Vojkan Ristić, novinar i publicista iz Vranja, nedavno je objavio Lavirint zaborava, knjigu protiv zaborava događaja i ličnosti na bilo koji način vezanih za Vranje i jug Srbije. Reč je o izdanju vranjskog NVO Odbora za ljudska prava, sa podnaslovom Tajne iz istorije Vranja i juga Srbije, iz kojeg Vranje News, uz odobrenje autora, objavljuje priče o značajnim ljudima i događajima našeg grada i okoline. Priča o pripremama za atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koje su svojevremeno imali pripadnici Mlade Bosne u Vranju i na jugu Srbije, je pred vama.
U zvaničnoj istoriji nije ostao nijedan konkretni dokument da je Gavrilo Princip sa svojim drugarima iz Bosne vežbao svoje umeće pucanja iz revolvera baš ovoliko daleko od Sarajeva i prestoničkog Beograda, i to baš u Vranju.
Istraživač gerilskog pokreta na jugu Srbije Siniša Antonijević, pišući o mogućem boravku mladobosnaša u pripremama za atentat u Vranju, navodi poznanstvo Principa i Živojina Rafajlovića, koji je bio pristaša i jedan od osnivača Četničkog pokreta na jugu Srbije. Škola četničkog pokreta pod rukovodstvom Rafajlovića trebalo je da ima sedište u Prokuplju.
Pricip je sa desetoricoma svojih ideoloških sledbenika navodno stigao konspirativno u Vranje avgusta 1913.
Njih je u svojoj kući prihvatio Mihajlo Stevanović Cupara.
Ovaj Vranjanac tada je obavljao funkciju upravitelja škole. Princip je, takođe navodno, kako je javno u medijima govorio Antonijević, „boravio u kući Stevanovića koji je tada obavljao i funkciju instruktora za gerilsku borbu“.
Cupara je bio aktivan u međuratnom periodu u četničkom udruženju, predsedavao tj,izabran za predsedniika četničkog kongresa 1930. Ai spominjao ovu činjenicu niti Principa.
Mediji iz tgo vremena prenelisu da je Cupara „kritikovao Vranjance 1936, kada su u Beogradu proslavili Svetog Atanasija. To je dan oslobođenja Vranja od Turaka, kad je srpska vojska 1878 godine ušla u Vranje i, posle zaključenog 1w2qmira, i granice su postavljene kod Ristovca. Od toga doba Vranjanci svake godine slave svetog Atanasija, kao patrona svoga grada.
„Mala dvorana restorana Srbije bila je puna. Mogle su se primetiti i starice u bundicama od atlaza, povezane šamijama. Između ostalih bili su prisutni: general g. Josif Đorđević, narodni poslanik g. dr. Uroš Stajnć, kasacioni sudija g. Trajko Stamenković, bivši podban Vardarske banovine g. Janićije Krasojević, više uglednih prestoničkih trgovaca i viših državnih činovnika. Na slavu su iz Vranja doputovali kao delegati Mihajlo Jovaiović-Cupara n inženjer g. Dimitrije Krstić. Goste je pozdravio potpretsednik Udruženja general g. Josif Đorđević, iznevši u svome govoru borbe, koje su vođene u okolini Vranja i podvige koje su Vranjanci učinili u borbama za naše nacionalno oslobođenje.
G. Mihajlo Stevanović-Cupara, učitelj i stari nacionalnn radnik, koji je bio, u svoje vreme, jedan od najuglednijih organizatora četničke akcije, održao je dirljiv govor, u kome je potsetio svoje zemljake da se u Vranju srbovalo i u ono vreme kad se srpsko ime nije smelo pomenuti. Sada je Vranje začmalo.
On je apelovao na Vranjance, koji žive u Beogradu da pomognu sve kulturne akcije u Vranju, a naročito akciju za podizanje Sokolskog doma i obnavljanje Vinogradarske zadruge.
Na kraju, za vreme posluženja gostiju, prosulo se i nekoliko čaša sa služavnika, a jedan od prisutnih, g. Đorđe Veličković, dobacio je: E, airlija neka je. Vranjanci vole tradicije, a ovaj je dobar…“, izvestio je list „Vreme“ 1936.godine sa slave Vranjanaca u Beogradu.
Na nekoliko kilometara od centra varoši vranjske nalazila se dolina kroz koju je tekla gradska reka. Reč je o useku pokrivenom šumom, opkoljenim brdima. Bio je to prostor za maksimalnu konspiraciju gde su pucnji odjekivali, a i njihov eho, sâm među brdima.
Vežbanje pucanja i bacanja bombi navodno se odvijalo skoro mesec dana pod nadzorom Stevanovića Cupare i Ace Blagojevića, koji se pridružio obuci. Posle završetka vežbe u rukovanju oružjem Pincip i njegove pristaše su se vratile u Beograd, a odatle otišli na mesto izvršenja atentata.
Nagađalo se, sa mnogo malo konkretnih podataka, ili bez ijednog dokumenta, o mogućim tajnama iz doline Kazanđola. Tvrdili su pojedinci, poput profesora Momčila Zlatanovića, da je „aneksija Bosne na jugu okupila i Hrvate i Bošnjake“. Istorijski je jasno da je Vranje kao pogranično područje u srpsko–turskim i balkanskim ratovima bilo pod jakim uticajem koitskih jedinica koje su prerastale vremenom u
četnički pokret.
U Beogradu je 1903. godine održana Osnivačka skupština četničkog pokreta. Iste godine u Pašinom konaku, gde su bile prostorije škole, u centru Vranja je osnovan Izvršni odbor ove organizacije.
Sedište rukovodstva do 1912. bilo je u Vranju. Formacijski, mesto Gorskog štaba četničko-komitskog pokreta nalazilo se na planini Kozjak u neposrednoj blizini manastira Sveti Prohor Pčinjski.
Jug Srbije je tih godina imao jaku i organizovanu četničko–komitsku infrastrukturu koja je ove krajeve štitila od upada Arnauta. Pokret je delovao u strogoj konspiraciji, pa otuda ako je Gavrilo Princip i boravio u Vranju, to se dešavalo u strogoj konspiraciji, velikoj tajnosti.
Iz tog razloga i nema pouzdanih istorijskih činjenica, a bez toga nema istorije. Ima priče. Bajke. Sećanja. Sve one su dragocene, u nekoj kutiji zapisa, ne samo za vreme, već i za one mlađe naraštaje.
Gavrilo Princip ima svoju ulicu u Vranju. Trasa te ulice ide i pored kuće nekadašnje kuće Mihajla Stevanovića Cupare.
