Piše: Zoran Dimić
Iako likovni opus nedavno preminulog akademskog slikara iz Vranja Dejana Rusimovića svakako zaslužuje jedan kompleksniji osvrt i analizu, ovde ćemo se osvrnuti samo na neke ključne aspekte njegovog vrlo uzbudljivog likovnog razvoja.
Rusimović je završio grafički odsek u Srednjoj umetničkoj školi Đorđe Krstić u Nišu, a diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Skoplju 1991. u klasi profesorke Ane Temkove.
Solidno zanatsko obrazovanje, koje je pružala umetnička škola u Nišu, omogućila mu je da dolaskom na Fakultet likovnih umetnosti u Skoplju počne da traga za novim umetničkim inspiracijama, izvan ograničenih okvira klasičnih grafičkih i slikarskih veština.
Svako ko je imao prilike da se čak i na površnom nivou upozna sa Rusimovićevim likovnim stvaralaštvom, jasno je vrlo brzo mogao da primeti da se radi o vrsnom crtaču, koga je odlikovala vrlo čvrsta i suptilna linija.
Iako na početku svog razvoja po svoj prilici manje zainteresovan za istraživanje bogatih mogućnosti slikarskog kolorita, on je u svom poznijem razvoju (npr. takozvanoj crvenoj fazi) ispoljio vrlo naglašenu inventivnost na tom polju.
Nema međutim nikakve sumnje, a to mi je u ličnim razgovorima nekoliko puta potvrdio i sâm Rusimović, da je boravak na Fakultetu likovnih umetnosti u Skoplju bio od presudnog značaja za način na koji će on razviti svoj pristup likovnom izražavanju, ali što je još važnije, i svoje generalno razumevanje umetnosti i uloge koju umetnik ima u svojoj zajednici.
Naime, iako na prvi pogled udaljeno od glavnih centara tadašnjih likovnih dešavanja na prostoru Jugoslavije, u Skoplju je zahvaljujući tadašnjoj vrlo promišljenoj strategiji visoko-obrazovnog i kulturnog razvoja oformljen jedan vrlo solidan Fakultet likovnih umetnosti, sa vrlo kompetentnim nastavničkim kadrom, naglašeno bogatog internacionalnog iskustva.
Upravo u tom okreženju će Rusimović dobiti ključno usmerenje za svoje dalje bavljenje likovnom umetnošću.
Naime, osim prof. Ane Temkove, u čijoj je klasi studirao sve vreme svojih studija, na njega će presudno delovati prof. Simon Šemov, i prof. Stanko Pavleski, obojica vrlo modernog likovnog usmerenja, sa naglašenim međunarodnim iskustvom, potpuno otvoreni za ispitivanje novih likovnih materijala i neograničenih mogućnosti konceptualne umetnosti.
Tu, u tom okruženju, obogaćenom vrlo živim izložbenim životom tadašnjih skopskih likovnih galerija i inventivnim filmskim umetničkim repeortarom pojedinih bioskopa, počeće da se formira likovna estetika Dejana Rusimovića, odnosno jedan vrlo aktuelan, recentan pristup savremenom razumevanju uloge umetnika i umetnosti u društvu.
O obe ovde spomenute stvari, dakle i jednoj vrlo specifičnoj likovnoj estetici, i o vrlo jasno formulisanom razumevanju uloge umetnika i umetnosti u društvu, a koje su jednako značajno odredile likovni razvoj Rusimovića, treba svakako nešto dodatno reći.
Najpre, osim neposrednog uticaja pomenutih profesora, na formiranje njegove likovne estetike i razumevanje umetnosti svakako je uticalo nekoliko značajnih umetnika XX veka.
Tu bi svakako, osim nadrealista i dadaista, od kojih bi na prvom mestu trebalo istaći Marsela Dišana (Marcel Duchamp), utemeljitelja konceptualne umetnosti, trebalo spomenuti još nekoliko značajnih umetnika XX veka – u prvom redu, Jozefa Bojsa (Joseph Boys) i Anselma Kifera (Anselm Kiefer).
Ne samo svojim autentičkim pristupom hrabroj upotrebi novih materijala, koji ne pripadaju onim tradicionalno likovnim, već i u velikoj meri svojim konceptualnim i pedagoško-likovnim idejama o jednoj odgovornijoj i aktivnijoj ulozi umetnika u svojoj zajednici, nema sumnje da je Jozef Bojs vrlo značajno uticao na likovno stvaralaštvo Dejana Rusimovića.
Kada su se sredinom devedestih godina XX veka, nakon njegovog završetka studija u Skoplju, na izložbama u vranjskim galerijama prvi put pojavili Rusimovićevi likovni radovi, odmah je bilo jasno da on u kontekstu vranjskog likovnog života neguje jedan sasvim drugačiji pristup kako samom problemu likovne umetnosti, tako i razumevanju uloge umetnika u društvu.
Očigledno je već tada bilo da Rusimoviću ne samo da nije bilo stalo do toga da u svojim likovnim radovima „rutinski vežba“ svoje raskošne likovne veštine, štancajući npr. čuvene vranske motive, već mu takođe nije bilo stalo do toga da se poput starijih, već etabliranih likovnih umetnika, mediokritetski „ušemuje“ u već izgrađene malograđanske tokove u kojima je bliskost sa političarima i ljudima na položaju ujedno garantovala značajan komercijalni uspeh.
Od momenta kada se prvi put pojavio sa svojim prvih likovnim radovima, nakon završetka školovanja, pa sve do kraja svog života, Rusimović je ostao u potpunosti veran svojim snažnim umetničkim nagonima, dakle, potpuno van tih pomenutih burazersko-umetničkih tokova, suštinski sâm i bez bilo kakve značajnije institucionalne podrške.
Sva likovna piznanja i nagrade koje je Rusimović primio u toku svoje karijere, desili su se van Vranja.
Sa Rusimovićem, ali takođe i sa radovima Branislava Nedeljkovića, svakako Rusimovićevog, profesionalno ali i privatno, najbližeg likovnog umetnika u Vranju, zapravo se u Vranju po prvi put desila kakva takva recepcija kolosalnih promena koje su se u likovnoj umetnosti dešavale od početka i tokom XX veka.
Već površniji uvid u likovni opus jednog i drugog umetnika to jasno pokazuje.
Kako je to nedvosmislen tok razvoja likovne umetnosti u XX veku jasno pokazao, ona više nije bila tek romantizovano likovno doživljavanje vizuelnog sveta izvan nas, sa ovom ili onom tradicionalno i socijalno poželjnom, te naročito komercijalno isplativom tematikom, već zapravo sada mnogo više jedna provokativna i politički nenaivna intelektualna delatnost koja bi trebalo da smelo reflektuje sve probleme i dileme sa kojima žive umetnikovi savremenici.
Verna doslednost ovim, upravo od gore spomenutih svetskih umetnika proklamovanim idealima, ostavila je Dejana Rusimovića izvan svih mediokritetskih lokalnih likovnih tokova – komercijalne romantizacije života starog Vranja u takozvanim vranjskim motivima, koji su počeli da se razvijaju od početka sedamdesetih, onda takođe sladunjave vizantizacije srpske prošlosti iz druge polovine osamdesetih, ali i izvan bilo kakvog besramnog i umetnički banalnog koketiranja sa likovnom tematizacijom dalje ili bliže „slavne srpske prošlosti, koja je npr. u likovnom životu Vranja i Srbije cvetala tokom devedesetih.
Nespreman da se uključi u neodgovorno kreiranje pseudo kulture prema meri političara, koje se od kraja osamdesetih pa do danas Vranjem i Srbijom širilo kao pošast, Rusimović je, poput Nedeljkovića, ostao potpuno sâm.
Budući da se, međutim, i u slučaju Rusimovića i u slučaju Nedeljkovića, radi o jednom vrlo razuđenom i kompleksnom likovnom opusu, ostaće budućim istraživačima za detaljnu analizu zašto se u poslednjim decenijama XX veka u Vranju nije razvila jaka građanska likovna kultura, već je naprosto ostala u maglovitim okvirima tradicionalnog narodnog stvaralaštva.
Od svog prvog izlaganja umetničkih dela u okviru Izložbe diplomiranih studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Skoplju 1991. godine, do svojih kasnijih radova, izlaganih na samostalnoj izložbi u Nišu 2004. godine, ili kasnije 2015. godine u Vranju, Rusimović će ostati čvrsto utemeljen u svojim umetničkim uverenjima, potpuno zapitan nad smislom i ulogom koju bi likovna umetnost i likovna kultura trebalo da igraju u ljudskoj zajednici.
Stoga su ključne teme koje bitno određuju njegov likovni opus zapravo preispitivanje likovnosti i demistifikacija jedne romantizovane i ideološke predstave o umetnosti, tako olako i društveno neodgovorno popularizovane u lokalnom i širem razvoju likovnog života tokom osamdesetih i devedesetih godina XX veka.
Dejan Rusimović je izlagao na mnogo kolektivnih, a imao je i nekoliko samostalnih izložbi.
Na Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu osvojio je 2000. godine Prvu nagradu.
Široj umetničkoj javnosti poznat je i kao jedan od autora koncepta omota za prvi album rock grupe Mizar, objavljenog u Ljubljani 1988. godine.
Bavio se i pedagoškim radom.
Najveći deo svog radnog veka proveo je kao vaspitač u Domu za učenike srednjih škola u Vranju.
Osnovne karekteristike likovnog stvaralaštva Dejana Rusimovića proistekle su iz njegove duboke potrebe za preispitivanjem slike kao forme.
Kao likovni umetnik, Rusimović se odlikovao izuzetno naglašenim interesovanjem za problem prostornosti.
Veliki deo njegovih dela predstavlja izuzetno likovno svedočanstvo o vrlo specifičnom poigravanju dvodimenzionalnim, odnosno trodimenzionalnim karakterom slike kao umetničke forme, što je svakako problem sa kojim se najintenzivniji bavio u toku nekoliko decenija svog umetničkog stvaranja.
Detaljno izlaganje likovne problematike kojom se bavio tokom svoje karijere, rekonstrukcija njegovog likovnog razvoja, te paralelna analiza njegovih likovnih dela zaslužuju svakako u nekoj budućoj prilici posebno mesto i pažnju.
(Autor je univerzitetski profesor)
