Jedna srpsko-albanska priča: Nešto kao zaključak (57)

Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljujemo svakog dana od 21. maja 2021, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine. Pred vama je poslednji od 57 nastavaka ovog feljtona.

Piše: Radoman Irić

Vranje - Na kraju feljtona želim čitaocima da skrenem pažnju na tri, po mom mišljenju, važne činjenice.

PRVA: Svaki Srbin ima svoju priču o Kosovu i Albancima, pa samim tim i o sukobu na jugu Srbije.

Ovo pred vama je moja srpsko-albanska priča.

Rođen sam u jednoj višenacionalnoj sredini.

Sa Bošnjacima sam proveo detinjstvo, školovanje i mladost sve do sazrevanja.

Tamo nas niko, nikada i ničim nije delio.

Od 1980. godine živim u drugoj višenacionalnoj sredini.

Ovde sam sa 30 godina shvatio da neki ljudi oko mene ne vole, a drugi čak mrze ljude druge vere, drugog jezika, druge kulture i drugih običaja.

U jesen 1981. godine upoznao sam Rizu Halimija, profesora fizike iz Gimnazije Skenderbeg iz Preševa.

Tada je Međuopštinska konferencija Savez komunista (MOK SKS) u Leskovcu vodila žestok obračun sa tim „iredentistom i državnim neprijateljem“, između ostalog zbog ilegalnog unošenja više knjiga iz Albanije pod nazivom „General mrtve vojske“ tamošnjeg književnika Ismaila Kadarea (1936) koji živi i stvara u Parizu.

Bili su to dovoljni razlozi da prihvatim ovaj izazov i da moju novinarsku karijeru jednim kolosekom usmerim na srpsko-albanske odnose s akcentom na ono što se događa u Bujanovcu i Preševu.

Kada je 2000. godine srpsko-albanski sukob eskalirao, ja sam radio za dva ugledna medija - beogradski Radio B92 i Radio Slobodna Evropa - za koje sam se, kao „ratni reporter“, nekada dnevno javljao po nekoliko puta.

Ugled i reputacija ta dva medija omogućili su mi da 1. marta 2001. godine, na svoju ruku, mimo „pravila rata“, uđem u „zabranjenu zonu“ koju su, pod svojom komandom, već tri meseca držali naoružani Albanci.

Toga dana je u Komandi OVPMB u Končulju održana međunarodna pres konferencija povodom devete godišnjice od čuvenog Referenduma Albanaca koji žive u Bujanovcu, Preševu i Medveđi.

Radio B92 i Radio Slobodna Evropa imali su ekskluzivne izveštaje sa tog prvog susreta komandanata OVPMB sa novinarima.

Drugi put sam „glavu stavio u torbu“ u nedelju 20. maja te iste 2001. godine.

Na moje navaljivanje, posle nekoliko pokušaja, kolega Skender Ljatifi, dopisnik nemačkog radija Dojče Wele, obezbedio je kontakt telefon Ridvana Ćazimija Komandanta Lešija.

Uz pomoć Dina Ademija iz štaba sektora Centar OVPMB sat i po smo Ljatifi i ja, uz Koca-Kolu razgovarali sa komandantom Lešijem u kancelariji Štaba u Velikom Trnovcu.

Taj razgovor se dogodio samo četiri dana pre nego će Ćazimija ubiti srpski snajperisti na brdu Guri Gat iznad Velikog Trnovca.

Taj moj rad prepoznale su kolege iz Press centra Vlade Republike Srbije u Bujanovcu koje su me nominovale, a žiri redakcije dnevnog lista „Danas“ mi je 9. juna 2001. godine dodelila nagradu „Stanislav Staša Marinković“ – najprestižnije priznanje u srpskom novinarstvu koje se dodeljuje „za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu“.

DRUGA: Čitaoci su primetili da se u ovom feljtonu skoro jednom petinom sadržaja bavim materijom koja spada u „druge“ teme.

Jer, svako onaj koji želi da upozna i pronikne u događaje koji su doveli do krize, a potom i sukoba na jugu Srbije, pretpostavljam da zna kada, kako i odakle i pod kojim imenom je sve krenulo.

Situacija na Kosovu, koja je presudno uticala na raspad Jugoslavije, nije se zadenula ni juče, ni igrom slučaja.

Zato sam smatrao normalnim da pre nego bilo šta kažem o krizi na jugu Srbije skrenem pažnju na događaje koji su „proizveli“ situaciju na Kosovu: na prve demonstracije u Prištini daleke 1968. godine, Ustav SFRJ iz 1974, smrt Josipa Broza 1980, druge demonstracije na Kosovu 1981, Memorandum Srpske Akademija nauka i umetnosti iz 1986. i rekao bih, ključni događaj jugoslovenske drame – Osmu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) 23/24. septembra 1987. godine kada su Slobodan Milošević, Mirjana Marković i njihovi istomišljenici sahranili Jugoslaviju, a na Balkanu posejali zlo od koga će generacije trpeti posledice.

TREĆA: Drama na Kosovu traje i trajaće.

Po principu „spojenih sudova“ ona se preliva na jug Srbije, u opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa.

Do kada će to trajati u ovom trenutku teško da bilo ko zna.

Šta god i kako god bilo, treba sve učiniti da taj rasplet bude miran, demokratski, bez krvi, uz prisustvo i na principima najviših standarda Evropske unije.


(kraj)

Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.

Najnovije vesti