Krsta Kovačević, najveći komitski vojvoda sa juga Srbije FELJTON (29)

Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj i drugim temama Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine, ali i rukopisima koje je ustupio redakciji.

Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović

Krsta Kovačević iz Trgovišta, u narodu poznat kao Krsta vojvoda, Krsta Trgoviški i Krsta Preševski, jedna je od najpoznatijih ličnosti u Preševskoj kazi za vreme komitskog pokreta od 1904. do 1912. godine.

Spasa Kovačević iz Trgovišta sa ženom Anđom očuvao je sedam sinova i jednu kćer: Krstu, Milka, Mitu, Radenka, Milosava, Spiru, Stošu i Leposavu. Petorica su bili srednjeg rasta i telesno snažni. Krsta i Milisav padali su ljudima u oči kao visoki gorštaci.

Krsta Kovačević je rođen u Trgovištu oko 1878. godine. U Pčinji je bio zapažen kao živahan, bistar, dovitljiv i violentan mladić. Pošto je u očevoj kovačnici izučio zanat, oženio se lepom i stasitom Jovankom. Ali se posle godinu dana njegov život iz osnova izmenio.

Jedan avgustovski dan 1900. godine bio je presudan za životnu sudbinu mladog kovača. Išao je tada seoskim putem sa svojim sedmogodišnjim bratom Spirom. Susrela su ih dva askera. Jedan je šamarao Spiru i govorio mu: “Da znaš, bre sinko, da si carska raja”. Krsta je zbog toga planuo i jednim većim kamenom udario turskog vojnika u grudi, a potom počeo da beži. Drugi asker ga je gađao puškom, ali ga nije pogodio. Potom su došli vojnici iz postaje u Šajincu i tražili ga u Trgovištu i bližnjoj okolini. Od njega, međutim, ni traga, ni glasa.

Krsta Kovačević je prebegao u Bugarsku i posta pružni radnik. Bugarska komitska organizacija zapazila je ovog Pčinjanina markantne spoljašnosti. Ubedili su ga da postane njihov komita i da se bori protiv Turaka u Makedoniji. Odvažan, častan, inteligentan i karakteran, stekao je među bugarskim komitama prijatelje i poštovaoce. Najbolji drug mu je bio Krsta Konjuški.

Krsta je jedno vreme u odredu generala Cončeva, koji je imao hiljadu ljudi. Potom se teško razboleo. “Pobuna u Kruševu vratila je Krstu Trgoviškog u borbu. U četi profesora Puškareva stavljao je ispod tunela kod Novčana dinamit na prugu. Sa druge strane obale Vardara pucali su na vagone pune vojnika, koje je eksplozija iz šina bacila”, zabeležio je Stanislav Krakov. Dakle, učestvovao je u Ilindskom ustanku 1903. godine.

U februaru 1904. godine u selu Šopsko Rudare, u kratovskom kraju, upoznao je Jovana Stanojkovića kao srpskog učitelja, i sećao se toga susreta celog života.

Godine 1904. Krsta se našao u četi Todora Nikolova Vidinlije. Uočavao je da ga četovođa Vidinlija podozrivo gleda. U kumanovskom kraju ubiveni su neki seljaci samo zato što su se izjašnjavali kao Srbi. Sve je to na ovog Pčinjanina ostavljalo mučan utisak i počeo je da pomišlja na bekstvo iz bugarske čete.

Pošto je bugarska granica bila posednuta turskom vojskom, četa Todora Nikolova kretala se prema Srbiji. Ovu jedinici preveo je preko tursko-srpske granice kod Buštranja vešt putovođa Kuzman iz Šapranca. Četa je stigla u Vranje i dva-tri dana odmarla u Šarenom hanu, a potom preko Pirota otputovala u Bugarsku.

Krsta Kovačević se u Vranju upoznao s kapetanom Živojinom Rafajlovićem i odmah opredelio za srpsku četničku (komitsku) organizaciju. Otputovao je u Beograd.

Krsta je s nekoliko komita krenuo iz Beograda za Poreč. Međutim, u Skopskoj Crnoj gori na prevaru ih pohvataju bugarske komite i razoružaju. Četa vojvode Bobeva doterala ih je vezane u kumanovski kraj, u selo Murgaš. Kad je naišla jaka turska potera, bugarske komite su pobegle bez zarobljenika. Krsta je sa dva druga došao u selo Dovezence. Vojvoda Jovan Stanojković Dovezenski dao mu je nekoliko četnika (komita) i on s njime hita u gornjopčinjska i krivopalanačka sela. To je bilo u jesen 1904. godine.

Do 1905. godine Krsta deluje samostalno, na svoju ruku, a posle toga poštuje naređenja vođstva četničke organizacije u Vranju i Beogradu.

Početkom 1905. godine počelo je u Trgovištu i obližnjim mestima potajno da se govori o tome kako je Krsta živ i kako je komita. Ocu Spasi prvi put se javio na njivi Kolastici. Brat Radenko nije mogao da ga pozna jer je bio zapušten i neobrijan. Otac Spasa našao ga je u bukovoj šumi s malom družinom. Govorio je sinu da se ostavi četovanja i da se vrati kući. Čeka ga već četiri godine mlada žena. Krsta je viknuo: ”Vežite ga!”. Vezali su ga konopcem za bukvu. “Ako bude pričao, jezik da mu se odseče”, obratio se Krsta drugovima. Spasa više usta nije otvarao. Jedno vreme su ga vezanog vodili sa sobom. Tako je stari Spasa postao komita u sinovljevoj četi. Sa odabranom družinom Krsta je jedne noći ušao u Trgovište i posetio roditeljski dom. Turska vojska to nije primetila.

Vicekonzul Milan Rakić javlja iz Skoplja 27. februara (12. mart) 1906. godine da je Krsta Kovačević prešao granicu sa osam ljudi i da mu je rejon delovanja Tromeđa (granica između Srbije, Bugarske i Turske).

U stvari, glavno područje delovanja čete Krste Kovačevića jesu visinska sela: Pčinja, Stajovce, Radovnica, Babina Poljana, Crveni Grad, Crna Reka, Prolesje, Surlica i Kalovo. Krstarila je i po planinama Đermanu, Širokoj planini i Kozjaku. Dejstvovala je i prema Krivoj Palanci i Kratovu. Četa se, prema tome, kretala na ispresecanom planinskom terenu koji je izvrsno poznavala.

Krstina četa, sastavljena od hrabrih, čvrstih i izdrživih Pčinjana, bila je lako pokretljiva i spremna za najveće fizičke i psihičke napore. U njoj je bilo najviše vojvodinih rođaka iz Trgovišta, Kozjeg Dola i Đermana. Sa njim je bio i brat mu Milko, a izvesno vreme i otac Spasa. Zbog toga je vojvoda Jovan Dovezenski ovu četu u šali nazivao “familijarna četa”. Na njenom čelu nalazio se čovek s velikim komitskim (gerilskim) iskustvom, koji je u sukobu s neprijateljskim poterama i četama ispoljavao odlučnost, prisebnost i retku snalažnjivost. Moderno naoružane turske potere predvodili su školovani oficiri, ali Krstinu četu nikad nisu uspeli da razbiju.

Krajnje disciplinovano i samopregorno vojvoda se borio za svoje i ciljeve četničke (komitske) organizacije.

Nije slučajno u Krstinoj četi bio nekoliko meseci 1905-1906. godine potporučnik Vojin Popović Vuk.

Askeri i zaptije tukli su Kovačevićeve u Trgovištu. Pretila je opasnost da budu pobiveni jer je turska vlast na njih gledala krajnje nepoverljivo. Zbog toga je organizovano njihovo bekstvo u Srbiju. Granicu su prešli sa stokom i kolima u proleće 1906. godine. Krsta i brat mu Milko ostali su u Pčinji, u komitskoj četi.

Godine 1908. bio je Hurijet. Mladoturci su proklamovali ravnopravnost za sve podanike u Turskoj državi. Amnestirani su svi pripadnici komitskih četa.

Vojvoda Krsta Kovačević vratio se u roditeljsku kuću. Primao je novčanu pomoć iz Srbije preko Srpskog konzulata u Skoplju. Počeo je slobodno da se kreće po selima Preševske kaze. Usudio se da dođe i u Bujanovac na proslavu Svetog Save. Vešt i hitar, izvukao se nekako iz turskih ruku i počeo ponovo da četuje.

Krsta vojvoda učestvuje u balkanskim i u Prvom svetskom ratu. Godine 1915. povlači se sa četom preko albanskih gudura. Francuzi su ga iz Drača kao teškog bolesnika prebacili u Afriku.

Posle Prvog svetskog rata vojvoda živi u Preševu, gde je sagradio svoj novi dom. Vlast mu je nudila kapetansku penziju, ali je on odbio. Primao je samo 1.000 dinara kao znak narodnog priznanja. Govorio je: ”Ne mogu da tražim od svoje države. To je moja država... Treba je štedeti.”

Krsta Kovačević nije imao prilike da bude đak osnovne škole. Da čita i piše naučio je od vojvode Jovana Dovezenskog u doba komitluka. Prva slova pisao je na pesku. Iako polupismen, on je razgovarao sa mnogim značajnim ličnostima: sa kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, Nikolom Pašićem, Stojanom Protićem, generalom Božom Jankovićem i drugima. Patrijarh Varnava posetio je njegov dom u Preševu. Drugovao je sa mnogim komitskim vojvodama. Umro je u Preševu 1948. godine i sahranjen na groblju u ovoj varoši.

Vojvoda je bio visok, koštunjav, vitak i čovek hitrih i otmenih pokreta. Crnomanjasto lice bilo je setno, često zamišljeno i ljubazno. Tamne i prodorne oči odavale su plahu, srčanu i umnu prirodu. Kada bi se on naljutio, oči su mu sevale, a lice dobijalo zastrašujući izraz. Silovit, borben i nagao, on je imao smisla i za humor. Njegov prijatelj mitropolit Vićentije poklonio mu je tabakeru od srme zbog jednog duhovitog vica.

Mada je tolike godine kao komita i ratnik bio odvojen od očeve kuće i zemljoradnje, Krsta je strasno voleo zemlju, našu hraniteljku.

Evo jedne pesme u kojoj se pominje Krsta vojvoda:

Ne li ti reko: sedi, ne idi, Velijo bre!
Tamo te čekav do tri busije, Velijo bre!
Prva busija: Krsta vojvoda, Velijo bre!
Druga busija: Jovan Dovezenski, Velijo bre!
Treća busija: Đorđe Skopljanče, Velijo bre!
Ako te fativ, glavu će ti uznev, Velijo bre!

(Velija je bio poreznik u Preševskoj kazi. Ubile su ga komite.)

Krsta je, inače, imao u četi gajdardžiju Pčinjanina, koji je uveseljavao družinu.


(nastaviće se)

(Izvor: rukopisi prof. dr Momčila Zlatanovića)

(priredio Dejan Dimić)

PROFIL

Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.

Izvor: Wikipedia

Najnovije vesti

Sa prošlogodišnje slave Grada Vranja. Foto Vranje News Vranje slavi Duhovski ponedeljak »

Srska pravoslavna crkva i vernici u Vranju i Srbiji u ponedeljak proslavljaju drugi dan jednog od najvećih praznika koji...