrenutost ka društrvenoj sredini, ka društvenom momentu pripovedanja koji se ne gubi, ostaje sve vreme jak i on otvara ono što se kasnije potpuno nezavisno od duhovnih kretanja u Evropi tog vremena, otvara emocionalnu i nagonsku stranu čoveka i progovara o onome o čemu je dotadašnja srpska književnost glavnom ćutala ili tabuizirala”, dodao je Pantić.
“Bora je svom svojom imaginativnom snagom to otvorio, da bi onda kroz te dveri prošli svi najznačajniji pisci 20. veka, u prvom redu Ivo Andrić, a potom i ostali naši veliki pripovedači”, rekao je Pantić.
Dodao je da je posebno važno da je to uradio jezikom koji nije “književni” i utoliko je njegov poduhvat u književnosti značajniji.
“On je, idući mimo onog što se smatra književnom normom, ispoljio veliki snagu i rešenost da progovori jezikom koji ga određuje”, naveo je Pantić i najavio da će zbornik o Bori, koji predstavlja presek njegovog rada, izaći za pola godine, te da se trenutno dvoumi između dva naslova - Govor dubine ili Govor iz dubine.
Sunčica Denić, književnica i univerzitetska profesorka iz Vranja, podsetila je da je Bora Stanković objavio “Božje ljude” 1902. godine, a da pozitivnu kritiku na ta dela nije imao jer je tadašnja kritika “bila komunistička”.
Dodala je da “božjaštvo nije ni ludilo, ni pijanstvo, ni sirotinja, to je nešto izvan toga”.
“U pismu Milanu Saviću, uredniku Letopisa Matice srpske, kada se spremao da pošalje rukopis, Bora mu je pisao: 'Imam jednu zbirku poput Bednih ljudi, ali moji su malo više od toga'.
Dakle, jurodivi ili božji ljudi su ludi Boga radi i ta komponenta je izostajala u prvim decenijama 20 veka.
Niko se nije upuštao da tumači Borino delo i sa tog aspekta i zbog toga je čak i posle 1970. to ostalo nerazjašnjeno.
Tek u novije vreme dobija puni dijapazon interesovanja”, rekla je Denić, a potom se jednim tekstom obratila i samom Bori, u čiju čast Vranjanci ovih dana obeležavaju 150 godina od njegovog rođenja.
Šezdeseta Borina nedelja (koja ove godine slavi tri jubileja - 150 godina Borinog rođenja, 60 godina manifestacije i 35 godina od ustanovljenja Borine nagrade) završiće se u ponedeljak uveče (Galerija Narodnog muzeja, 19 časova), kada će književniku Vidosavu Stevanoviću biti uručena Nagrada Borisav Stanković za ceokupan književni opus.
Osim laureata govoriće Aleksandar Laković i Petar Arbutina.
Organizator manifestacije je Književna zajednica Borisav Stanković u Vranju.
Tekst i foto: D. Dimić/M.Dimić
