Piše: Branka Marković
Slunce ogrejalo i ovuj nedelju, d'n's.
C'kli se Vranje, ptičke se raspojale ubavo, kako Karaminga porano, boles' i virusi turismo gi od sabajle mal'ka pod ćilimčiki I krparčiki od babe naše što ni ostanali, pa eve, podsećav ne tej šare njine i na onoj što si beše porano, na sevdah i azdisl'ci, veselenje, pijenje, na onoj što si Vranjanci i najubavo rabotiv k’d ne se svađav i deliv na „ovija” i “onija”: t’d si terav adeti i meraci, berev si koštančiki u Sobinu I kude Borino brdo , a k'd se odavav, ženiv, vikav veseli svatovi a dertovi i katil’ci gi frljav u reku, da ne se vrnev!
Tako je ranije bilo.
I nisu se mladenci pitali hoće li ili neće, u koju kuću će devojka otići a momak iz čije će je kuće dovesti!
O tome su odlučivali njihovi roditelji, rođaci, tetke, strine i oni , koji su “znali” šta je najbolje za njihovu sreću.
E, sad – ta se “sreća” skoro uvek zasnivala na materijalnoj osnovi i uslovima koji bi pogodovali najpre posrednicima, provodadžijama – jer su sklapani posebni sporazumi a u pojedinim slučajevima momak i devojka se pre toga nikad nisu ni videli ni sreli!
Zanimljivo, zar ne? I nepravedno, do besvesti!
Ali.....to ne bi bilo Vranje i ne bi bili vranjski svatovi , specifični u svemu, da je bar malo drugačije bilo!
I ne bi se veridbe događale baš u nedelju ili u neki drugi važan prazničan dan, da se, još tada – nisu dogovarali da se “pijenje” prilikom uspešno isprošene devojke desi u Božjem danu, za zdravlje mladenaca, zadovoljni prosidbom, pa se momkova familija baš tad “vika da se darujev” (proševina i ispit) a provodadžija u svemu tome ima glavnu ulogu i slavu!
Jer….on se on šalje momku koji se ženi, sa svim podacima o devojci, njenoj spremi i možda – nasleđu iz rodovske kuće.
Smatralo se da sin jedinac ima prednost za izbor devojke (devojke se i nisu pitale, one su samo čekale dobru priliku i molile Boga da se što pre udaju da “gi vreme ne prođe i ne zakasav s's godine i izgubiv takaat i ubavinju” i da im budući muž ne bude mnogo ružan i star ali ni premlad) a nije se običavalo da mlađi brat preženi starijeg.
Ako se i desi, morao je da traži odobrenje starijeg brata.
Inače, kad je prosi, momak daje devojci jabuku u koju su zabodeni dukati, pa se tako znalo da je prstenovana, verena i data. Tri dana posle prosidbe, devojka je sklanjana u komšiluk, da je poštede susreta, čestitanja i zadirkivanja. Kad je prosidbena večera završena, starešina, svekar – dreše kesu i na sofru bacaju pare namenjene za “spremanje” isprošenice.
Uoči svadbe, subotom, ona ide da se banja u amam, sa rođakama, sestrama, drugaricama i taj čin je svečanog, ritualnog karaktera, propraćen je mnogim obredima i uz pesme vranjskog kraja, najčešće.
Pred svadbu, devojčini darovi stave se na doksat (izbočeno mesto na kući, vrsta balkona ili trema karakterističan element islamske gradnje), da ih narod vidi i da se devojka ne obruka.
Darovi za mladoženju i njegovu rodbinu natovare se na kola i uz pratnju svirača koji idu pozadi kola – nose se u njegovu kuću, uz veliku graju.
Devojačku kuću osvetle fenjerima i svećama postavljenim u čirake (stalci, postolja za sveću) a u pravoslavlju – čirak drži sveću za vreme Krsne slave, kada čirak i sveća stoje na počasnom mestu u kući ali i na svadbenoj sofri, pa se postave dugačke sofre za svatove.
Prvo oro vodi majka isprošene devojke noseći sito sa leblebijom i bombonama koje rasipa oko sebe, za blagosloven i srećan, sladak brak mladenaca.
Zatim se hvata u oro, izlazi nevestin otac i obilazi aščike (kuvarice koje kuvaju jela za svadbu), pa ih nagradi dukatima za trud a zatim dočekuje svatove na kapiji. Najpoznatija pesma svadbena u starom Vranju bila je “Hadži-Gajka devojku udava”:
“Hadži-Gajka, hadži-Gajka devojku udava,
em je dava, em je dava, em je – ne udava!”
Pevala se i kad su devojku iz roditeljske kuće izvodili (na dan svadbe, u zoru nevestu oblače u nevestinjsko odelo), češljaju je i pletu joj gustu kosu, kite je njene drugarice cvećem i oko ruke joj stavljaju brazletnu (narukvicu) pa se opraštaju od nje, mada pre svih, s njom se oprašta njena majka, uz žalosne pesme i suze.
Dever dolazi sa svatovima i kupuje je, bogato.
Baca kovani novac onima koji je ne daju i traže više– da bi je predali, po običaju.
Ispred svadbene povorke, kad krenu prema crkvi, idu najpre žene, igraju se čočeci usput, pije se, galami, veseli se uz stare vranjske pesme (“Gajtano, mome”, “Kad'n Stana”, “Pišti, plače Milica devojka”, “Šano, dušo”, “Široko je vranjsko polje”), Karamingin divan glas, trubače, igraorke, gočeve.
Žene su imale posebnu ulogu u tim svadbenim ritualima, svoje mesto, svoja zaduženja, ora, pesme, pokrete. Ta podela na muške i ženske obaveze, ritualni duh – osećao se i tada ali čak i dan-danas u nekim sredinama vranjskog kraja imamo deliće mitskih shvatanja i obreda sveslovenskog načina života iz davnina, iako, posebno pod Turcima, pravo žene nije se ni pominjalo!
Ona je bila tu da dvori, poput sluškinje, rađa i izvršava naređenja muža, svekrve i njegove rodbine a u seoskim sredinama oko Vranja, devojka se birala po njenoj snazi (da je krupna stasa, snažna, razvijena, da bi mogla da “diza snopje” pri žetvi ) i radi sve poljoprivredne poslove, na opšte zadovoljstvo muževljeve rodbine.
Posle venčanja, po izlasku iz crkve, odvajaju se svirači i nevestina rodbina, te odlaze kući nevestinim roditeljima a za mladencima idu svatovi sa mladoženjinim ocem.
Ispred kapije stoji svekrva, snaja je ljubi u ruku i nevesta prva ulazi u dvorište a na pragu stoji korito sa vodom koje nevesta ne sme da prekorači dok svekar u njega ne baci dar u novcu. Uz to, obećava snaji koji deo imanja joj poklanja, da to bude samo njena svojina. Kad da otkup, svekar joj pruža ruku i prevodi je preko korita, vodeći je u kuću a svatovi u korito i dalje bacaju novčiće.
Prvu bračnu noć mladenci provode, po običaju, i u nevestinoj kući, a drugog dana svadbenog veselja biva “viđenje” ili čašćenje a mlada mora biti veselog raspoloženja, mada i drugog dana nosi veo preko lica. Nekad je svadba i po tri dana trajala, pucalo se, igralo, pilo i darivalo, naročito u bogataškim i hadžijskim domovima.
Pri odlasku svojim kućama, običaj je da svi daruju mladence, svirače i aščike. Pri kraju svadbe, igra se čuveno “šareno” oro.
Inače, udovačke svadbe bile su skromne, često bez svirke i pesme i udovac se ženi u svom starom, prazničnom odelu. Ako je imao starije sinove bilo je i sramota da se ženi, a ako se ženi – ženi udovicu ili stariju devojku, bogatašku sluškinju.
Dovođenje devojke iz sela u grad je bilo moguće, obrnuto ne, da devojka iz grada ode u selo za seljaka (najveća sramota bilo je da se devojka iz hadžijske kuće uda za seljaka ( “Nečista krv”, B. Stanković). Hadžijsko i ostalo čorbadžijsko, vranjsko srpsko društvo - nije imalo običaj da sklapa brakove sa “kerpičima” (seljacima) I “motikarima” (varoška sirotinja, nadničari).
Ukoliko se to i desi, samo bi “motikarka” mogla ući u čorbadžijsku kuću, jedva, a nadničarima se nije davala kći hadžije ili čorbadžije, već im je mogla pripasti samo neka bogataška “izmećarka” (sluškinja).
Bilo kako bilo, vremena se menjaju i nekadašnje “golemaško” društvo Vranja i njegova svadbena pravila na svu sreću, potisnuli su ona istinska ljubav, poštovanje i razumevanje što je i preduslov za sreću mladenaca. Uz to, idu i vrednoća, odgovornost, dobrota.
Zar postoji blago sveta i bilo šta materijalno što može potisnuti radost, pesmu i svirku, veselje svatova i mladenaca novog doba koji slave život u miru i zdravlju i gde jedina vredna stvar može biti ljubav u toplini spokojnog doma ispunjenog decom i po nekim sećanjem na dane starog Vranja i njegove običaje i tradiciju!
Zato, samo onaj, ko je ovde odrastao odmalena i u sebe upio duh detinjstva kaldrme, doba vranjskih meana, poslastičara, igranki, šuštanje lišća tadašnjeg parka, ulične svirke I sve ono što I čini dušu našeg grada – može istinski razumeti Vranje I voleti ga, bez obzira i na novo vreme koje je donelo I nove ljude, nove navike…
A stare dane trebalo bi čuvati i očuvati kroz lepo vaspitanje, kulturu i sećanje na pretke dostojanstvenih lica i srca, pogleda. Mučenih predaka, skromnih i razumnih….naučenih na mukotrpan rad ali i više pravde u duši: prepoznavanje dobrote i vrednost takvih dana, i jesu bogatstvo!
Da se ne zaborave, jer.....deo su i ovog novog vremena kroz koje ponekad prohuji čudan vetar koji od nas napravi otuđene ljude. Ali i vetar prošlosti nas blago zanjiše, , onaj mio i sa ognjišta naših starih kuća, da nas podseti na ljudskost. On zanjiše travke, grane i raskošne cvećke naših avlija, uvuče se pod basamake i čuči, kao blagonakloni čuvar doba o kome će se, nadalje samo – pripovedati.
(iz knjige Hronika jedne nostalgije)
