IZ ISTORIJE BANKARSTVA: Vranjska banka u Kraljevini Jugoslaviji

Lokalni novčani zavodi osnovani na teritoriji Srbijepretrpeli su veliku materijalnu štetu u Velikom ratu, koja je često bila otežana i ljudskim žrtvama. U radu je, prvenstveno na osnovu arhivske građe, rekonstruisan rad Vranjske banke, koji u velikom broju slučajeva može poslužiti kao primer poslovanja lokalnih novčanih zavoda na prostoru istočnog dela Kraljevine Jugoslavije.

U pisanim izvorima Vranje se prvi put pominje 1093. godine, kada je veliki župan Vukan opustošio „otvorena polja“ kod Vranja i Skoplja (Almanah, 1929: 721). Grad se u državi Nemanjića nalazio zasigurno od 1183, kada Stefan Nemanja „pridodade zemlji otačastva svoga oblast nišavsku do kraja, Lipljan, i Moravu, i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja s međama svojim“ (Prvovenčani, 1988: 72). Vranje se po proizvodnji užarskih artikala nalazilo odmah iza Leskovca, a tokom poslednjih godina u sastavu Osmanskog carstva iz njega je godišnje plasirano oko 30.000 tovara užadi „po svoj Turskoj carevini, Rumeliji i Vlaškoj“.

Sa oslobođenjem 1878. godine postalo je mesto sa značajnom pogranično-carinskom i kulturno-prosvetnom funkcijom, a položaj je Vranju omogućio da postane stecište pogranične trgovine sa Turskom, koja je intenzivirana izgradnjom železničke pruge od Soluna do Kosovske Mitrovice (Enciklopedija Jugoslavije, 1971: 537).

Gradski živalj nezavisne Srbije činio je 12,41% stanovništva, s tim što ga je u novooslobođenim krajevima bilo osetno više (15,40%) (Istorija srpskog naroda, 2000: 7-8). Za razvoj privrede bila su neophodna finansijska sredstva, pa su se privatni novčani zavodi, koji su se pojavili još 1871. u Beogradu, Smederevu i Valjevu, počeli množiti (Mitrović, 2004: 33). Najstariji novčani zavod na jugu Srbije bila je Niška akcionarska štedionica, osnovana 1885. godine. Ubrzo su osnovane: Aleksinačka štedionica (1887), Niška zadruga za kredit i štednju i Leskovačka udeoničarska štedionica (1888) (Becić, 2014a: 164).

Ove banke činile su deo finansijskog aparata koji se razvijao, a koji je do 1888. godine činilo 37 novčanih zavoda, sa kapitalom od 8,7 miliona dinara i ukupnim obrtom od oko 251,5 miliona, te 926.000 dinara čiste dobiti (Becić, 2013: 135). U Vranju je 1889. godine osnovana Vranjska akcionarska štedionica, a 1892. Vranjska zadruga za međusobno pomaganje i štednju (Statut Vranjske kreditne banke, 1921: 3).

Nedostatak novca tokom Carinskog rata sa Austrougarskom stvorio je na novčanom tržištu Srbije povoljne uslove za pojavu velikogbroja eskontnih banaka. Već do kraja 1908. broj novčanih zavoda narastao je na 140, sa uplaćenim kapitalom od 47 miliona dinara, a samo tri godine kasnije njihov broj popeo se na 162 (Becić, 2016: 167-168; Almanah, 1922: 125).

Angažovanje za osnivanje novog novčanog zavoda u Vranju pokrenuto je tokom 1909, a novoosnovana Vranjska banka otpočela je sa radom 9. aprila 1910 (AJ, 65-1458-2442, Prijava firme Vranjske banke od 1. juna 1932). Cilj osnivanja banke bilo je potpomaganje privrednika povoljnim kreditima i razvijanje duha proizvodnje i štednje.

Osnivači Vranjske banke bili su: Ivan Đonić, načelnik okruga Vranjskog; T. Zafirović, krojač; Toma P. Đurđević, sudija; Aksentije Mišić, sveštenik; Mita Nešić, trgovac; Stojan Nikolić, limar; Stanko S. Trajković, trgovac; Antanas Stanković; R. K. Stajić, knjižar; Toma M. Kostić, trgovac; Tasa Sotirović, trgovac; Rista N. Stevanović, učitelj; Zafir Avramović, trgovac; Ž. Ranković, upravnik poreskog odeljenja; S. Atanasijević, trgovac; Toma D. Milenković; Sava T. Mitrović, špediter; dr Pan. E. Kostić, lekar; Arsa Stajić, trgovac; P. A. Kočić, advokat; P. K. Kušaković, apotekar; Jovan D. Gogić, težak (Pravila Vranjske banke, 1909: 19).

Među akcionarima je najviše bilo trgovaca, kojima je za obrt bio neophodan kapital veći od onog koji su posedovali, ali je bilo i većeg broja državnih činovnika, kojih je kod drugih zavoda najčešće bilo osetno manje. Zaključak bi mogao biti da se među akcionarima Vranjske banke našao i onaj broj političke i intelektualne elite koji do tada nije angažovao svoja sredstva, ili je u drugim bankama imao simboličan broj akcija.

Ugledni građani, poput načelnika okruga, upravnika poreskog odeljenja, advokata, učitelja, sveštenika, lekara, omogućavali su ustanovi „dobar glas“, ali i njihov politički uticaj na klijente banke. Osnovni kapital utvrđen je na 500.000 dinara i podeljen na dva kola po 250.000 dinara. Akcije su bile nominalne vrednosti od 100 dinara, a uplata drugog kola izvršila bi se po uplati prvog, i to u slučaju da je Banka imala potrebe za dodatnim kapitalom (Isto, 1909: 3-4).

Karakteristika srpskog bankarstva bilo je postojanje velikog broja novčanih zavoda, što jasno govori o njihovom lokalnom karakteru, te grupisanju ekonomskih i političkih istomišljenika po novčanim ustanovama. U nedostatku dovoljnog sopstvenog kapitala, mnoge male banke poslovale su prvenstveno zahvaljujući povoljnoj kamatnoj stopi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, koja je iznosila 6%. Postojanje banke, čak i više banaka u gotovo svakoj srpskoj varoši, uticalo je i na to da je broj filijala srednjih i većih banaka bio izuzetno mali, pa je kamatna stopa pod kojom su lokalne banke davale novac na zajam bila relativno visoka (Becić, 2014b: 35).

Prvi Upravni odbor Vranjske banke činili su: Arsa Stajić, Toma Zafirović, Rista Stajić, Toma Milenković, Rista Đorđević, Mita Nešić, Stanko Trajković i Toma Atanasijević (AJ, 65-1458-2442, Overeni oglas Vranjske banke od 9. aprila 1910). Podela čiste dobiti predviđena je tako da je 10 odsto od sume uplaćivano u rezervni fond, 3 procenta isplaćivano je članovima Upravnog odbora na ime tantijeme, 1 odsto isplaćivano je na ime tantijeme članovima Nadzornog odbora, 1 procenat službenicima Banke srazmerno plati, ukoliko su najmanje pola godine bili u službi, dok je ostatak od 85 odsto stavljan na raspolaganje Skupštini akcionara (Pravila Vranjske banke, 1909: 16-17).

Tokom prvih godina poslovanja Vranjska banka razrađivala je poslovanje, a najveća smetnja ostvarenju veće zarade bio je mali osnovni kapital. Usled ratnih dejstava Banka je 1. oktobra 1915. prestala sa radom, a njen portfelj bio je priključen vozu koji je iz Kruševca za Solun prevozio imovinu Narodne banke i ostalih banaka koje su uspele da svoje portfelje predaju na čuvanje emisionoj ustanovi. Voz je kroz Vranje prošao u jutarnjim časovima 16. oktobra 1915, a svega nekoliko časova kasnije bugarska vojska presekla je prugu i do 10 časova 17. oktobra bugarske trupe ušle su u sam grad (Narodna banka, 1934: 90–91; Hadži Vasiljević, 1922: 36). Ratne žrtve, stravični zločini i pljačka koju su vršile bugarske okupacione snage nisu mimoišli ni Vranjsku banku. Poginuli su članovi Upravnog odbora: Toma Zafirović, Aksentije Mišić i Rista Đorđević (AJ, 65-1458-2442, Zapisnik sa skupštine akcionara Vranjske banke od 17. oktobra 1920). Bančin blagajnik Ariton Pantazijević ubijen je, dok su poslovne knjige i dve kase bile uništene.

Izvesni podaci o poslovanju Banke ipak su bili sačuvani, jer su sačuvani u prepisu. Neposredna šteta koju je okupator naneo Vranjskoj banci povodom uništenog nameštaja i knjiga procenjena je na 5.000 dinara (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 17. oktobra 1920). Međutim, nepostojanje svih dokumenata i bilansa Banke za 1912. i 1913. onemogućile su bančinu upravu da izvesti Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevstva SHS o stanju u kome se Banka nalazila po okončanju ratnih dejstava (Isto, Dopis ministru trgovine i industrije od 9. aprila 1919).

Broj postradalog stanovništva na prostoru Srbije procenjivao se na 25-30 odsto, dok je materijalna šteta predstavljala vrednost bruto državnog proizvoda za više godina. Ono što okupacione snage nisu mogle odneti bilo je uništavano, tako da je srpska vojska prilikom oslobođenja domovine nailazila na prazne domove, ruševine, demontirane i uništene fabrike. Ratna šteta koju je Kraljevina Srbija pretrpela u Prvom svetskom ratu procenjena je na pet do sedam milijardi zlatnih franaka, dok je u bankarstvu iznosila oko 100 miliona zlatnih franaka (Čalić, 2004: 203). Banke u bugarskoj okupacionoj zoni bile su opustošene u svakom pogledu. Činovnici su bili pobijeni, arhive spaljene, imovina odneta u Sofiju i druge delove Bugarske ili uništena.

Zato je po okončanju rata broj banaka na prostoru Srbije manji za oko trećinu, a mnoge od preostalih banaka nisu bile u stanju da otpočnu sa radom. U Srbiji je pred izbijanje Velikog rata postojalo oko 200 novčanih zavoda, dok je njihov broj 1919. iznosio 132, od kojih je 45 bilo na prostoru Beograda, a 87 u unutrašnjosti Srbije. Iz ovih podataka jasno je da nekoliko desetina banaka nije bilo u mogućnosti da nastavi sa radom i prestale su da posluju, mada se deo njih fuzionisao sa nekom jačom bankom ili su se banke slične finansijske snage udruživale i time tvorile jedan, ali finansijski jači novčani zavod. Potrebe tržišta za novcem uticale su na to da se već do kraja 1922. godine broj banaka u Beogradu povećan na 48, dok je u ostalom delu Srbije narastao na 100 (Becić, 2015: 44).

Akcionari Vranjske banke našli su se u dilemi da li da probaju da sopstvenim sredstvima nastave sa radom ili da izvrše fuziju sa drugim novčanim zavodima iz mesta. Različiti pogledi na budućnost novčanog zavoda, ali i različiti interesi pojedinih akcionara, došli su do izražaja već na prvom posleratnom zboru akcionara, održanom 17. oktobra 1919. Osim razlike u mišljenju, došlo je i do prepirke između pojedinih akcionara Banke i predsednika Upravnog odbora Riste Stajića. Dr Aleksandar Hristić predložio je spajanje Vranjske banke sa ostalim novčanim zavodima u mestu, dok je Rista Stajić bio na stanovištu da se fuzija ne vrši, već da se kapital poveća na 500.000 dinara, da se ime novčanog zavoda zameni sa Vranjska trgovinsko-eskontna banka, kao i da se član 17. bančinih pravila izmeni u smislu da bi Banka mogla da sva raspoloživa sredstva koristi za trgovinu (AJ, 65-1458-2442, Izveštaj komesara sa zbora akcionara Vranjske banke od 17. oktobra 1920).

Tasa Stajić kritikovao je Upravni odbor jer nije izašao pred skupštinu akcionara sa štampanim bilansom o radu Banke, zato što nije sastavljen spisak došavših akcionara i što bilans Banke nije urađen do kraja 1919. već do evakuacije 1915, tako da se ne može dati razrešnica zarad Upravnog odbora. Predsednik Upravnog odbora izneo je stav da bi sastavljanje bilansa do kraja 1919. bilo bez ikakvog smisla, jer nije bilo izmena u odnosu na 18. septembar 1915. Hristić je podneti izveštaj kritikovao u smislu da nije potpun u pogledu rada i stanja ustanove, a njegov stav podržala je „tesna“ većina od 54 prema 52 glasa, tako da Upravni odbor nije dobio razrešnicu. Vranjska akcionarska štedionica već je pristala na fuziju sa Vranjskom bankom, tako da je preostalo da to izvrši i Vranjska Zadruga na svom zboru i da se na taj način formira zavod sa osnovnim kapitalom od milion dinara. Hristić je u tome video mogućnost da se na brz, lak i celishodan način, bez preopterećenosti novih upisa akcija, izvrši organizacija kreditne ustanove koja će podići lokalnu trgovinu i privredu (Isto, Predlog grupe akcionara Vranjske banke od 17. oktobra 1920).

Rista Stajić bio je mišljenja da je fuzija štetna po Banku, smatrajući da je suma od 500.000 dinara dovoljna za nesmetan nastavak rada banke, koja bi svoj poslovni put, osim u eskontu, trebalo da traži u investiranju u trgovinu i proizvodnju. Aleksandar Hristić smatrao je da Banka ni u kom pogledu nema dovoljan kapital za bavljenje trgovinom i da bi od tih poslova korist imali samo akcionari Banke, a ne i građani. Uz to, bavljenje trgovinom povećalo bi režijske troškove. Svoje mišljenje Rista Stajić podupirao je time da bi spajanje tri novčana zavoda u jedan isključilo postojanje konkurencije i da je to loše po grad, da bi se na taj način kapital grupisao i bio pod nadzorom najjačih akcionara, te da bi mali akcionari morali u svakom slučaju da sprovode odluke krupnih akcionara, jer ne bi imali nikakvu šansu da njihovi predlozi budu usvojeni (Isto, Zapisnik sa skupštine akcionara Vranjske banke od 17. oktobra 1920). Prednost predloga da se izvrši fuzija banaka u Vranju ogledala se u tome da bi novostvoreni novčani zavod raspolagao značajnim sredstvima za lokalnu sredinu, da bi režijski troškovi bili višestruko smanjeni (po jedan upravni i nadzorni odbor umesto po tri, jedna zgrada za održavanje, manji broj službenika), ali je iza predloga Aleksandra

Hristića i Tase T. Stajića stajao i lični motiv. Tasa T. Stajić bio je predsednik Upravnog odbora, a Aleksandar R. Hristić predsednik Nadzornog odbora Vranjske akcionarske štedionice. Po izvršenom spajanju sa Vranjskom zadrugom, Tasa Stajić postao je prvi predsednik Upravnog odbora novoformirane Vranjske kreditne banke (Isto, Statut Vranjske kreditne banke, 20-21). Sa druge strane, Rista Stajić bio je najkrupniji akcionar Vranjske banke, koji je, osim lično svojih akcija, bio vlasnik i akcija Fonda R. K. Stajića. Ovaj fond raspolagao je sa 500 akcija i bio apsolutno većinski vlasnik akcija Vranjske banke. Uz fond, Stajić je imao u posedu 35 akcija na svoje ime, a 30 akcija bilo je na ime njegove kćerke Paraskeve R. Stajić. Uz porodicu Stajić, najkrupniji predratni akcionari bili su Stanka Trajković sa 51 i pokojni Ariton Pantazijević sa 42 akcije (Isto, Spisak došavših akcionara za skupštinu akcionara Vranjske banke od 23. aprila 1922). Iz navedenog je jasno zbog čega su se predsednik Upravnog odbora i deo akcionara našli na suprotstavljenim stranama, jer je jedna strana želela da zadrži dominaciju i ima „svoj“ novčani zavod, dok je druga strana želela da kapital Vranjske banke bude inkorporiran u novi novčani zavod, u kojem su njihove pozicije bile dominantne. Pri glasanju je pobedila strana Riste Stajića, tako da je Vranjska banka produžila svoj samostalni rad, a prvi posleratni Upravni odbor činili su: Rista Stajić, dr Panta Kostić, Toma Kostić, Stanko Trajković, Stojan Atanasijević, Jovan Đorđević, Manojlo Džuvarović i Stojan Nikolić (Isto, Zapisnik sa skupštine akcionara Vranjske banke od 17. oktobra 1920).

Vranjsku banku potresla je afera u vezi sa udovicom blagajnika Aritona Pantazijevića. Bančinog blagajnika ubili su Bugari 1916. godine, a pojedini svedoci tvrdili su da je „svojom glavom otkupio glave mnogih vranjskih bogataša“ (Isto, Molba Saveza bankarskih, trgovačkih i industrijskih činovnika Ministarstvu za socijalnu politiku od 27. decembra 1920). Pantazijevićeva udovica je u svoje i u ime svoje dvoje dece potraživala isplatu ratne plate, prema članu 90. Uredbe o pravnoj likvidaciji stanja stvorenog ratom, prema kojem su banke bile dužne da isplaćuju polovinu plate činovnicima za sve vreme trajanja rata (Uredba o pravnoj likvidaciji stanja stvorenog ratom, 1920: 35). Mnoge banke su sa početkom rata prepolovile plate svojim činovnicima, a sa okupacijom i prestankom poslovanja u potpunosti ih ukinule (Becić, 2014v: 322). Slučaj je došao pred Načelstvo u Vranju, a Rista Stajić obrazložio je bančin stav time da je uprava uvek bila spremna da sa udovicom pregleda bančine račune i da se posle toga regulišu međusobna dugovanja, jer je postojao manjak u kasi (Isto, Izjava Riste Stajića u Načelstvu Okruga vranjskog data 11. februara 1921). Prema bančinom bilansu, kod Pantazijevića je ostala gotovina od 1.446,05 dinara, a pojava eventualnog drugog manjka mogla je biti utvrđena jedino po likvidaciji moratornog stanja koje je bilo na snazi. Pantazijevićeva je za pokriće eventualnih manjkova posedovala 42 akcije pokojnog supruga, u vrednosti od 4.200 dinara, koje su se nalazile u bančinoj kasi, tako da je bila likvidna prema Banci (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 17. oktobra 1920). Slučaj je rešen na taj način što je Pantazijevićev dug od 2.546 dinara oprošten, ali on jasno oslikava stanje u kome se Banka nalazila tokom prve dve posleratne godine.

Zakon o moratorijumu na otplatu predratnih dugova stupio je na snagu 20. aprila 1920. i njime je stanje između banaka kao poverilaca i klijenata bilo zamrznuto, a visina kamatne stope za izdate zajmove bila je na predratnom nivou i zakonskim putem svedena na 6% (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 17. oktobra 1920). Portfelji za naplatu kredita predavani su Državnoj likvidacionoj banci, koja je u narednim godinama vršila funkciju posrednika između banaka i građana čiji su krediti dospevali na otplatu. Iz tih razloga stanje Vranjske banke bilo je u identičnom stanju kao septembra 1915, sa tom razlikom što su povećani izdaci za čuvanje imovine, nabavku poslovnih knjiga, prenos portfelja iz Narodne banke, honorare za ustanovljavanje situacije, prepis knjiga itd. Kako Banka nije prihodovala, ove izdatke je, po ovlašćenju Upravnog odbora, finansirao predsednik Rista Stajić (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 17. oktobra 1920). Bivši novčani zavodi sa prostora Kraljevine Srbije period neposredno po sklapanju primirja pa do polovine 1920. provodili su u prikupljanju svojih resursa (poslovnih knjiga, obnovi uništenog kancelarijskog nameštaja i materijala) i čekali zakon o likvidaciji moratornog stanja da bi krenuli sa obavljanjem poslova. Kamata po menicama, zalogama i tekućim računima obračunavana je u smislu zakona o likvidaciji moratornog stanja (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Kruševačke okružne banke od 17. aprila 1921).

Čarke koje su postojale između dve grupacije u Banci nisu prestajale ni u prvoj polovini 1921, pa je tako Tasa Stajić bio protiv usvajanja izveštaja Upravnog odbora za 1920, jer je gotov novac držan u kasi, a kako Banka nije radila, mogao je biti iskorišćen za otplatu dela duga Narodnoj banci. Banka je do gotovine došla na taj način što je primila na čuvanje 130.000 dinara od Fonda siromašnih đaka Vranjske gimnazije. Od ove sume, 75.000 dinara vraćeno je Gimnaziji, dok je ostatak novca ostavljen u Banci na štednju sa kamatom od 6 odsto, u očekivanju da se otpočne sa radom (Isto, Zapisnik sa skupštine akcionara Vranjske banke od 22. maja 1921). Kako račun dobitaka i gubitaka za period od 1915. do 1920. zbog nepotpunosti nije bio usvojen na zboru akcionara 1920, to je učinjeno na zboru 1921. i zaključak je bio da je Banka imala neznatan gubitak od 201,93 dinara. Banka je u suštini bila u povoljnom stanju, budući da je imala menični portfelj od skoro 500.000 dinara, ali je on bio upasivljen i za početak njegove realizacije bilo je neophodno okončanje moratornog stanja. Kao vid štete koju je rat doneo Upravni odbor Vranjske banke video je i u tome što novac građana nije predavan bankama na čuvanje, već je bio tezaurisan i „leži i truli po budžacima“ (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 22. maja 1921). Zato je trebalo raditi na kulturi štednje u bankama, gde se za uloženi novac garantovalo akcionarskim kapitalom.

Za popularisanje ideje o štednji u Vranjskoj banci uprava se oslanjala i na lokalpatriotizam, navodeći primer fabrike obuće koja se, zbog nedostatka kapitala u Vranju, finansirala sredstvima banaka van Vranja. Banka je uspela da dođe do određenih sredstava kreditom Narodne banke od 150.000 dinara (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 22. maja 1921). Aktivan rad Banke počeo je 1. jula 1921, zahvaljujući kreditu kod Narodne banke i povećanju štednih uloga. Uprava je bila zadovoljna postignutim rezultatima za šest meseci rada, a da bi izbegla skupe režijske troškove, nije upošljavala službenike već je plaćala vođenje knjiga, predsednik Upravnog odbora radio je bez naknade, a nije ulagano ni u nameštaj i ogrev (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 23. aprila 1922). Banka je imala šansu za razvoj i zbog veličine Vranja, čija je opština 1921. godine imala 8.221 žitelja, a Vranje je bilo sedište okruga koji je brojao 254.453 stanovnika (Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1921. god, 1932: 14).

Da bi razvili posao, članovi uprave su tokom 1922. agitovali među stanovništvom i prijateljima da ulože novac na štednju, a uštede na službenicima, posluzi i lokalu i ove su godine bile značajne. Celokupnu administraciju vodio je predsednik Upravnog odbora i za to primao nagradu od 300 dinara mesečno. U ovoj godini Banka je zaradila dovoljno da bi mogla da podeli dividendu akcionarima, koja je raspoređena tako da je akcionarima prvog kola pripalo 20 dinara po akciji (32.700 dinara), a akcionarima drugog kola 10 dinara po akciji (6.340 dinara) i Fondu R. Stajića 12 dinara po akciji (6.000). Banka je akcionarima podelila 45.040 dinara, što je značilo da je dividenda iznosila nešto iznad 6%, što se ne može okarakterisati kao zadovoljavajuća zarada za posleratni period, ali je zarada stvarno bila veća, budući da je izdvojeno 10.500 dinara za kupovinu dela akcija drugog kola. Akcionarima koji su imali preko pet akcija isplata je izvršena na taj način što su na svakih pet akcija dobili po jednu novu. Izuzetak je činio Fond R. K. Stajića, pošto su pravila rada Fonda zabranjivala ukapitalisanje zarade, te se celokupan godišnji prihod morao utrošiti. Akcionarima koji su posedovali manje od pet akcija, zarada je isplaćivana u gotovini.

Uspešnost poslovanja Vranjske banke tokom 1922. ogledala se i u tome što je ova ustanova povećala svoj humanitarni fond na 2.000 dinara, od kojih je 1.500 dinara priloženo odboru za zidanje Gimnazije u Vranju, a 500 dinara priloženo je kao pomoć za kupovinu hrane ruskim izbeglicama. Ujedno, Banka je smanjila dug Narodnoj banci na 114.500 dinara (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 22. aprila 1923). Tokom prvih posleratnih godina uočljive su velike potrebe za obnovu i izgradnju zemlje i visoka inflacija. Takvo stanje pogodovalo je trgovačkim i građevinskim delatnostima, pa je i znatan broj novčanih zavoda u Kraljevini SHS bazirao svoje poslovanje na ovim privrednim granama (Becić, 2015: 44). Za finansiranje nebankarskih delatnosti novčani zavodi često su koristili povoljne kredite kod Narodne banke, koja je tokom 1921. i delom 1922. davala zajmove svim ustanovama koje su ih tražile. Međutim, početkom 1923. mere ministra finansija Milana Stojadinovića značile su početak deflacione politike, pa se u odnosu prema kupovnoj vrednosti dinara osetila izvesna nestašica novca.

Novi pravac finansijske politike vlade mogao se osetiti još aprila 1922, kada je Narodna banka redukovala 10% odobrenih kredita, ali je zbog sezonskih potreba obustavila ovu meru. Međutim, od 1. januara 1923. Narodna banka obustavila je davanje novih zajmova po eskontu, sve već odobrene kredite umanjila za 10%, a eskontovanje menica po već odobrenim kreditima produžila je u novim granicama (Narodna banka, 1934: 152). Potres izazvan oskudicom kredita uticao je na to da su se mnoge banke našle u situaciji da obustave svoje poslovanje, ili su se, na duže vreme, uklonile sa tržišta industrijskih investicionih kredita i tako stvorile uslove za dublji prodor inostranog kapitala, što je bilo suprotno željama političke elite zemlje (Becić, 2014a: 165). Oskudica na novčanom tržištu uticala je i na poslovanje Vranjske banke u 1923, ali je uprava bila prezadovoljna rezultatima, s obzirom na neveliki osnovni kapital banke. Ostvareni dobitak iznosio je 99.901,08 dinara, što je akcionarima prvog kola donelo visoku dividendu od 20%, a akcionarima drugog kola dividendu od 15%. Dodatni razlog za zadovoljstvo uprave ogledao se i u tome da se Vranjska banka služila kreditom kod Narodne banke samo za prvih pet meseci.

Banka se bavila isključivo eskontnim poslovima, a svesni da je za veću zaradu bilo neophodno povećanje glavnice, članovi Upravnog odbora predložili su povećanje kapitala Banke na milion dinara, puštanjem na upis novog kola akcija. Dodatni razlog za povećanje kapitala bila je i nova politika Narodne banke, kojom je emisiona ustanova, u želji da podstakne ukrupnjavanje kapitala novčanih zavoda, kreditirala samo one ustanove čiji je kapital bio veći od milion dinara (AJ, 65-1458-2442, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 16. marta 1924). Uplata akcija novog kola počela je aprila 1924, a glavnica od milion dinara bila je u potpunosti uplaćena do kraja jula. Do kraja juna uplaćeno je 296.823 dinara, a ostatak od 203.177 dinara tokom narednog meseca. Bruto prihodi Vranjske banke u ovoj godini premašili su 300.000 dinara, a Banka se bavila striktno eskontnim poslovima, delom i zbog primera kraha pojedinih banaka koje su novac investirale u industrijske i trgovačke poslove (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke podnet na skupštini akcionara 15. marta 1925). Uspešno poslovanje donelo je dobit za podelu akcionarima od 153.506,95 dinara, koja je raspoređena tako što je akcionarima prvog kola isplaćeno po 20 dinara po akciji, a ostatak akcionarima novog kola procentualno prema vremenu uplate (Isto, Zapisnik sa skupštine akcionara Vranjske banke održane 15. marta 1925). Zarada u ovoj godini mogla je biti i veća, ali naplata predratnih menica ni šest godina nakon završetka rata nije bila okončana, tako da je Vranjska banka na kraju 1924. kod Likvidacione banke imala menica u vrednosti od 86.661,56 dinara (Isto, Račun izravnanjaVranjske banke na dan 31. decembra 1924).

Tek u 1925. spojeni su svi rezervni fondovi sa rezervnim fondom prvog kola i zato je moguće primetiti veliku razliku u sumi po ovoj poziciji. Da bi podmirila potražnju za kreditima, Vranjska banka uzela je zajmove kod jačih novčanih zavoda. Njen kredit kod filijale Narodne banke u Skoplju iznosio je 250.000 dinara, a stupila je u kontakt i sa Poštanskom štedionicom. Bez obzira na razgranat posao, dividenda za 1925. iznosila je svega 10 dinara po akciji, jer su izdaci iznosili preko 300.000 dinara, od kojih je na kamate i porez otpadalo preko 200.000 dinara. Osim tradicionalnog posla sa eskontom, u sporazumu sa Vranjskom kreditnom bankom i Privrednom bankom, Vranjska banka finansirala je livnicu „Medinski i Antić“. U ovaj posao tri banke uložile su 100.000 dinara, „pod povoljnim uslovima i za pristojnu kamatu“, a uprava je planirala da, ukoliko preduzeće ne ostvari zaradu, podeli njenu imovinu sa partnerima (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 14. marta 1926). I naredne godine Banka je postigla visoku zaradu, ali nije mogla da obezbedi više od 10% dividende akcionarima. Razlozi su se ogledali u visokim porezima, kako državnim, tako i samoupravnim, na šta su se žalili novčani zavodi širom Kraljevine SHS. Procene uprave bile su da bi umerenija poreska potraživanja omogućila visinu dividende i preko 25%. Sa druge strane, Banka je imala osetan gubitak na konzorcijskom finansiranju livnice, koja je promenila ime u „Medinski, Antić i Pribojac“. U ovaj posao Vranjska banka uložila je 70.000 dinara, što je bilo daleko više sredstava od druge dve banke. Preduzeće je obustavilo i rad i plaćanje obaveza, tako da je uprava odvojila sumu od 120.000 dinara radi pokrivanja eventualnog gubitka i akumuliranih poreza. Zarada na eskontu bila je odlična, što je donelo bruto prihod od 567.557,45 dinara, ali su odbici prelazili 70% bruto zarade (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 10. marta 1927).

Bez obzira na siguran profit koji je Banka ostvarivala po eskontu, uprava je ponovo odlučila da uloži deo sredstava u nebankarske poslove. Posledica ovog poslovnog poteza bio je gubitak od 56.500 dinara na mlinskom preduzeću u Rataju. Uprava je odlučila da gubitak odmah likvidira, jer je procenila da bi on narednih godina bio mnogo veći (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 4. marta 1928). Bančin rezervni fond tek je 1928. pretvoren u hartije od vrednosti, kako je zakon nalagao, a do tada se nalazio u portfelju i koristio se po potrebi za ulaganja. Iako su se od 1925. poslovi u privredi nalazili u stagnaciji, uprava Vranjske banke bila je zadovoljna poslovnim bilansom, s obzirom na finansijsku i privrednu krizu u kojoj se zemlja našla. Banka se bavila isključivo eskontnim poslovima i nije se upuštali u trgovačke. Međutim, promenjeno finansijsko stanje značilo je i promenu klijenata banaka. Od 1925. glavni klijenti lokalnih banaka postali su zemljoradnici, koje je nemogućnost da zbog niskih cena poljoprivrednih proizvoda ostvare zaradu dovela u poziciju da ne mogu da otplaćuju kredite. Vranjska banka podnela je tužbe za naplatu menica u vrednosti od 153.521 dinara, a uprava je bila svesna da mnoge od ovih zemljoradničkih menica neće moći da budu naplaćene, usled propisa u važećim zakonima (Isto, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 13. januara 1929).

Deset godina po završetku rata, u privrednom pogledu Vranje je bilo bitniji trgovačko-zanatski centar u istočnom delu države, mada je industrija u njemu i tada bila tek u povoju. U gradu su poslovale sledeće ustanove, zanatlije i trgovci: Prva vranjska fabrika obuće A. D. (vlasnik Stojan Nikolić bio je član Upravnog odbora Vranjske banke), tekstilna fabrika, fabrika sapuna, 5 lokalnih banaka, Vreočka zemljoradnička kreditna zadruga, štamparija, električno društvo, 5 hotela, 9 kafana, 3 gostionice, 22 mlina na vodu i 2 motorna, 13 obućara i jedna obućarska radnja, opančar, 8 pekara, 3 sedlara, 7 stolara, 3 ćurčije, 3 užara, bačvar, 4 građevinske firme, 4 gvožđare, kaldrmdžija, 2 kazandžije, kobasičar, kolačar, kolar, 3 zidara, 2 zlatara, 6 kovača, 7 limara, 6 lončara, 7 berbera, 7 bravara, 2 časovničara, 2 fotografa, 3 preduzeća za uvoz i izvoz, 5 mesara, 14 trgovina kolonijalnom robom, 11 trgovina manufakturnom robom, 4 trgovine mešovitom robom, 3 kožarske trgovine, 9 krojača, 2 krojačice, modistkinja, trgovina galanterijskom robom, trgovina oružjem i municijom, 2 trgovine platnenom robom, 2 trgovine kišobranima, 6 trgovina vinom, trgovina šivaćim mašinama, 3 knjižare (jedna u vlasništvu Riste K. Stajića), 7 vlasnika prevoznih sredstava i 2 molera. U gradu je radilo i 5 lekara, veterinar, 7 advokata, 4 babice, 4 inženjera.

Lekovi su se mogli nabaviti u tri apoteke, a najvažnija zbivanja u Vranju i okolini mogla su se pročitati u Vranjskom glasniku (Adresar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1928: 865-866). Osim privrednog, Vranje je imalo i politički značaj, budući da je bilo sedište Pčinjskog sreza, koji se prostirao na 573km2, imao 23 opštine i 109 naselja (Almanah, 1932: 645). U srezu je 1931. godine registrovano 9.505 kuća sa 9.579 domaćinstava i 55.364 stanovnika. Napredak se mogao videti i u samom gradu, koji je imao 2.061 kuću sa 2.177 domaćinstava i 10.013 stanovnika (Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1931. godine, 1932:103).

Od 1928. osetan je pad u poslovanju Vranjske banke i zarada je postajala sve manja, a umrtvljeni kapital usled nenaplativih menica sve veći. Drastičan porast nenaplativih menica primetan je u 1930. godini, kada je njihova vrednost od 287.912 dinara povišena na 614.058 dinara, što bi, da je bilo aktivno, donelo kamatu od oko 100.000 dinara. Uz veliko poresko opterećenje, Banka se našla u situaciji da nije mogla naplatiti potraživanja i lagano je postajala nelikvidna. Dodatni problem predstavljao je plasman raspoloživih sredstava, a da bi privukla klijente, Banka je smanjila kamatnu stopu sa 10% na 8% (AJ, 65-1458-2442, Izveštaj Upravnog odbora Vranjske banke od 22. marta 1931).

PROFIL AUTORA

Dr Ivan M. Becić rođen je u Aleksincu 1967. godine. Diplomirao je (1996), magistrirao (2002) i doktorirao (2009) godine na katedri za Istoriju Jugoslavije, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik je na nekoliko naučnih projekata i organizator ili učesnik većeg broja seminara u zemlji i inostranstvu. Prezentovao je radove na nekoliko naučnih skupova, više puta bio je predavač sa temama iz ekonomske istorije međuratnog perioda, vojne i političke istorije, Holokausta, kulturne i crkvene istorije. Član je uređivačkog odbora Baštine i Leskovačkog zbornika. Autor je preko 100 bibliografskih jedinica: dve monografije, jednog udžbenika za srednju školu, više naučnih članaka i priloga objavljenih u naučnim časopisima i zbornicima radova, te više recenzija, priloga, članaka, feljtona, polemičkih i informativnih prikaza objavljenih u časopisima i listovima: Jugoslovenski istorijski časopis, Istorija XX veka, Vojnoistorijski glasnik, Zbornik Filozofskog fakulteta u Prištini, Crkvene studije, Baština, Leskovački zbornik, Župski zbornik, Naša prošlost, Prosvetni pregled, Herodot, Pomak, Naša reč, Naše stvaranje, Tačka, Panorama, Blagovesnik juga Srbije i Makedonska videlina.
Centralno polje istraživanja Ivana Becića je finansijska istorija Kraljevine Jugoslavije, ali se bavi i pitanjima iz vojne, prosvetne, crkvene i političke istorije.

Bez obzira na preduzete mere, situacija u Banci postajala je sve gora, što je dovelo do novih izmena u radu. Krupniji akcionari želeli su osetniju zaradu i u potpunosti su preuzeli kontrolu nad bankom, što je rezultovalo smanjenjem broja članova Upravnog odbora sa osam na pet. Manji broj članova uprave značio je povećanje procenta tantijeme kao nagrade za rad, pa su one od 1930. godine iznosile: 7% članovima Upravnog odbora, 3% članovima Nadzornog odbora i 2% službenicima (AJ, 65-1458-2442, Predlog izmene pravila Vranjske banke od 1. marta 1931).

Situacija u Banci ipak se nije promenila i postajalo je jasno da ona nije u mogućnosti da aktivno posluje. To je dovelo do promene uprave u prvoj polovini 1932, a Banka se nalazila u likvidaciji. Likvidacioni odbor činili su: Toma Mihajlović, predsednik Upravnog odbora; Živojin Damnjanović i Štefica Ivanuša, blagajnik (Isto, Prijava Vranjske banke od 1. juna 1932). Agonija je nastavljena i svi pokušaji da se Banka pokrene nisu uspeli. Iako je Vranjska banka dobila dozvolu za rad po novom zakonu 1933. i imala pravo da: prima novac na štednju; vrši blagajničke i čekovne radnje; eskontuje i reeskontuje menice; prima depozite; daje zajmove na osnovu: menica i hartija od vrednosti; zaloga pokretnih dobara; hipoteke, tekućih računa; vrši naplatu i isplatu za drugoga, njen posao svodio se na isplatu poverilaca (Isto, Dozvola za rad Vranjske banke od 6. jula 1933). Time je ova novčana ustanova prestala sa aktivnim radom i ranije nego što je to zadesilo brojne novčane zavode širom Kraljevine Jugoslavije kao posledica bankarske krize na prostoru Evrope.


(Ovaj naučni rad je objavljen u Godišnjaku Pedagoškog fakulteta u Vranju za 2017. godinu)

Neobjavljeni izvori

1. Arhiv Jugoslavije, fond Ministarstva trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije.

Objavljeni izvori

1. Adresar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, za industriju, obrt, trgovinu i industriju. Beograd 1928.
2. Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1921. god. Sarajevo 1932.
3. Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1931. godine. Beograd 1932.
4. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Almanah 1921-1922, I, Zagreb 1922.
5. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Almanah 1927-1928, III, Zagreb 1929.
6. Kraljevina Jugoslavija, Almanah Kraljevine Jugoslavije 1929-1931, IV, Zagreb 1932.
7. Pravila Vranjske banke. Beograd 1909.
8. Statut Vranjske kreditne banke, Ujedinjeni zavodi Vranj. Akc. Štedionica i Vranj. Zadruga. Vranje 1921.
9. Stefan Prvovenčani, Sabrani spisi, priredila: Ljiljana Juhas-Georgievska. Beograd 1988.
10. Uredba o pravnoj likvidaciji stanja stvorenog ratom 1914–1920. godine. Beograd 1920.
11. Compass, finanzielles Jahrbuch, Jugoslavien. Zagreb 1926.
12. Compass, finanzielles Jahrbuch, Jugoslavien. Wien 1931.

Literatura

1. Becić, I. M. (2013). Kraljevska privredna banka, Naša prošlost, sv. 14, Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo-Istorijski arhiv Kraljevo.
2. Becić, I. M. (2014a). Niška eskontna banka. Zbornik. sv. 23. Niš: Narodni muzej Niš.
3. Becić, I. M. (2014b). Kruševačka kreditna banka. Župski zbornik. sv. 9. Aleksandrovac: Zavičajni muzej župe.
4. Becić, I. M. (2014v). Kruševačka banka. Kruševački zvornik. sv. 16. Kruševac: Narodni muzej Kruševac.
5. Becić, I. M. (2015). Kraljevski trgovački kreditni zavod. Naša prošlost. sv. 16. Kraljevo: Narodni muzej Kraljevo-Istorijski arhiv Kraljevo.
6. Becić, I. M. (2016). Vlasotinačka trgovačka banka. Leskovački zbornik. sv. LVI. Leskovac: Narodni muzej Leskovac.
7. Enciklopedija Jugoslavije, 8. (1971). Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod.
8. Istorija srpskog naroda, VI-1. (2000). Beograd: Srpska književna zadruga.
9. Mitrović, A. (2004). Strane banke u Srbiji 1878–1914, politika, progres, evropski okviri. Beograd: Stubovi kulture.
10. Narodna banka 1884–1934. (1934). Beograd: Narodna banka.
11. Hadži Vasiljević, J. (1922). Bugarska zverstva u Vranju i okolini (1915-1918). Novi Sad: Zastava.
12. Čalić, M. Ž. (2004). Socijalna istorija Srbije 1815–1941, Usporeni napredak u industrijalizaciji. Beograd: Clio.

VRANJE’S BANK IN KINGDOM OF YUGOSLAVIA 1

Summary: During the Customs’ War with Austria-Hungary (1906-1911) in the Kingdom of Serbia favorable conditions were acquired for the appearance of a great deal of financial institutions. In the area of Vranje two financial institutions had already been operating, and beginning from 1910 Vranje’s Bank commenced with its activities. The start of the Bank was distracted by the Balkan wars, and interrupted completely by the occupation of Serbia in 1915. Occupational authorities had inflicted human and material losses to Vranje’s Bank so that it started operating again only in the middle of 1921. In the years immediately after the war two streams appeared in the Bank: the first one, led by Aleksandar Hristic and Tasa Stajic, and advocated the merge with other financial institutions in the town, and the second one, which wished the bank to continue with independent work, and which was led by the resident of the Board of Directors, and the biggest shareholder Rista Stajic. During the 1920-ies the Bank continued with independent work, and was scoring smaller of bigger successes. Although it gained the earnings by the operations with discount, the Bank tried several times to deal with non-banking activities, and thereby was suffering serious losses. By the time the most numerous clients of the Bank had become farmers, which led the Bank in the position of having a great deal of outstanding claims. This led tothe passivity of its work, and the beginning of liquidation from 1932. Key words: Vranje’s Bank, World War I, discount, dividend, outstanding claims, liquidation.

Ovaj originalan naučni rad je urađen u okviru Projekta "Materijalna i duhovna kultura Kosova i Metohije" (Ev.br. 178028), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.UDK 336.717(497.11)"18/19.

Najnovije vesti

Foto Vranje News Oboren pešak u Karađorđevoj »

Na uglu Karađorđeve i ulice Vula Antića u sredu je oboren pešak. Kako javlja portal VOM, pozivajući se na svedočenje oče...